Vitomir Vito Nikolić (1934 – 1994.)

Ptice

“Bez konferencija, rezolucija i pripremne
kampanje,
bez pretenzija da bude istorijsko,
prelomno i
plodonosno
- došlo je proljeće, čudesno kao
pomilovanje
Fjodora Mihailoviča na
Trgu Semjonovskom.
Ptice…
Bože moj, skoro sam i zaboravio da
postoje ptice,
pa prosto ne znam kako da shvatim jutros
to slavlje
i, zbunjen, uzalud pokušavam da svoje
odviknuto
lice
razvučem u neki osmijeh davno
zaboravljen. “

About these ads

Komentari

  1. Војин Николајевич kaže:

    Витомир Вито Николић

    * * *
    Тамнији за таму ове јесени тмасте
    и грубљи за зиму ове зиме прошле
    ја вам овог прољећа нећу махати, ласте
    и нећу вам опет рећи: Допродошле!

    Врапцима ја морам, нежно, као отац
    рећи нешто топло у овај дан плави
    врапцима – том ситном зрневљу живота
    што је цвокотало с нама на мећави.

    Док сте ви негдје испод туђег неба
    изводиле своје игре враголасте
    не, ваш ми цвркут сад збиља не треба
    размажене госпођице ласте.

    Они су с нама зебли испод стреха
    они су вољели и ово голо грање,
    зато, мој поздрав, весела грудво смјеха
    господо врапци, моје дубоко поштовање!!!

    ДРУМОВАЊА

    Пјевају у мени друмови снажни,
    друмови добри као длан очин.
    Морам данс отић некуд, да потразим
    мало одмора за уморне очи.

    Идем без поздрава, без порука,
    овако лијепо помућеног ума,
    да тражим окука, окука, окука,
    и иза сваке – само парче друма.

    Пустите ме, пустите да одем,
    без питања како, и зашто, и докле,
    друмови увијек некуда воде,
    а ја сам номадском глађу проклет.

  2. Војин Николајевич kaže:

    Vito…

    PRVI SNIJEG

    Sonja, izađi da skitamo,
    imam ludu želju večeras da lutam.

    Sonja, izađi i iznesi samo
    malo nježnosti ispod kaputa.

    Malo nježnosti, malo samo,
    zalogaj jedan za ogromnu glad.

    Sonja , izađi da skitamo ,
    noćas je nestvarno lijep grad.

    SKADAR

    Dan osvanu a ja Skadar.
    Zle me sile pretvorile
    u gomile
    do temelja porušile.
    Tri godine one mene tako lome
    pa ja više nisam kadar
    da se zidam
    i survavam niz litice,
    Gojkovice, mlada Gojkovice

  3. Ponekad tako sjetim te se,
    A nešto toplo zasja u duši
    Kao od dobre stare pjesme
    Što se slučajno zapjevuši.

  4. Tri smo noći i tri dana
    tekli kao Lim
    od kazana do kazana
    -uporedo s njim.

    Pjevala nam danju jesen
    ozlaćena sva,
    a čuvao noću mjesec
    (ili, možda ,dva?)

  5. Drumovi će poželjet ludaka,
    a ludaka više biti neće,
    vjekovima za njima će plakat
    ojadjeno nebo i drveće.

    Na gradove udariće trava
    i zavesti svoju strahovladu,
    svi cvjetovi ostaće bez glava
    da bi bili sa travom u skladu.

    Neće biti toga ko će smjeti
    da posumnja u sve ko do sada,
    poput teške omorine ljeti
    svijetom će vladati dosada.

    I ljudi će poći u povratak,
    opčinjeni minulim stoljećem…
    Drumovi će poželjet ludaka,
    a ludaka više biti neće.

  6. DRUMOVANJA

    Pjevaju u meni drumovi snažni,
    drumovi dobri kao dlan očin.
    Moram dans otić nekud, da potrazim
    malo odmora za umorne oči.

    Idem bez pozdrava, bez poruka,
    ovako lijepo pomućenog uma,
    da tražim okuka, okuka, okuka,
    i iza svake – samo parče druma.

