Nikola Kaluđerović: Oni su mrtvi, a ni Žarko i ja nismo živi

Razgovor sa Nikolom Kaluđerovićem, junakom iz hit knjige Žarka Lauševića, koji mu je bio cimer u spuškom zatvoru: Te kobne noći našao se tamo gde nije trebalo. Moja tragedija je potrajala, Žarkovu doneo trenutak.

CETINJE – Opet sam bio sa Žarom. Ovde, u Cetinju u Bajovoj pod snegom, u tišini svog doma, koja dugo već traje. Knjiga, čijem sam naslovu kumovao, vezala me za stolicu, iako sam je znao i bez čitanja. I ponovo preda mnom izručila zlo Žarkovo i moje, crnogorsku preku narav i zle sudbine, raspad jedne zemlje koju smo svi voleli…

Nikola Kaluđerović, penzioner, Cetinjanin, najmarkantniji lik u knjizi “Godina prođe, dan nikad” priča nam u svojoj skromnoj kući, koja se nalazi naspram “Lovćenske vile”, spomenika koji stražari na ulazu u staru crnogorsku prestonicu o sebi i Žarku Lauševiću, prijateljstvu iz “godina zla” u spuškom zatvoru, Crnoj Gori i njenom usudu.

Knjigu svog prijatelja je tek pročitao.

Nikola je znao Žarka i njegovu porodicu još iz srećnih cetinjskih vremena, kada je Laušević bio osnovac, a njegov otac radio prvo u školi potom u jednom od cetinjskih muzeja. Zla kob će učiniti da Nikola uđe u zatvor, u Spužu 1989. godine, pošto je tragajući za ubicama sina jedinca, ubio jednog od braće koje su krivili za smrt njegovog Željka. Tu će mu se 1993. pridružiti cetinjski komšija, glumac u usponu, tragičar, Žarko Laušević.

– Čuo sam u zatvoru za tragediju pred kafićem “Epl” u Podgorici i odmah, onako za sebe prokomentarisao: “Kakva nesreća zadesi jednu čestitu porodicu” – seća se Nikola. – Onda su ga uveli u moju sobu. Znao sam jer su policajci i drugi koji su o tome brinuli, kod mene dovodili, da tako kažem one otmenije. Mene su i u zatvoru poštovali. I ja sam poštovao i zatvorenike i službenike Spuža.

Danas sedamdesetdvogodišnji Nikola, kojemu vrla supruga svojom tugom popunjava dane, i odavno s ovih prostora odsutni Žarko, postali su veliki prijatelji, baš u zatvoru.

– Samo je Nikoli teže nego meni – govorio je Laušević, a opet je stari Cetinjanin, kojega je surovi život dobro natopio mudrošću, bio je svestan kolike su Žarkove rane.

– Patio je žestoko, a ponašao se veoma korektno. Bili smo ka braća! Najviše je razglabao sa mnom. I o zlu i o onome što mu je prethodilo. Pa i o onome što će doći. Konstantno ga je mučila dilema: je li se mogla izbeći tragedija. Nisam mu dao odgovor, jer ga niko ne zna i jer ga nema. Razbijao sam mu monotoniju, odgonio ga od zlih misli, pa možda i onih najtežih, da presudi, ne daj bože, sebi – veli Nikola Kaluđerović.

Na zidu sobe u kojoj provodi dane (i dalje je dan dug, a godine se brzo ređaju) slika Nikolinog sina Željka. Nastala u zatvoru spuškom, veštom rukom Lauševića. On je znao gotovo sve o talentovanom mladom Kaluđeroviću, pa je portret radio i s posebnom ljubavlju i s velikom pažnjom.

– Nisam znao da slika Željka – potekla je suza niz gorštačko lice starog Crnogorca. – On je u zatvoru i slikao i pisao. Meni je obično sve pričao, osim toga. Kada su dolazili beogradski i glumci iz drugih krajeva, njegovi prijatelji, uvek je mene zvao.Mislim da su ga najbolje shvatili Beograđani.

Na naše pitanje “a gde je tu Crna Gora u kojoj se zlo dogodilo i gde su obojica za to ispaštali”, Nikola ističe:

– Loši smo mi, veoma. Eto da je negde drugo Žarko pitao, što je pitao one kobne julske noći: “Kakva je ovo galama”, ne bi bilo strašnog odjeka. Bilo gde u Srbiji, Hrvatskoj, Evropi, Americi. Ali ovde reč ubija, iako Žaro nije vređao, iako se posle branio. I pucao u odbrani. Moja tragadija je potrajala, Žarkovu je doneo trenutak. Meni su iščupali dušu i morao sam da branim mrtvog sina. On nije namirivao dugove, našao se gde ne treba i đavo se umešao. On je žalio i žali mrtve, njihove ojađene porodice. Žalim i ja, takođe. Sve ovo vreme. Jer smo svi na gubitku.

