Saul Newman: Postanarhija

Ja govorim o pobuni a ne o revoluciji. Revolucija ruši jedan režim moći da bi ga zamenila sa drugim; pobuna u potpunosti suspenduje moć, odupirući se sopstvenoj institucionalizaciji.

Kapitalizam gori svuda oko nas, ostavljajući za sobom ruševine bankrotiranog finansijskog i političkog sistema. Iluzija neograničenog ekonomskog rasta i beskrajne utopije potrošnje je zauvek razvejana. Sve što vlade sada imaju da nam ponude su štednja i teška vremena. Ipak njihova obećanja sve više blede. Naši politički i ekonomski gospodari znaju da ljudi više ne veruju u njih, i iza staloženog izgleda moći nalazi se strah, strah od sablasti pobune, stari strah koji progoni maštu svakog režima. Nije li sada sve – od izjava političara do tržišnih predviđanja ekonomskih gurua i rijaliti šou emisija sa poznatim ličnostima – blagi izraz očaja, kao da se čitav spektakularno-kapitalistički sistem (sistem koji u svakom slučaju više ne veruje u sebe i verovatno nikada nije ni verovao) užasno boji da ne otkrije nihilizam iza sopstvene fasade?

Ovo je godina pobuna, od ulica Kaira, Tunisa i Bengazija, do trgova Atine, Madrida i Volstrita. Na čudesan način, obični ljudi su se okupili na javnim mestima – ponovo preuzevši kontrolu nad tim javnim mestima – bez ovlašćenja i bez zvanične reprezentacije. U nekim slučajevima, oni su srušili vlade, dok su u drugim izvršili novu vrstu masovnog pritiska na zastarele političke sisteme koji se više čak ni ne pretvaraju da ih predstavljaju. U autonomnim zonama Tahrira i Sintagme razotkriven je apsolutni ambis između naroda i formalnih mehanizama državne moći. Narodnim činom odbijanja, otvoren je novi politički prostor, onaj čije posledice niko ne može unapred da predvidi. Značaj ovih pokreta i okupacija leži ne toliko u njihovom ostvarenju konkretnih ciljeva, već u njihovom otelovljenju novog kolektivnog političkog života, onom modelu politike koji je odbacio reprezentaciju posredstvom satrih istrošenih kanala političkih partija. Poklič indignadosa u Španiji je bio “Vi nas ne predstavljate!” – on se može razumeti i kao protest zbog nedovoljne reprezentacije i kao želja da se potpuno raskine sa reprezentacijom i da se dela za sebe.

Jedna od lekcija iz ovih pobuna – a ima ih mnogo – je ta da više nema razlika između formalne demokratije i diktature; to je samo pitanje stepena represije. Moć policije, čije je sablasno prisustvo u životu demokratskih država Valter Benjamin smatrao fatalnim, oseća se svuda. U čemu je razlika između Mubarakovog ili Asadovog pokušaja da ugase sajtove za društveno umrežavanje u Egiptu i Siriji, i Kameronove pretnje da će učiniti isto u UK-u?

I šta je uopšte demokratija ako ne sistem koji ohrabruje masovnu zadovoljnost sa bes(po)moćnošću, kolektivno dobrovoljno ropstvo legitimisano čisto simboličnim ritualom glasanja? Skorašnje pobune bi trebalo posmatrati kao nešto što je više od puke borbe za demokratiju, koja je sada u svakom slučaju jedan izrazito dvosmislen pojam. Zapravo, one su bile kolektivni oblik dobrovoljnog nerobovanja. One su bile odraz shvatanja da je svaki sistem moći suštinski fragilan i da zavisi od otuđenja i  našeg odricanja od moći.

Ja govorim o pobuni a ne o revoluciji. Revolucija ruši jedan režim moći da bi ga zamenila sa drugim; pobuna u potpunosti suspenduje moć, odupirući se sopstvenoj institucionalizaciji. Možda je to najbolje sročio Maks Štirner: “To [pobuna] nije borba protiv ustanovljenog, jer, ukoliko [pobuna] uspeva, ustanovljeno propada samo od sebe; to [pobuna] je samo moje dejstvovanje izvan ustanovljenog.”

Naše dejstvovanje izvan ustanovljenog neophodni je prag preko kog mora da pređe svaka radikalna politika. Pobuna se dešava na mikropolitičkom terenu, istovremeno etičkom, psihološkom i duhovnom, istovremeno individualnom i kolektivnom. To uključuje istraživanje sopstvenih želja i simpatija za moć, kao i transformaciju sopstvenog odnosa prema drugima.

Ono što je dovelo do toga da nedavni neredi u UK-u izgledaju drugačije od pobuna koje su se desile na drugim mestima bio je nedostatak etičke (kao i političke) dimenzije i što ih je karakterisala najgora vrsta bezobzirnosti. Ja ovde ne govorim o skrnavljenju idola imovine, za kog ne bi trebalo da imamo poštovanja. Ali ono što nas pogađa u vezi sa učesnicima nereda nije njihovo nepoštovanje robe, već njeno apsolutno poštovanje sa njihove strane – sva ta pobunenjička energija protraćena na žudnju za nekom besmislenom dizajenrskom etiketom! Ima li boljeg primera za ono što je Šritner nazvao opsednošću – kada stvar opsedne osobu, objekt koji on/a želi da poseduje? Neredi i krađe su bili krajnji izraz fetišističke neumerenosti potrošačkog društva, i dakle bili su njegov interni deo – kao što su mu je interna i binarnost zakon-i-red/kriminalitet. Problem u vezi sa neredima nije bio u tome što su oni bili preterano transgresivni već zato što nisu bili dovoljno transgresivni – oni nisu obeležili bilo kakav raskid sa religijom konzumerizma.

Nakon nereda, stara babroga anarhije ponovo se ukazala na horizontu, pravdajući dalje jačanje policijske moći. Ali anarhizam – kao vid politike i kao izraz slobodnog, etičkog života – ima malo toga zajedničkog sa ovom vrstom kvazireligioznog spektakla nasilja. Naprotiv, anarhizam uključuje određenu etičku disciplinu. Ali ovo je samonametnuta disciplina nediscipline, ili ono što Fuko naziva dobrovoljnom nepokornošću. Pokornost, kao što je to davno uočio La Boesi, nam lako pada – na nju smo navuknuti. I zato mi moramo postati disciplinovani u postajanju nedisciplinovanim; mi moramo postati estetika slobode. Mi moramo steći, kao što je to rekao Žorž Sorel, “navike slobode”.

Anarhizam, ili kako ga ja radije zovem, postanarhizam, je više od političke ideologije. To je današnji etičko-politički horiznt svake radikalne politike. Želja za autonomijom koja se jedino može ostvariti združivanjem i nastajanje pokreta koji više ne protestuju toliko protiv bede naših života, već radosno afirmišu mogućnost radikalno drugačijeg života, nepogršivi su znaci produbljenja ovog horizonta.

izvor: kontra-punkt.info

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s