    Pustite me, pustite da odem,
    bez pitanja kako, i zašto, i dokle,
    drumovi uvijek nekuda vode,
    a ja sam nomadskom glađu proklet

  7. Draga gospođo učiteljice,
    ne začudite se ovom pismu kasnom,
    podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
    dvije obične ptice na žici telegrafskoj.

    Sjetih se, znate, onih Vaših priča
    punih ljubavi za ptice nevine i slabe
    poslije kojih smo, zbog svake praćke
    i kamička, klečali dugo iza table.

    Ne zamjeram Vam – daleko bilo,
    pa čak ni to što me vukoste za uši,
    sve je to danas na svoj način milo
    i prijatno je od toga u duši.

    Ja se često sjetim tog vremena davnog
    rata, zime, gladi, bodljivakve žice,
    nije, bogme, tada bilo jednostavno
    naučiti nekog da zavoli ptice.

    Gospođo, to je, u najmanju ruku,
    junaštvo dostojno poštovanja
    učiti nekog ljubavi
    uz huku jednog strašnog rata,
    jednog propadanja.

    Hvala Vam, gospođo učiteljice,
    i ne začudite se ovom pismu kasnom,
    podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
    dvije obične ptice na žici telegrafskoj.

  8. E na ovog sam Crnogorca (kao i na onog drugog Nikolica, Zivka) ponosan! Nazalost, vec godinama pokusavam da nadjem neku njegovu knjigu, ali mi ne uspijeva. Ako neko zna kako da nabavim istu, molio bih da mi pise na vkotor [at] yahoo.com. Unaprijed se zahvaljujem!

    SKADAR

    “Dan osvanu a ja Skadar
    zle me sile salomile
    do temelja razrusile

    A ja vise nisam kadar
    da se ponovo zidam i survavam
    niz litice
    Gojkovice mlada Gojkovice”

    NOĆ SA DUBROVNIKOM

    “Svi smo u opsadi ovih crnih dana,
    Sve nas podjednako tuku, moj Gosparu,
    I s kopna, i s mora – sa svih strana
    Samo grmi: barut! barut! barut!

    Ne poznajem nikog sred dima i tmuše,
    Ali ipak ćutim ovu mržnju staru
    Koju nikogović sipa, obezdušen,
    Na sve što smo bili, moj dični Gosparu.

    Njegovo je ovo vrijeme, i meci,
    A naša je patnja u suzi skrivenoj,
    Što je svojoj mrtvoj dugujemo djeci
    Kad budemo, nekad, smjeli da plačemo.

    Zašto li se sjetih tragičnog Solina,
    Onog velegrada krasnih sarkofaga
    Što ga, nakon dvije hiljade godina,
    Zatrpaše zemljom pa ode bestraga.

    Nije onda bilo ni rata, ni flote,
    Ni pijane rulje njihove i naše;
    Mogao se Solin spasiti strahote,
    Mogao je, ali – ipak nije spašen!

    A šta tebe čeka, Gospodine Grade,
    U ovoj noći gradske krvomutnje,
    Dok krvnici mirno svoj posao rade?…
    Ne daj, Bože, da se steknu moje slutnje!”

    Noć, 11-12. novembra 1991.

    Vito Nikolic

    • Ja ću ti poklonit zbirku! Ionako je znam napamet;)

      • Au Brko, nemojte, neka, naci cu. Hvala puno, ali ne mogu to da vam uradim ;)
        Mogu ja i ovako, copy-paste u Word, pa polako, ali volim kad je zapakovano, kompletirano, kad mirise na presu.
        Moze i alternativa: da mi odavde pomognemo da izadje novo izdanje!? Ja sam spreman da pomognem koliko god budem mogao.

  9. Војин Николајевич kaže:

    Код Јасеновца понире Сава

    Код Јасеновца
    понире Сава
    у помор помора ,
    у бездање …

    Ослушни
    како се
    стропоштава
    низ људске кости
    и лобање .

    С висине живота
    пада ријека
    и далеко се
    њен јек чује,
    широм свијета
    и широм
    човјека
    тај страшни
    суноврат
    одјекује.

    Код Јасеновца
    понире Сава
    у амбис човјеков
    (О , таман ли је ! )
    па потом израња
    широка и плава
    дозвана душом
    Славоније .

    ( Јасеновац -Титоград , април – мај 1981.)

    Витомир Вито Николић.