Nikola naglašava kako je Žarko u zatvoru svima pomagao. Najčešće je pisao žalbe i molbe zatvorenicima.

– Jedna od mojih žalbi, ispisana Žarkovom rukom, imala je čak 46 strana. Pomilovan sam, napišite molim vas, po molbi koju je on napisao – veli Nikola.

Nikola se čuje sa Žarkom za kojega veli da se dovoljno ispatio i u stranom svetu (teže nego u zatvoru) za dva života. Žarko ga zove za svaku godišnjicu sina Željka, ali i “vanredno”. Pita za Nikolin šećer, suprugu, Cetinje, Crnu Goru…

– Nemam mu bogami šta reći. Šećer niko nije izlečio, tugu i žalost, ništa ne briše. Crna Gora nije onakva kakvu sam ja želeo. I Žarko, verujem. Od viteštva i čojstva, gotovo ništa nema! Poltroni su danas njeni glavni stanovnici. Deo toga je nasenčio Žaro i u knjizi

– jetko će Nikola.

Žarkov cetinjski prijatelj očekuje novu knjigu iz pera mučenika Lauševića.

– Odasuo je žestoko! Knjiga je hit ne samo godine – priča naš sagovornik.

– Ne znam da li će je baš svi shvatiti. Treba za pun dojam dosta znanja. Ali, siguran sam da će uslediti drugi tom. To je, čini mi se, nekako nužno. Tako će Žaro nastaviti da traje!

NIKOLINA OSVETA

NIKOLIN sin Željko, koji je završavao kulturološki fakultet i imao samo 23 godine poginuo je avgusta 1987. ispred kafića “Čarli” u Cetinju. Kako nam Nikola priča, došlo je do tuče između momaka iz familije Šoć sa braćom Grdinić. Željko je pošao da razvađa. Stradao je od metka Rada Grdinića. Podlegao je ranama tri dana kasnije u podgoričkoj bolnici.

Niklola nije imao mira. Znao je da je njegov sin nevin. Iz zatvora je izašao Rajko Grdinić zvani Hladni, brat Radetov, koji je takođe učestvovao u tuči.

– Izazivao me i vređao, stravično mi stao na muku – veli Nikola.- Ja sam iz dana u dan tonuo u bes i očaj.

Posle godinu i po dana od ubistva sina i praćenja Grdinića,Nikola ga je lišio života na Svetom Stefanu. Kada je pucao puška je zaglavila, usledilo je rvanje na smrt i Nikola je uspeo da savlada Grdinića. I ubije ga. U pucnjavi je ranjen i Dragan Šofranac, koji je posle dvadeset dana dobio sepsu i umro.

FILM O UBISTVU SINOVA

Poznati reditelj Zdravko Vedlimirović, snimio je dokumnentarni film “Sinovi”, posvećen tragičnoj sudbini Nikole Kaluđerovića. Bilo je to ubrzo posle strašnih događaja na Cetinju i Svetom Stefanu. Posle prikazivanja filma na televizijama, usledila je peticija za pomilovanje Nikolino, koju su potpisivali uveliko u Crnoj Gori i Srbiji, ali i u drugim republikama tadašnje SFRJ.

Nikola je osuđen na 20 godina. Čak 7,5 godina je proveo u istražnom zatvoru, jer je toliko trajalo suđenje. Pomilovan je, pošto je odležao osam godina.

– Meni u zatvoru nije bilo teško, ja sam tražio kaznu za sebe. Verujte da sam najsretniji bio onoga dana kada sam prekoračio prag spuškog zatvora. Najsretniji. I Žaro je želeo da ispašta. Evo, i sada kažnjava sebe! Jer, oni su mrtvi, a ni mi bogami nismo živi! Čovek koji je u poređenju s ostalim glumcima sam vrh, a po mom mišljenju je bolji u svemu drugom nego u glumi, danas kreči stanove. Čudo od čoveka, ali eto…

Savo Gregović, novosti.rs

Advertisements

Comments

  1. Nije mi jasno zbog čega nije navedeno ime autora ovog teksta, nego samo adresa na kojoj je “original”. Za one koje zanima, autor je Budvanin Savo Gregović, u svakom pogledu mnogo kvalitetniji novinar od pojedinih koji se i na ovom mjestu predstavljaju kao zvijezde.

  2. Laušević i Kaluđerović su ubili. Po mom sudu, oni nemaju pravo na ovakvu promociju, kakva je viđena u ovom tekstu, pa i zadnjih dana skoro u svim medijima. Poruka koju će primiti milioni je nedopustiva. Ovako napisano ispada da je Crna Gora (španija ili Makedonija) ubila te ljude, da je njihova uloga , uloga žrtve. A to je neistina. Uzeli su pravdu u ruke i ubili. Laušević je izbjegao platiti taj ‘luksuz’ i po meni nema pravo da objavljuje knjige.
    Knjiga je trebala bizi izdata nakon njegovog odsluženja kazne , ili nakon smrti. Ovako, služi sasvim drugoj svrsi.
    Gregović kupuje ljudski jad, po navici.

