Alan Ford, fenomen

izvor: bastabalkana, piše: Lazar Džamić

RAZLOG DRUGI: SATIRIČNA KRITIKA KAPITALIZMA (I KOMUNIZMA) (drugi deo)

Iako svrha ovog teksta nije da bude detaljna fenomenološka (a posebno ne istorijska) studija bivše Jugoslavije, jedna od stvari koja se desila od objavljivanja prošlog nastavka je nekako uslovila da tu teritoriju moram da posetim malo detaljnije, hteo to ili ne.

Naime, neki od mojih prijatelja (kao što pravi prijatelji i treba da rade) su imali nekoliko primedaba na prethodni nastavak. Njihovo neslaganje je bilo vezano za nekoliko mojih teza, pre svega za moju ocenu nadrealnosti i farsičnosti bivše Jugoslavije; njihova kritika je da je taj period u našoj istoriji u stvari bio jedan od retkih koji je bio miran i bolji od onoga što se tada dešavalo na Zapadu i da je prava nadrealna farsa uvezena kod nas upravo sa tog Zapada, ali kasnije. Dakle, Jugoslavija kao Utopija.

Nikada nisam bežao od dobrog intelektualnog izazova, pa neću ni od ovog. Mit o super-Jugoslaviji je nešto što zaslužuje mnogo više razmatranja, iz svakog mogućeg ugla. Na žalost, postoji mnogo razloga zašto se sa vidjenjem mojih prijatelja ne slažem. Ti razlozi su – ponovo, po meni – ključna dinamika u uspehu Alana Forda kod nas.

Pre svega, Titova Jugoslavija nije bila bolja od zapadnih demokratija u to vreme, naprotiv; to je bio period u kome smo samo najviše podsećali na normalne, razvijene zemlje. Momenat u vremenu kada smo došli dovoljno blizu civilizacijskom vrhu da možemo da bacimo malo detaljniji pogled na to kako bogovi žive. Tačno je da je kod nas bio mir, da je postojala socijalna sigurnost i da je svako mogao da prespava na klupi u parku bez straha da će biti prebijen (ali ne i bez straha da će biti preslišavan od policije, koja će ga pitati šta traži u parku u to doba noći).

Problem je u tome što taj socijalni mir nije bio zaradjen, već pozajmljen. Svako osećanje superiornosti koje smo mogli da imamo u to vreme je bilo ili zbog fenomenalnog PRa koji je Titova ličnost (i njoj prikačena zemlja) dobijala u hladno-ratovskom, blokovskom svetu, ili zbog toga što mi za to obilje nismo morali mnogo da radimo. Svako ko je bio zaposlen u našim firmama u to vreme zna kako je to izgledalo: dolazak u sedam ujutro, kafa i novine do devet, malo se pomere papiri na drugi kraj stola, pa sastanci nebrojenih komiteta i odseka, pa opet kafa, pa ′pauza za topli obrok′ (analiza socijalističkog govora kao načina da se kontroliše realnost je posebna studija po sebi), pa onda tračarenje, pa onda kući u tri – na vreme da se ode na njivu ili da se zida vikendica.

Stanovi su dobijani besplatno od države, krediti za kuću sa kamatom od 4% na 30 godina. Ne godišnje, ukupno za 30 godina! Posao se dobijao do kraja života, otkazi su bili nepoznata kategorija, nagradjivanje prema radu je bila čista farsa (′viškovi′ u zemlji u kojoj ne postoji profit!), firme su bile državne, svojina je bila društvena. Divota!