  10. Војин Николајевич kaže:

    Vito…

    Opet jesen

    I opet jesen
    opet tutnje beskrajne kiše po Nikšiću,
    i opet stare, crne slutnje,
    i opet sam si, Nikoliću.
    I opet neka pisma duga,
    očajna pisma bez adrese,
    a nigdje drage, nigdje druga,
    samo ta jesen, opet jesen.

    A šta ako prosviram taj metak
    kroz ovo čelo neveselo,
    pa onda počne sve iz početka,
    život, stradanja, pa opet čelo,
    a šta ako nema zaborava,
    ako je to vječna igra kruga,
    a šta ako tamo ispod trava
    boli ova ista ljudska tuga.

    Poslednja pjesma

    Ležim na odru, tih upropašćen
    do banalnosti, do gorskog stida,
    ulaze nekakve crne gošće,
    poneka pridje i zarida.

    Okolo sjede. Tiho i tužno.
    Starci puše, pričaju, kašlju
    i opraštahu mi velikodušno
    sve što se zbilo uz veselu čašu.

    Vrline vezu uz izraz ozbiljan,
    pričaju sa smiješkom
    ( Ispada, eto, da sam bio divan,
    smrti, moja jedina greško! )

    Ležim na odru, tih, upropašćen,
    napolju sunce svakodnevno sja.
    Ne znam da li je ko ožalošćen,
    ali, zaista, jesam ja.

    • Fantasticno.

      • Војин Николајевич kaže:

        Наравно да је одлично!

        Владимире,

        колико знам од Вита је изашла збирка одабраних пјесама прије пар година, коју су приредили његови пријатељи. Не сјећам се да је послије тога било неких нових издања.

        Ево још једне пјесме…

        Вито…

        Jedan nesto ozbiljniji pogled na magarca

        Da okupas zebru,
        da joj speres sare,
        sta bi bila zebra?
        Obicno magare.

        A da nesto stavis
        magarcu na rebra
        iste one sare
        - bi li posto zebra?

        Ja mislim da ne bi
        (I sigurno ne bi!)
        jer on ne da da se
        tek tako pozebri,

        ko sto neki lako
        svoje ruho svlace
        i oblace tudje
        pa se – pomagarce.

      • Vojine,

        citao sam Vitovu zbirku, ali nigdje ne mogu naci da je kupim. Ako imate kakve informacije u vezi s tim, molio bih vas da me obavijestite. Hvala.

  11. Војин Николајевич kaže:

    Vito…

    Odmetanje

    Nije ovo ljubav , to se ja spašavam,
    to ja bježim, ženo, tebi u hajduke,
    Romanijo moja, puna dobrih trava
    za krvave rane i žestoke muke.

    To ja bježim, bježim, iako znam, ženo,
    da već nigdje nema đula i zumbula,
    da me ipak čeka prokleto Lijevno
    đe u njemu bijeli se kula.

    Umjesto molitve za daleku

    Ponekad, davna, sjetim te se,
    A nešto toplo zasja u duši
    Kao od dobre stare pjesme
    Što se slučajno zapjevuši.

    Gdje li si noćas, ti daleka,
    Da li si negdje svila dom,
    Ili još uvijek, ko nekad,
    Lutaš ponoćnim Beogradom?

    Da li još tražiš onog čudnog,
    Onog iz tvojih snova vrelih,
    Koga si tražila uzaludno
    I one noći kad smo se sreli.

    Traži, samo traži, tragaj,
    On ipak jednom mora doći
    Iz tvojih lijepih snova, draga,
    U tvoje nimalo lijepe noći.

    Kao što dođu ove pjesme
    Iz divnih šuma nepoznatih
    Pravo u naše ružne nesne,
    U gorku zbilju kasnih sati.

    Ponekad tako sjetim te se,
    A nešto toplo zasja u duši
    Kao od dobre stare pjesme
    Što se slučajno zapjevuši.

  12. DANE, ĐUBRE JEDNO

    Ni u jedan dnevnik ovaj dan ne može,
    Ovo ruglo danje, malodušno, sivo,
    Ni kiše da se pokisne do kože,
    Ni vjetra, ni sunca, ničeg živog.