    • jeste sve to, ma ima još jedan sloj: u Crnoj Gori živi još (dosta) ljudi koji su ubili, robijali za to (ili nijesu), i na kraju ih opet možeš sresti u kafani, na nedjeljnom ručku sa porodicom, javljaju im se ljudi. Bili oni pravi ili krivi pred zakonom, oprošteno im je i prihvaćeni su od strane javnosti. Neću ni da pominjem koliko su tek prihvaćeni oni koji uništavaju i porobljavaju zemlju i ljude, čak i kad nisu ubili nikog lično – jesu svakog po malo…

      Laušević žulja domaću javnost iz nekog potpuno drugog razloga, nijesam se bavio time toliko da bih znao taj razlog ali se čini da i kad bi odležao sto godina opet ne bi bilo dosta sudu čaršije. Ima nečega dubljeg u tome.

    • Kozak, u cjelosti bih – izuzev ovog poslednjeg, jer pojma nemam o kojoj osobi je riječ – osporio stavove koje ovom prilikom ovdje iznosite. Prvenstveno, kažete:”Laušević i Kaluđerović su ubili.” što je notorna činjenica i objektivna konstatacija, ali koju vi, moje je mišljenje, izrazito subjektivno, sugerišete. Jer nakon par rečenica, proširujete ovaj primarni stav, i to riječima: “Uzeli su pravdu u ruke i ubili.” Ovom rečenicom, barem ja to tako smatram, nedopustivo generalizujete i pogrešno kvalifikujete (jednu od) dvije različite situacije. Ne želim da budem ničiji advokat, ali koliko je meni poznat opis kritičnog događaja u kom je Laušević učestvovao, nije se radilo o uzimanju pravde u ruke, već o samoodbrani i eventualno, njenom prekoračenju, stepenu vinosti i umišljaja kod izvršioca kriv. djela, tako da bi se vaša sekundarna konstatacija, punovažno i neosporno, mogla odnositi jedino na slučaj Kaluđerovića.

      Takođe, zašto Laušević ne bi imao pravo -moralno ili zakonsko, svejedno – da objavljuje knjige, o čemu god one bile? U slobodnoj prodaji nalazi se, primjera radi, “Mein kampf” Adolfa Hitlera, te “umotvorine” brojnih drugih “autora” koji su, u ime štokakvih ideologija, lično vršili, ili inspirisali druge, da vrše ubistva i masovne zločine i uopšte (ne)djela sa nesagledivim, i po ljudski rod, dalekosežnim konsekvencama. Takve knjige imale su, i još uvijek imaju, samo jednu svrhu: da glorifikuju ili opravdaju zločinstvo samo ako je ono u funkciji oživotvorenja vlastitog ideološkog principa. Proizilazi da jedino ideološko-politički (zlo)čin potrebuje sopstvenu literarnu eksplikaciju, i to od strane njegovog počinioca(podstrekača) lično. Kakva je poruka koja se milionima šalje publicitetom, koji, nužno, zadobijaju “djela” tih “pisaca”?

      Nadalje, da li bi sa Žarkovom smrću ili odsluženjem kazne(za koju ne možemo, nesumnjivo, tvrditi da je zakonito i pravedno odmjerena), pravda u potpunosti bila zadovoljena, posledice zlosrećnog događaja volšebno ižčezle, a bol unesrećenih porodica postao manji? Mislim da ne. Ćutati o svom (ne)djelu nije isto što i kajati se, baš kao što i govoriti o njemu, po automatizmu, ne znači samoopravdavati se. Osim toga, projektovati trenutak (ne?)iskrenosti za neko buduće vrijeme, u kom ste od svega zaštićeni trajnošću i neopozivošću odsustva, takođe je, čini mi se, veoma problematično. To što je autor ove ispovijesti živ, čini ga odgovornijim za ono što je tu izrečeno, kao i za ono što je počinio. Jer, nakon ove knjige, Žarko Laušević se umjesto sa malobrojnim sudskim vijećem suočava sa porotom koju čini 200.000 kupaca(čitalaca?) te knjige. Moguće je da se takvim publicitetom vrijeđaju osjećanja porodica žrtava, i da se same žrtve, na neki način, relativizuju, što jeste neprihvatljivo. No, naposletku, takav publicitet više, nego o namjerama autora rečene knjige ili samoj knjizi, govori o ljudima i svijetu u kojem je tuđa nesreća i muka, očevidno, najtraženiji bestseler. Dok je tako uvijek će pretpostavljam, na žalost, biti i onih koji, komercijalizacijom te nesreće, nastoje profitirati.

      Druge vaše stavove ovdje navedene, iako šireg značenja i objektivnog značaja, ipak, ovom prilkom neću komentarisati.