U našoj ekonomskoj nepismenosti, niko od nas nije ni pomislio da je zemlja, u suštini, bila jedna velika pozorišna kulisa. Jedino što je držalo zajedno su bili Titov kult ličnosti, sveprisutna DB i strani krediti. Gvozdena represija u vrlo mekoj i baršunastoj, pozajmljenoj, rukavici. Nije čudo da je Gorbačov, nakon što je posetio Jugoslaviju, i pre nego što je odlučio da jedini spas ruske države leži u njenoj samo-destrukciji, izjavio: ′Video sam budućnost, i ustanovio da ne funkcioniše.′

Takva Utopija je, jednostavno, komercijalno I politički neodrživa, što pokazuje i primer Singapura – takodje vrlo sofisticirane diktature nad etnički raznovrsnim stanovništvom i jedine zemlje sa nacionalnim bruto dohotkom od preko 15,000 dolara koja nije liberalna demokratija. Singapur je Jugoslavija na Dalekom Istoku, ali kapitalistička. U njoj mora da se radi. Mnogo. U Singapur je zabranjeno uvoziti žvake, da se ne prljaju ulice; metodi očuvanja mira i reda u ovoj zemlji su često pod udarom kritika o ljudskim pravima. Singapur nije demokratija Zapadnog tipa. Ali je sve u Singapuru zaradjeno sopstvenim radom, zemlja ima jedan od najvećih suficita na svetu, proporcionalno veličini svoje ekonomije. Takodje, u pitanju je zvanično i jedna od najmanje korumpiranih zemalja na planeti. Takve zemlje opstaju, ne propagandne farse domaćeg tipa.

Zbog svega toga, ja nostalgiju mojih prijatelja ne tumačim kao specifičnu čežnju za Jugoslavijom, već za normalnom državom u principu; Jugoslavija je samo jedina takva koju su ikada doživeli.

Ako zagrebemo još dublje u ex-YU, videćemo da je važnije od toga šta smo mislili bilo to šta smo tada osećali. Iako nam je bilo dobro i bili smo ponosni na reputaciju zemlje u svetu, nekako smo takodje znali da nije baš sve na svom mestu. Nismo mogli da kažemo baš sve što smo hteli; samo-cenzura je bila deo nacionalnog mentaliteta, do te mere da kada smo videli prve studentske demonstracije protiv korupcije i nekompetencije, koje je onda Tito ′razoružao′ svojim čuvenim Pismom i uz pomoć Veljka Vlahovića – kao i one albanske na Kosovu, kasnije – čitava zemlja je bila šokirana. Prethodni ′ispadi′ raznih disidenata su bili vrlo dobro kontejnirani i nisu imali većeg odjeka u društvu, osim u akademskoj sferi, koja je ionako bila u službi politike.

Takva automatska cenzura je potpuno prirodna u represivnim društvima, kao što je i danas vrlo prisutna na Bliskom i Dalekom Istoku i u Africi. Jedno se misli, drugo se radi, a treće se priča. Što je državna represija jača, to je ovaj orvelovski ′double think′ jači. Česlav Miloš je ovaj fenomen nazvao ′ketman′ i o njemu je detaljno pisao u ′Zarobljenom Umu′′, svojoj poznatoj studiji totalitarizma.

Ako sada na ovom mestu upadnete sa primedbom da sloboda mišljenja i govora i nije tako važna kada se poredi sa materijalnim blagostanjem, onda ovaj tekst nije za vas. Slobodno se vratite miru i sigurnosti vaše kolekcije sabranih dela Lenjina.

Jedna od primedbi mojih prijatelja je takodje i to da su neke druge komunističke zemlje u to vreme bile još nadrealnije od Jugoslavije, Rumunija na primer. U neku ruku tačno, ali ne sasvim. Rumunija je bila vrlo otvoreno komunistička i represivna. Oni su bukvalno umirali od gladi. Njihove gluposti su bile mnogo ′direktnije′. Tamo narod nije imao nikakve iluzije. Kod nas je tenzija izmedju stvarnosti i ideala bila mnogo suptilnija i mnogo dublja. Takodje, Alan Ford tamo nikada nije objavljen; ko zna šta bi bilo da jeste i da li bi imao lokalni prevod koji bi doprineo uspehu.