    I to tako tinja – izvan ljudi, mlako,
    Niko tim ne živi. Vičem srdit vani:
    Dane, đubre jedno, ne sviće se tako,
    Gubi se natrag pa pristojno svani.

  13. Тамнији за таму ове јесени тмасте
    и грубљи за зиму ове зиме прошле
    ја вам овог прољећа нећу махати, ласте и нећу вам опет рећи: Допродошле!

    Врапцима ја морам, нежно, као отац
    рећи нешто топло у овај дан плави
    врапцима – том ситном зрневљу животa
    што је цвокотало с нама на мећави.

    Док сте ви негдје испод туђег неба
    изводиле своје игре враголасте
    не, ваш ми цвркут сад збиља не треба
    размажене госпођице ласте.

    Они су с нама зебли испод стреха
    они су вољели и ово голо грање,
    зато, мој поздрав, весела грудво смјеха
    господо врапци, моје дубоко поштовање!!!

  14. Nedelja

    Тумара градом недјеља,
    иде од куће до куће,
    ко да је слуачјно наљегла,
    па не зна шта ће ни куд ће.
    Застане испред излога,
    да тобож косу поправи,
    а отуд нема никога
    да је бар оком поздрави.
    У крчми нађе тишину,
    на тргу, опет, тишина,
    празнују људи празнину
    и свуд је само празнина.
    Тумара градом недјеља,
    тек да вријеме убије;
    ко да је грешком наљегла
    па сад би некуд – што прије.

  15. Jedna od upečatljivijih, mislim da bi svako treba napamet znati. Malo jes teška, al preporuka svakako.

    ***

    Kad mi se najmanje budeš nadala
    iz lavirinta svog kada izađem
    možda na tvoja vrata zakucam
    tišinu bar da prekinem

    Kad mi se najmanje budeš nadala
    k’o nekad nezvan ja ću ti svratiti
    za vremenom što proslo je
    još dugo cemo žaliti

    Nikad ne reci nikad kad smo u pitanju ti i ja
    sve je moguće nema pravila
    Nikad ne reci nikad šta nosi jutro, ko to zna

    Kad mi se najmanje budeš nadala
    i kada naizgled šanse nestanu
    možda nas sudbina tek planira
    i njene niti povežu

    Kad mi se najmanje budes nadala
    k’o nekad nezvan ja ću ti svratiti
    za vremenom što prošlo je
    još dugo ćemo žaliti

    ***

    Plužine, ‘82

  16. Sonja Radosevic kaže:

    Vitomir Nikolic
    INTIMA

    Noćas tako želim da me neko voli,
    Pregršt nečije nježnosti mi treba,
    noćas ću sve da zaboravim i prebolim
    i da se vratim u naručje neba.

    Ja sam bio kafanski i više niči ,
    i bio pust i prezren-neželjen ko grobar,
    Noćas bih htio sebi-dječaku da ličim
    i da mi opet kažu da sam dobar.

    BOLNIČKI FRAGMENTI

    Zaboraviše me, tugo, drumovi.
    Odavno ni jednog da navrati.
    Bjelina mi vid umori.
    Stigoše me spori sati.

    Sve se svelo u prozorsko okno
    komad neba i oblak što plovi.
    Smrt me gleda praznooko.
    Nedajte me o drumovi.

    II

    Proljeće ide, a ona reži.
    Prijeti -pluća će da iskida.
    Moraću i ovo proljeće da preležim
    između četiri bijela zida.

    A napolju će listati topole,
    kikotati se rijeka ispod iva.
    O , niko ne zna koliko proljeća bole ,
    kad su oteta i nedokučiva.

    III

    …Kako sam nekad ludovati znao
    s proljeća, kad planu te kiše bučne.
    Jednom sam divno pokisao,
    ona -topola , ja -bor razbarušen.

    A sad ne mogu prozor da otvorim,
    da uđe to slavlje maja pijanoga …
    Možda i danas negdje gori
    ljepota ona bosonoga ?

    Kiša, kiša u travi, u lišću
    šumi draga opijajuć snom.
    Ozdraviću , sestro , ozdraviću,
    da bih umro kisnući ko krov !

    IV
    Te topole brezovačke,
    te topole
    milovane pogledima umirućih.

    Te topole
    što me bole
    listajući i venući.

    Te topole brezovačke,
    te topole
    što u suton muklo šume ko da ječe.