      Pozdrav…

      • Laušević i Kaluđerović su, dokazano i potvrđeno pravosnažnim presudama, ubili . Laušević je, za razliku od Kaluđerovića koji je ubio iz osvete i koji je odslužio svoju kaznu, to uradio prilikom tuče sa tim momcima – po njegovim riječima spašavajući sebi i bratu život – i sud je procijenio da je prešao prag lične odbrane odredivši mu kaznu teškog zatvora .
        Presuda suda je konačna i on je kao građanin ove države nesumnjivo trebao odslužiti do kraja – ili do eventualnog uslovnog puštanja na slobodu.
        Ključna činjenica i u tvom komentaru jeste da pravda nije zadovoljena i da rodbina žrtava nije dobila satisfakciju nakon ubistva njihovih sinova., a ti si to samo onako ovlaš spomenuo pokušavajući relativizovati cijeli slučaj kako bi ispalo da sveopšta empatija prema Lauševiću dotiče i tebe.

        Toliko je bilo primjera zadnjih 20 godina u kojem je srbijansko društvo propustilo priliku da kroz žaljenje žrtava koje su ubijane i u ime slave srpskog imena ili kroz osudu onih koji su u to slavno srpsko ime ubijali, pljačkali i huškali druge da to rade , pa ništa se tako slično nije ni u naznakama desilo. Čast je u rukama malobrojnih pojedinaca koji su i danas žestoka manjina. Npr, ovu Lauševićevu knjigu su izdale NOVOSTI, jedan baš dražesno odvratan medij koji je sve samo NE destinacija na kojoj bih ja tražio saradnika za uljuđivanjem srpskog društva.

        Ako bih tražio komparaciju u Crnoj Gori , to bi bili svi oni maskaradni serijali o napadu na Dubrovnik i Konavle u kojima se centrifugom peru učešća Đukanovića i Marovića te ostalih ratnih i poratnih komandanata.

        Autor članka je, recimo i to, jedan od plejade od vlasti projektovanih novinara; uvijek i zavazda na koritu onih koji ga plaćaju. Sve to, zajedno sa onim što sam napisao o samom Lauševiću, čine moj sud o ovoj situaciji, Znam da nema veze sa onim što bi trebalo biti smatrano ispravnim.

        pozdrav

      • Kozak,
        Ne razumjijem zasto ti je toliko um toliko urnisan od srbofobije? Niko normalan ne bi Zarka i Kaludjerovica povezao sa srbocetnistvom ali eto ti si to na zalostan nacin uspio…koliko si, nesretnice, ogranicen, pa ovdje se zakona fataju kad treba nekoga neko da pospremi, ovdje se zakon koristi samo kao oruzje protiv nekoga, inace se uopste ne primjenjuje. Zarko je odlezao svoju kaznu, pa su mu je ponovo produzili ali je pitanje sto neko rece, bi li je on odsluzio dok je ziv ili bi ga iz groba vracali u celiju i to je ono sto je u vezi sa nasim mentalitetom, no nemas ti to pojma dok zakon ne osjetis na svojoj kozi, ali na crnogorski nacin kad ti ga primijene kako nekome odgovara, veliki borce za “istinu i pravdu”,

  3. “Za savremenog čoveka,” rekao je jednom prilikom, “apsolutno sve što postoji je stavljeno u konačne kategorije. Mi obeležavamo mašine. Mi klasifikujemo svet, a svet klasifikuje nas. Ako ste jednom ubili psa, vi ste ubica pasa do kraja svog života, čak i ako nikad više niste ni pipnuli druge pse; uz sve to, takve klasifikacije su nasledne!”
    Spomenuo je nekoliko smešnih i upečatljivih prezimena koja izražavaju karakteristike pojedinaca, koji onda svoje ime ostavljaju kao nametnuto nasleđe svojim potomcima. Pokazao nam je da su ljudi obeleženi u energetskom smislu.
    Tvrdio je da je najbolji primer te apsurdne sklonosti da sebe obeležimo ono što vernici zovu “izvorni greh”, greh Adama i Eve, koji nas čini večnim grešnicima i koji takođe čini da se ponašamo kao grešnici.
    “Postali smo jedni drugima tamničari percepcije. Okov ljudskih mišljenja je moćan.”
    “Čak su i naša najdublja osećanja klasifikovana i složena tako da ništa ne može pobeći. Jedan od primera je način na koji otuđujemo sebe od aktuelnog vremena u kome živimo tako što sumanuto hodamo naokolo ponavljajući stereotipe. Mi imamo kolekciju unapred određenih dana: Dan Žena, Dan Svih Svetih, Dan Sv. Valentina, rođendanske proslave i venčanja… Oni su kao stubovi za koje smo vezali svoj život kako se ne bi izgubili i tako hodamo zemljom, vrteći u krug svoje opise kao zveri vezane oko vrata.” – Armando Torres

  4. Da se ne foliramo, što je Nikola Kaluđerović uradio i ja bih da sam se našao u njegovoj situaciji. Takođe golim rukama. Ustvari zubima.
    Što se tiče Gregovića, ne slažem se sa Kozakom. Riječ je o novinaru starog kova koji se ovom profesijom bavi iz hobija, jer čovjek finansijski stoji za nijasnu slabije od Aca Đukanovića tako da nema razloga da kupuje ljudski jad.