Konačni, funkcionalni, prigovor je da je Alan Ford bio popularan zato što konkurencija na tržištu stripa u YU u to vreme nije bila velika. Na žalost, ni ova činjenica ne odgovara istorijskoj realnosti: tržište stripa u to vreme u bivšoj Jugoslaviji je bilo prilično raznovrsno,  uključujući i prevode iz zemalja (kao Kina) koje se tada baš i nisu mogle pohvaliti bogatom produkcijom. Kako je to Ivica Ivanišević opisao u svojoj istoriji hrvatskog (a to u velikoj meri znači i našeg) stripa, kombinacija para iz kulturnih fondova i relativne slobode (u granicama) u izboru prevoda od strane urednika izadavačkih kuća bili su glavni razlozi za ovo obilje. Čak i da je Alan Ford kod nas objavljen u vreme stripovske oskudice, to je po meni mogao da bude razlog samo za popularnost, ne i za kultni status i njegovo eventualno utapanje u našu kulturnu baštinu. U krajnoj liniji, nijedan drugi strip kod nas nije postigao ništa slično.

Interesantna stvar je to da je kroz ovu raspravu sa mojim prijateljima Alan Ford nastavio da čini to što je činio već 40 godina: da bude svojevrstan interpretativni filter naše istorije i naše sadašnjosti. Mi možda i hoćemo da Alana Forda ostavimo na miru, ali on ne želi da ostavi nas.

(nastaviće se)

Advertisements

Comments

  1. johnny english says:

    Kao clan originalne grupe TNT iz Titograda iz osamdesetih moracu da vam objasnim neke stvari koje obicno zanemarujete i ne znate,ignorisete pa onda uporedjujete sa necim sto je neuporedivo.Ne moramo ici dalje od Crne Gore i Titograda.Ako uporedite Crnu Goru 1947 i 1987 do kada sam ja zivio u njoj onda su razlike nevjerovatne.
    1.podjimo od strukture stanovnistva,1947,Crnogorci su zivjeli i dalje u plemensko zajednici otprilike 70%stanovnistva po selima,slabo obrazovano,bez zaposlenja u razrusenoj zemlji izmucenu krvavim ratom gdje je svaki 8 stanovnik poginuo.To je ostavilo strahovite traume na stavonistvo,pa kada se neko pojavio sa pravom vizijom u toku i posle rata ,narod ga je oberucke prihvatio,zagrlio i zavolio.kako je to izgledalo najbolje mozemo uporediti danasnju situaciju u Bosni i 1948 godinu.Rat u Bosni se zavrsio prije 15 godina,sa tragicnim posledicama,oko 100 000 ubijenih i desetak puta raseljenih,i zemlja je uglavnom porusena .Cijeli svijet je ipak dosao da im odmogne ,UN,Nato,EU,Arapi i ostali svijet.Tu su dosli raznorazni eksperti,ogromne milijarde,krediti,visenamjenska pomoc.I sto vidimo poslije petnaest godina,situacija je mirna,politicki pod tenzijom,neslaganje svih naroda u Bosni je i dalje prisutno,Srbi oce na jednu stranu,Hrvati na drugu,Muslimani na trecu.Ista meta isto odstojanje,nezaposlenost,nerad,nerazumijevanje.Hag je mnoge aktere kaznio ali ne i pomirio.
    Sada podjimo na 1945.Bosna je bila dosta razrusena,gladna,bosa ,gola,poginulo preko 500 000, ogromna nacinalna mrznja i netrpeljivost.
    preskocimo samo do 1948 i sto imamo,narod pocinje da gradi i obnavlja razrusenu zemlju ,omladinske radne brigade dobrovoljnim radom rade prugu Samac Sarajevo. Neko je kod ljudi vuspio da stvori IDEJU,da dragi moj ideju,bas takvu ideju zasnovanu na imaginaciji,na stvarnosti da su ljudi prije svega jednaki,bilo koje vjere i nacije.Velika ideja je uspjela da ubijedi sve ljude u Jugoslaviji da zive i rade zajedno.Da podizu djecu zajedno,da idu u iste skole,fakultete ,da budu na radu,u tuzi i veselju zajedno.Vjeruj mi da su bili srecniji sa malo hleba i sira nego sad sa svim ovim drangulijama.
    Takav ti je nas narod ,silom ga ne mozes nista natjerati,ali ako ga budes ubijedio u nesto ce da ti jede iz ruke.1948,nije bilo kredita stranih,oni ce doci tek desetak godina kasnije,nije bilo autoputeva,aerodroma,kompjutera,mobilnih telefona i ostalih sarenih laza modernog svijeta.Poneko je imao radio pa se slusalo veselo vece i vrijeme sporta irazonode.Jos me i sad prodje jeza kad se sjetim glasa Radivoja Markovica kako prenosi derbi sa JNA izmedju Partizana i Zvijezde.Pa onog huka sa stadiona.Sada imamo skoro svi 40-50 inca plazme i LCD ,utakmice lige sampiona skoro svaki dan ,ali onog uzbudjenja vise nema,toliko smo oguglali na sve ove pretjerane gluposti da je sve to postalo bezvrijedno.
    2.Ljude i narode mozes da kupis,mozes da prisilis.mozes da varas,mozes da ih ubijedis da su tamo neki muslimanski fundametalisti iz Avganistanskih pecina upali u odbrambeni sistem najmocnije tehnoloske sile koju je svijet ikada vidio.Da pomocu medija danas mozes svasta da napravis,cak da politicari ubijede sami sebe u sopstvene lazi ali ono sto nikada nigdje u svijetu neces uspjeti a najmanje na brdovitom Balkanu je nesto silom da postignes.narodu treba ponuditi viziju,realnu ideju koja se moze sprovesti.
    Ne vjerujem da su komunisti ikad vjerovali da ce ostvariti ono sto su izgradili od 1946 do 1989.To je bio presedan u istoriji crne gore kada je iz plemenske zajednice za manje od 30-40 godina izgradjeno moderno drustvo sa svim atributima bilo koje evropske drzave.
    3.U Titogradu je 1987,radio uspjesno Radoje Dakic,sa 3000 radnika,Aluminijski kombinat sa 4000 radnika,Pamucni kombinat,titeks,Agrokombinat,Ogp sa 5000 radnika, i jos desetine radnih organizacija gje je radilo vise od 40 000 zaposlenih.
    Radnici su preko radnickih savjeta mogli da otpuste direktora,odlucivali su o platama po pravilniku.Oraspodjeli stanova.Posto su pare ulagali u bankama imali su direktnog uticaja gdje ce te pare da idu .pa su radnicki savjeti odlucivali ako su htjeli nekoj drugoj organizaciji da budu usmjerene na pozajmicu ili lokalnoj opstini.Direktori radoja dakica su 1990 godine posli da ugovaraju poslove sa Libherom u Njemackoj.Na volseban nacin te razgovore su produzili na svjetsko fudbalsko prvenstvo u Italiji.po povratku,kada su radnici saznali sa putesestvija sefova,poslali su cistacice sa metlama da ih istjeraju iz upravne zgrade i tako im urucile otkaz.Nekad se to tako radilo.A danas kod Bace Radovica,gdje kompanija pravi ogromne profite,majstori rade od 7-17 svaki dan a satnica im je 2 eura.nikome nije placeno socijalno .nema staza a o penzijskim fondovima da i ne pricamo. vrazmisljamo.Ta ista kompanija hoce danas da kupi zamljiste radoja dakica odkog e nekada zivjelo 15-20000 titogradjana.Nijesam ja bez razloga bio broj Jedan u grupi TNT ,nekad davno kada smo sa voljeli ali su voljeli i nas.

  2. Gornji tekst o Jugoslaviji 99% korespondira sa mojim (trenutnim, barem) pogledom na taj istorijski fenomen. Pritom je i jako dobro srocen.

Odgovori na johnny english Poništi odgovor

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.