    Nek ogole
    te topole.
    Gorosječe!
    Gorosječe.

  17. Najnoviju Vitovu zbirku pjesama mozete kupiti u narodnoj knjizxi u centru Podgorice.
    Hvala svima koji su ovdje postavili Vitove stihove. Svojevremeno ssam se druzio sa Vitom u Niksicu, a njegova zbirka Drumovanja davnih sedamdesetih bila je u Sarajevu, nama tada[njim studentima omiljena knjiga poezije. Vito je, evo, i dalje popularan.

  18. Da je ko čita’
    Nikolića Vita
    ne bi mnogo pita’
    Rakočević Sita.

  19. Razmišljam da možda napišem knjigu:

    “Kako razlikovat dobru poeziju od tostera”,

    koja bi kontam bila bestseler u Cg… Eo dva dana kako sam među Vitove pjesme ubačio stihove Nataše Bekvalac, i niko nije primjetio :)))

    http://javniservis.me/2011/03/20/vitomir-vito-nikolic-1934-1994/comment-page-1/#comment-7355

    HAHHA HAHHAH HAHAHHHAHAH :)))))

  20. Biljana Koprivica kaže:

    Samo da vam javnem-VAS koji volite Vita Nikolica-ja OBOZAVAM!!!

  21. Fotografija sa osmrtnice
    Kada li se nasmijao
    čovjek što se jutros smije
    sa posmrtnog svog plakata
    ko da nikad umro nije.

    Je li znao dobri čovjek ,
    je li mogo i da sluti ,
    da će jednom s tim smijehom
    tako crno osvanuti.

    Kakva je to davna sreća
    ozarila njemu lice -
    da bi mu se narugala
    jutros s crne osmrtnice.

    Mir

    Čudna me ponekad želja hvata
    da kupim razglednicu i napišem:
    “Dobro je: pošte rade , nema rata…”
    I ništa više.

  22. USPAVANKA

    Buji , paji ,
    grijehu moj mali ,
    spavaj , moja lijepa sramoto,
    zbog tebe su me otjerali
    da tuđe rublje prostirem plotom.

    Nazvali su me svačim redom
    i kleli,
    i mene i tebe , sine,
    kao da ti nijesi čedo,
    lijepe oči materine.

    Buji , paji,
    da porasteš naji,
    velik kao oni jablanovi,
    snažan kao oni zagrljaji,
    lijep kao ona mjesečina.

    Spavaj ,
    lijepa sramoto materina.

  23. perfect stranger kaže:

    Вито је био добар пријатељ мојих родитеља. Ево једна мале посластице за овај сајт, тј. једне Витове необјављене ругалице, која је настала као одговор на писање једног црногорског пјесника коме се нијесу допадале Витове пјесме и који је писао нешто неповољно о њима, такође у форми ругалице. Дакле – Вито unpublished:

    “Зар си на те спао трице, чикарице
    да састављаш којекакве бесмислице
    стид да те је од гузице
    кад већ за то немаш лице
    безобразна брчкалице
    кам да ти је у вилице
    лише Блажа и Милице
    и три сестре безбратнице
    и пјесника чика Мирка”.

  24. Hmmm… da nije Beki Bekić…

  25. Srećan rođendan Nikoliću!

    • Sonja je izasla da seta
      uciteljica je procitala pismo
      prodjosmo sva drumovanja svijeta
      a opet nikud mrdnuli nismo.

      Tako je to moj Vito
      ti si ovdje dolje sa nama
      dises,pises i volis manito
      ziivis pjesnice u svojim pjesmama.

      Zlatko Jovovic

  26. Mećava – Vito

    Već tri dana ne vidjesmo dana,
    tek pomalo u oknu zarudi,
    pa se opet pripovrati tama,
    pa se opet snevesele ljudi.

    Nevrijeme-da ne može gore…
    Sulud vjetar u prozore bije,
    kao nekog da zove napolje,
    da iziđe ako kurva nije.

  27. Jutro

    Dobro jutro,jutro sneno,
    dobro jutro nebo plavo,
    hvala ti za ljubav, ženo,
    hvala ti za ležaj,travo.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s

Prati

Get every new post delivered to your Inbox.

Join 2.729 other followers