  5. Nisam svjestan euforije koja trenutno vlada oko Lausevica i njegove knjige, i ne ulazim u to da li je razlog za tu euforiju sto Lausevic nekoga zulja ili mu godi. Slazem se da postoje sudbine mnogih drugih ljudi koje zasluzuju da budu ispricane, ali ne izlaze na povrsinu jer ti ljudi nisu celebrities. Vjerovatno se ni za Kaludjerovica nikad ne bi culo da nije prijatelj sa celebrity-jem Zarkom. Slazem se i da je Lausevic ubio, i da je zbog toga njegova kazna zasluzena.

    Ali sa druge strane, ovaj covjek ocigledno pokusava da se pogleda u ogledalo i suoci ne samo sa onim sto je on licno uradio, nego i sa kompletnim kontekstom i okolnostima u kojima se to desavalo. Ne vjerujem da se radi o foliranju ili patetici, vec o iskrenom osvrtu, tako da je to suocavanje za pohvalu. Taj cin Lausevica ipak cini posebnim (zatvorskim zatvorenikom), i ja razumijem i razloge za pisanje knjige i one za njenu popularizaciju.

  6. Neone,

    moram ti reći da prilično dobro znam kako stoji finansijski ( extra) Savo Gregović, a još se bolje sjećam njegovih tekstova i njegove male ali zapažene uloge na medijskom nebu Crne Gore. Sjećam se i njegovih prebacivanja i prestrojavanja sa jedne na drugu, pa opet na prvotnu stranu. Mogao bi Sjata napisati nešto i o svojoj ženi, direktorki Komercijalne banke Budva i njenim učešćem u kreditiranju Zavale i ostalih projekata Platona iz Krimovice. Kako je ‘privođena’ kod Aca da se vraćaju pare i sl.

    Nikola Kaluđerović je uradio to što je uradio, i odležao svoje dane. Nije mu bilo lako, ni napraviti ni odležati.

    Problem sa Lauševićem je što je on pobjegao od zakona, a napravio je dvostruko ubistvo; a još veći, makar meni, je zajeb što sve to koristi bljutavi Manjo Vukotić za svoju ličnu promociju i zatupljivanje javnosti.

    • Kad znaš kako stoji, onda ti je jasno i da ove reprotaže piše više da bi ubio penzionersku dosadu. Nismo govorili da li je dobar ili loš čovjek, već o njegovom novinarskom kvalitetu. Mislim da ćemo se složiti oko toga da bi ovakve, ajde da ti sufliram “lešinarske” reportaže na Zapadu bile super plaćene. Takve uglavnom i poberu nagrade… Slažem se, ta stara škola Novosti ima taj hijena refleks, ali ova reportaža je profesionalnije i kvalitetnije odrađena od pojedinih intervjua koji se ovdje prezentiraju kao top storije, pa je samim tim bilo korektno potpisati autora.
      Lauševića ne komentarišem jer njegova tragedija nije smjela da bude komercijalizovana. Slažem se u vezi onog prevaranta iz Novosti što skida kajmak na ovoj nesreći.

  7. Kozak, premda ne nalazim naročiti smisao produžetku ove diskusije – jer očito govorimo, ne iz suprotnih uglova, već o dvije različite stvari – ipak, osvrnuo bih se na nekoliko stavova koje ste dalje iznijeli na ovu temu.
    Dakle, složili ste se sa krivičnim zakonom, na koji sam se pozvao, da je ubistvo iz nužne odbrane( prekoračene ili ne), ipak, nešto različito od ubistva iz bezobzirne osvete. Što se pravosnažnosti presude tiče, čisto juristički posmatrano, “slučaj Laušević” je takvo pravno zamešateljstvo da “pravosnažnost”, kod svakog, prosječno darovitog, pravnika, izaziva ozbiljne nedoumice. Daleko bi nas odvelo razmatranje svih pravnih aspekata ovog slučaja. Uostalom, ja se njima ne bavim jer sebe ne smatram dovoljno kompetentnim, što, uz dužno poštovanje prema vašim(meni nepoznatim)sposobnostima, savjetujem i vama. Jer, mračna je to šuma:)
    Kada je o samoj knjizi riječ, primijetio bih, kako vaše zanimanje za istu, ne seže dalje od njenih korica(ili prve strane) na kojima je odštampano ime kompanije-izdavača, pa je samim tim, ocjena njene vrijednosti, za vas unaprijed postala res iudicata. Vaša osjećanja(u ovom slučaju to je animozitet) su samo vaša stvar, no, upravo ovo koje ste izrazili, takvog je inteziteta da navodi na pitanje jeste li knjigu, uopšte, (pro)čitali? Izbor “lektire” je, takođe, stvar vašeg afiniteta, ali priznaćete, bespredmetno je diskutovati o temi za koju ste apsolutno nepripremljeni. To je samo (oboriva) pretpostavka, ne tvrdim da knjigu nijeste pročitali, ali je uočljivo da povodom same knjige o svemu govorite samo ne o knjizi. Ukoliko ste je, ipak, (pro)čitali, plašim se da je vaša interpretacija postala plijenom pomenutog osjećanja koje vas nesumnjivo sprečava u njenoj dubljoj analizi i uočavanju mnogih semantičkih slojeva tog – literarno uspjelog – teksta.
    Dalje, navodna “relativizacija čitavog slučaja” – za šta me prozivate – sastojala se, zapravo, iz tvrdnje da u slučaju takve tragedije, izvršenje ma kako “stroge” presude, ne može predstavljati kompenzaciju gubitka kod onih koji su ga pretrpjeli. A osjećaj i smisao za pravdu, sasvim su subjektivne kategorije, i nemaju mnogo veze sa “zakonitošću”, “pravosnažnošću” i sl.
    Moja empatija – ma prema kome da je izražavam – ne slijedi opšte, nametnute, trendove, iako vi to tako insinuirate. Ali slutim da bih daljim insistiranjem na pojašnjenjima samo smetao vašem “privatnom i svetom” ratu sa “kletim triumviratom” (Vukotić-Novosti-Gregović) u kom je za vas, usuđujem se reći, sve “drugo” – a to “drugo” je, zapravo, bit ove teme – tek kolateralna šteta.
    Pozdrav…

    • I u prvom komentaru ste postavili – sami sebi – kontradiktorna stajališta, a na neka nisam htio odgovarati ( stupidnost komparacije Hitlerove i Lauševićeve knjige) pazeći na dignitet meni novog učesnika u dijalogu. Pošto nastavljate istim stilom – sami sebi – ajd’ onda da se pišemo.

      Vi se niste pozivali na krivični zakon, niti sam ja njega komentarisao. Prije sve priče ja sam naravno znao različiutost ove dvije ljudske sudbine, pa, dakle, o tome nemam neki novi pogled.

      Laušević je, po njemu, ubio iz samoodbrane ali je sud ustvrdio drugačije; i pošto ne vidim da postoji neka mutna pozadina koja bi kontekst zločina pomjerila u pravcu silovanja pravde na štetu Lauševića smatram da on treba odslužiti svoju kaznu. Na taj način bi se na civiliziran način , primjeren našem vremenu, makar dijelom kompenziralo učinjeno nedjelo. Laušević je pobjegao od pravde i to je po meni pokazatelj njegove lične slabosti i nepoštovanje društva. Njemu je mjesto u zatvoru a ne NIKAKO na javnoj sceni. Neka odsluži svoje, pa da ga čitamo…

      Potrošili ste dobar dio komentara na sumnju da li sam ja pročitao , ili nisam, knjigu, time htijući dati sebi na važnosti iako je jasno najobičnijem školarčiću da ja nigdje nisam dotakao sadržinu knjige, makar ona bila ravna Glembajevima…

      Jasno kritikujem tekst Gregovićev jer je populistička mahinacija i igranje osjećajima dva nesretnika u cilju propagiranja ‘uljuđivanja’ dijela srbijanskog društva koje čita i slijedi NOVOSTI i Manja Vukotića. E, pa pošto znam o kakvim se bitangama radi, ne pristajem na tako nešto. Ima toliko drugih divnih knjiga koje nisam pročitao…

  8. Smučilo mi se više od ovolike pederastije u komentarima, pa da skratim priču jednom “top-listom”:

    1. Nikola Kaluđerović nije počinio bezobzirnu osvetu, nego je udavio idiota koji je, nakon što su mu ubili nevinog sina jedinca, sprdao se u lice sa pokojnim sinom.
    2. Savo Gregović je napisao reportažu (ovu formu u Novostima inače zovu intervju) koja je tehnički i sadržajno bolje odrađena nego 99% sličnih tekstova koji su objavljeni na ovom portalu a kojima su imena autora ispisana što je bio motiv mog prvog reagovanja.
    3. Žarko Laušević je, između ostalih, ubio i mladića (Vučinić) koji je bio nevin isto kao i Željko Kaluđerović. On treba da odleži svoju kaznu u zatvoru, treba da se kaje, i ne treba da sarađuje sa firmom iz koje kajmak vadi jedan ljigavi ****** **** ******* politički i nacionalni konvertit,

  9. Neonovi stavovi pod brojem 1. i pod brojem 3. su ispravni.
    Pod brojem 2. se može govoriti o dobroj tehnici pisanja , ali znajući cilj pisanja (manipulacija) , to kritikujem.

  10. Može li Filip da pomiluje Cecu?

  11. Izgleda da ste, u međuvremenu, ostali bez ključnog argumenta u diskusiji, jer eto, “pravda je sada zadovoljena”, formalno, pošto ste insistirali na tome da Laušević mora “dovršiti” svoju kaznu i tako, opet, samo formalno, “platiti svoje”. Sada više nemate opravdanja za “nečitanje”. Nije bilo teško anticipirati Tadićevu “milost” prema – naročito, nakon knjige – “omiljenom robijašu” društva. Naravno, riječ je o populizmu, gnusnom političkom marketingu koji će donijeti nekoliko rejting-poena predsjedniku Srbije.
    Obzirom na poslednje informacije tema je stavljena u potpuno drugačiji kontekst. Ipak, moram da odgovorim na nekoliko ranijih “optužbi”, iako kažete da sam i ranije, poput M.A.Antonina, pisao “samom sebi”, iako sam pisao “samo vama”.
    Moju navodnu “kontradiktornost i stupidnost” potkrepljujete mojim, tobože, nesuvislim poređenjem Hitlerove i knjige Žarka Lauševića. Jeste, bilo bi to neumjesno poređenje, samo da je ono u mom komentaru stvarno postojalo. Branio sam pravo jednog osuđenika – bio on, kako neko ovdje reče, celebrity ili ne – na to da, u formi književnog djela, iznese svoje viđenje sopstvenog (ne)djela. Jer zašto bi njemu bilo uskraćeno ono što je dopušteno osvjedočenim(mada, ponekad, ne i pravno “osuđenim”)zločincima? To je bio smisao pominjanja Hitlera. Kako ste vi insistirali na stavu da “ubice” nemaju pravo na ovakav publicitet – kome je knjiga neposredni povod – ja sam, oponirajući tom stavu, samo tvrdio da, u demokratskim društvima, uglavnom, svako ima pravo da piše šta hoće a da je publicitet tih “pisanija” stvar sasvim druga.
    Jeste, pominjao sam norme kriv. zakona, kada sam osporavao vašu konstataciju da su obojica “uzeli pravdu u ruke i ubili”. Zakon, njihova djela, kvalifikuje – kako ste i sami kasnije potvrdili – različito. Mogu i ja da kažem kao jedan “macho” učesnik ove diskusije, da bih u situaciji u kojoj se našao Kaluđerović učinio isto ili još gore, ali zakon to kvalifikuje kao uzimanje pravde u svoje ruke, odnosno, bezobzirnu osvetu. Presuda protiv Kaluđerovića, jasna je i zakonski utemeljena (ma šta ja, vi ili bilo ko osjećali povodom nje), dok se u slučaju Laušević, sud – na nesreću samih porodica žrtava i Lauševića – upustio u pravnu rašomonijadu, što je ozbiljno dovelo u sumnju zakonitost čitavog postupka.
    Hvala na iskrenosti i potvrdi mojih sumnji da govorimo o dvije različite stvari: ja sam govorio o knjizi, braneći “njeno pravo na život”, a vi, ne pročitavši samu knjigu, o Manjo&Gregović&Novosti. co, osporavajući joj to pravo. U toj činjenici se nalazi osnova naših docnijih nesporazuma
    Pozdrav…

  12. E, blago vama pojedinima …… :o

  13. Neko je sinoc u NEKAKVOJ emisiji postavio dobru hipotezu: “Zasto mi ,Balkanci, velicamo ubice i smrt vise od ostalih?”
    Jako dobro pitanje, i ne bih vise.

  14. Zakon nijeu pisani za narocito pametne, a ovaj kozak ne zna cak ni to da je zakonom zabranjeno prebacivati nekome nesto za sta je osudjen i kaznu odsluzio. Da ne pricamo o tome da je ruzno, reklo bi se, odvratno.

    • bravo Nataša…

      Tvoj praznik je Thanksgiving Day…tada te služe…

      Laušević je , po tebi, odslužio kaznu. A, opet po tebi, potjernica za njim stoji zbog toga što je dobar glumac i što su pernate životinje sa Dana zahvalnosti mazile svoje intimne organe gledajući ga na malim i velikim ekranima a nikako zbog toga što je pobjegao za Ameriku.

      Nataša…Šabane

      • Nijesi u stanju da razumijes nista. Ni oko prava ni oko pravde. Covjek koji je ubio zato sto su mu ubili sina je odsluzio svoju kaznu. S kojim pravom vise neko moze da razmatra bilo sta u vezi sa tim. Sve dugove je platio. Lausevic nije. Tu je problem druge vrste – sta je jos desetak godina u zatvoru trebalo da ispravi kod Lausevica. Ako je njegova kazna bila nepravedna, je li imao pravo da pobjegne od nje. Zasto su ljdui ovdje tako ljuti sto je on bio glumac, je li ga onda trebalo zapaliti ili mu suditi kao i drugima. Je li mu se sudili kao drugima ili mu je uppravo njegova popularnost bila kamen oko vrata… Ne treba se tako lako bacati na ljude.

  15. Ako onog udbaskog ubicu Brana Micunovica u Crnu Goru niko ne smije ni pitati, zasto je ubio neduznog covjeka i to NAMJERNO, Lausevic je neduzna beba i kao takav, zasluzio je slobodu.Ne zato sto je glumac, nego zato sto je neduzan covjek.

  16. Sve mi je milije od kozackog licemjerstva, da da, svima nam je zakon za strogo postovati, dok nam se na kichmu nashu ne bachi…

  17. Dragan Stojanovic says:

    Knjigu sam upravo procitao.
    Da, znam,,, da li je to dovoljno,,, da bih se bilo gde javio, pisao..? Ljudi sebi daju pravo da komentarisu, ocenjuju, daju svoj sud. Mozda… to je i u redu, knjiga, to je transparentna stvar, pa je svako komentarise. A tako nastade i ovo par zbrzanih recenica sa moje strane.
    Nije knjga kriva sto je Zarko kriv ili ne. Nije Zarko kriv sto je poznat, talenat i dar je…
    Jedno je sigurno, umrece Zarko, ja cu umreti,,,ali ova knjga NIKAD!!!
    Ona ima poruku i Zarko ili bilo ko drugi ko ovo pisanije duboko citajuci razume je shvataju.

  18. ” … Imali smo sve naj u istoriji. Iako nešto i nije bivalo ekstremno, mi smo mu tu uvijek dodavali, ne bi li svima obeznanili da se nama samo superlativi dešavaju. Imali smo prvu štampariju kod Južnih Slovena, koju smo, kad nam je jednom zafalilo džebane, pretopili u municiju.

    Najduže smo se kurčili pred Turcima; najstrašnije smo im poraze mi nanosili. Najvišeg i najljepšeg Vladiku i najpametnijeg pisca ovog jezika smo imali, ali smo ga zato i najmanje čitali, a najviše citirali. Imali smo najstrašnijeg vladara sa najdužim stažom u novijoj istoriji Evrope, kog smo se najlakše odrekli.

    Imali smo najmasovniji ustanak u Evropi, pa dve godine kasnije najstrašniju podelu u narodu. Zatim, kad se taj ludi građanski rat završio u kom je stradao zanemarljiv broj okupatorskih vojnika, ponosili smo se podatkom da smo mi pobili najviše popova na celom Balkanu.

    Posle smo baš mi najviše voleli Ruse i najviše je naših ljudi stradalo u toj dilemi. Onda smo, opet, živeli u najzabačenijem kraju zemlje. Niko tada nije hteo da to iznese kao razlog što su nas Turci najviše zaobilazili. I onda smo dugo godina najtužnije živeli.

    Onda nam se desio zemljotres, 1979-e godine. Napokon smo imali razloga da odahnemo, jer nam se nešto naj desilo. Desio nam se najteži zemljotres koji je ikad zadesio Crnu Goru, pa smo srećno – nesrećni mogli da izjavimo da smo imali katastrofalini zemljotres, i samim tim, da opet pogledamo opuštenije celom svetu u oči i da ih zapitamo :

    ” A? Je l’ vidite, je l’ ste sad svi vi svesni naše tragedije ? ” Posle saučešća celog sveta , malo nam je laknulo i nekako smo Ga (zemljotres) i zavoleli. Draže nam je bilo to saučešće, nego kad bi nam neko vrnuo gubitak.

    Onda smo mi najviše suza za Titom prolili. Mi smo ga najvoleli…

    Tragedija i ekstremizam kao konstanta crnogorskog bića. Kao potreba. Kao rodno mesto. Inspiracija i izgovor. Nedajbože da nam je u istoriji bilo bolje ! Niko za nas ne bi čuo. Obrukali bi se pred vascelim svetom.

    Mogla nam se desiti nesreća pa da budemo srećni, pa da nam neki veseljak nadene ime Bijela Gora. Za zemlju srećnih ljudi, prirodno ime.

    Bili bismo danas srećni Bjelogorci, nikakvi ljudi, bez harizme, beznačajni.

    ” Montebianco e Montebianchi ” , kako bi to jadno zvučalo i kako bi se samo stideli od te beline.

    Ovako, svoj usud premažemo još rođenjem crnom piturom i posle se samo takmičimo ko će veću nesreću za života dosegnuti…”

    Odlomak iz knjige Žarka Lauševića ” Godina prođe, dan nikad “

  19. Nikola jesi li zaboravio da ti je sin poginuo od tvoga pistolja? Jesi li zaboravio da si ubio dva neduzna momka? Sto ne kazes zasto ti je sin poginuo i kako je bilo no lazes ovaj nrod godinama? Zalosno ali je istina da je Grdinic napadnut od strane tvoga sina i drugiva mu jer im je smetalo sto im sestra izlazi sa njim. E zao mi jje sto se ne oglase i oni no sto ce ljudi sitani su vas vjerovatno. Imao bih sto da vam pisem no ko sam ja kad familija mece..

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s