Ulicom stripa i umjetnosti: Aleksandra Jevtović

izvor: frenzyspark.comFrenzi spark, intervju vodila Snežana Džekulić

Najteži intervju ikada… kako objediniti dane provedene u “Petnici”, studije arhitekture, doktorat na istoriji umetnosti, crteže, pastele, ulja, ilustracije, stripove, fotografije, animacije, karikature, crteže na tkanini, nakit… Moraš prosto da poznaješ Sanju. I opet će da te iznenadi. A do sada ste sigurno i sreli nešto Sanjino. U maloj sobi prepunoj njenih radova, Sanja nam priča šta i koliko sanja, radi, uči i crta. U nastavku su odlomci našeg razgovora i teškom mukom odabrani radovi…

Ti si besprekoran crtač, zašto arhitektura a ne akademija?

Prijemni ispit na Arhitektonskom fakultetu se oduvek sastojao iz dela sa slobodoručnim crtanjem. Tako da se to na neki način oduvek podrazumevalo, sa druge strane, veliki je broj ljudi koji su studirali arhitekturu i kasnije otišli u neke druge „umetničke“ vode, najveći među njima svakako Vladimir Veličković, koji je fakultet još i završio… Mnogi domaći ilustratori korene vuku upravo sa tog fakulteta. U svakom slučaju to su stvari koje ja pri upisu Arhitektonskog fakulteta znala nisam. To sam kasnije, u hodu, istraživala kako bih opradvala svoj izbor pred sobom.

Zašto ne akademija… Razlozi su razni. A svi su u tom trenutku davali sebi za pravo da me „posavetuju“, da ne kažem slude. Dušebrižnika nikad dosta. Tuđi razlozi su bili oni primitivni – šta ćeš sutra sa time? Da bauljaš praznog stomaka i žvrcaš gluposti. Ako budeš imala sreće, možda upadneš u neku školu i da decu učiš da crtaju, jao fuj! (pravi put je da sediš u kvazi lepoj kancelariji, od 7 do 3, svakog dana, do penzije, po mogućstvu u uštirkanoj košulji i kostimu, salonkama i te stvari. Na šta ja odgovaram sa – jao fuj!)

O tim praktičnim stranama nikad nisam razmišljala. Učenje dece da crtaju meni je oduvek bilo DALEKO od „fuj“. Ali dobro. Uzeto u obzir.

Mudri tata (njegovu mudrost sam naknadno shvatila, kako to već ide) imao je drugu taktiku. On mi je, mislim prvi put u životu tad, predočio neku širu situaciju i pokušao da bude NE isključiv. To nikad nije upalilo ni u čemu. Samo me je teralo da srljam u kontru. Elem, poenta njegove priče je bila – ne smeš da zapostaviš ništa u sebi. A u meni jesu bili geni njega, prirodnjaka, geni zbog kojih matematike, fizike i hemije nikad nisam morala da učim. To se zna i to najprirodnije i savršeno razumeš. Sa druge strane geni mame, koja je divno crtala. Njoj već otvoreno nije bilo dozvoljeno da studira akademiju. Teret ambicioznih roditelja.

Ja zaista mislim da ga nisam imala u meri u kojoj je bio za očekivati.

Tako da, sve te razloge jesam saslušala, ali prokleti kontraš mora sve SAM da reši i prelomi. Ono što je mene lično odbijalo je pomisao da bih na taj način nešto što radim iz čiste potrebe svrstala u grupu stvari koje moraju i treba da se rade. Od kojih se živi. O problemu sa autoritetom da ne govorim. Znala sam da bih, tim putem, morala da slušam ljude kojima je posao da me „oblikuju“. E, to sam želela sama da odradim. Tačnije da nikad ne odradim.

Arhitekturu sam odabrala kao fakultet koji je tada, i naglašavam tada, pružao neki najširi spektar znanja. Od inženjerskih  preko filozofsko-društvenih do čisto crtačkih. Naravno, Bolonja nam je sve to oduvala ali to je (preobimna) tema za sebe. Sada sam na doktorskim studijama istorije umetnosti. Ponovo nailazim na pitanja „šta će ti to u životu?“. Zavisi kako taj život posmatrate. Upisala sam Gimnaziju, prirodno-matematički smer, jer nisam bila spremna na stručno-tehničku školu (na šta je porodica pikirala). Želela sam da taj nivo opšte kulture bude kvalitetan, s druge strane ispunjavalo me je to rešavanje praktičnih problema čistom logikom. Rezultat broj. Jedan jedini. Savršeno precizno i neoborivo. Potom, za vreme studija arhitekture, komešale su se sve češće misli o smislu tog posla. Bilo kog. Smisao bavljenja umetnošću najpre sa stanovišta života u ovoj zemlji  a potom i šire, sa stanovišta vremena u kojem živimo. Pomoć kod crtanja ne želim. Ali pomoć za razumevanje tih fenomena itekako. Otud mi je kao najlogičniji (nadam se ne i poslednji) korak daljeg obrazovanja bio Filozofski fakultet i Istorija arhitekture. Prvi put u životu i razumem istoriju na pravi način. Nekako sam je uvek, u školi, šutirala pod tepih kad su nas obasipali detaljima i datumima kad je ko koga zaklao. I to očigledno pogrešnim hahaha..

Sad mi se stvari polako slažu u glavi na pravo mesto i užasno sam zadovoljna. Otvaraju se neki novi vidici i uglovi gledanja i to je ono što me gura napred. Kanališem hiper-radoznalost na nešto korisno. Meni korisno. Svesna sam vrlo koliko je posedovanje titule „prebitno“ za bilo šta u realnosti.

Da li možeš da nam kažeš koje tehnike koristiš, jer ja ne mogu sve da prebrojim?

To već, po mnogima, spada u moje loše osobine. Koristim sve rekla bih. Ne slučajno. Postoje jednostavno određene tehnike u kojima su jedne emocije prepoznatljive a druge ne. A ja ih sve vrlo osećam i imam potrebu da ih “istresem”.

Taj istorijat bi išao otprilike ovako:

– bi početak, u glavi “dečje” teme – stoga flomasteri, olovke i hemijske olovke kad u kući nisam, a gde god da sam uporno crtam, kako ne bih morala da učestvujem u pričama koje me i ne interesuju previše. Šta god je pri ruci, daj ‘vamo!

– osnovna škola je donela bojice, prvo drvene (nije postojala lekcija ni iz jednog predmeta koji ja na kraju nisam “ilustrovala” u svojoj svesci, žao mi je što to nisam čuvala), pa vodene, voštane (školske teme) i vrhunac – uljani pasteli. Drečavi bunt. U to neko vreme sam pohađala i školu animiranog filma i uredno crtkala frejm po frejm nekakvih bubica, osica i sličnih slatkosti. U slobodno vreme kopirala SVE. Od poznatih slika do crtanja mrtvih priroda i predmeta oko sebe. Ne možeš razviti svoj stil dok ne prođeš osnove i naučiš da verno preslikaš sve što vidiš onako kako ga vidiš. Bez filozofiranja.

– srednja škola. Do nje sam već bila sigurna da sam sve što se može kopirati već iskopirala i tu je počeo da se razvija onaj banalan impuls – biti originalan. Tu sam i prvi put postala jasno svesna te “manije gonjenja”. Učila sam uveče i do jutra ostajala budna besomučno crtajući dok svi spavaju. Tempera, suvi pasteli, tuš i akvarel. Razvlačila sam štrik po sobi i štipaljkama kačila te slike, jer više nije bilo mesta gde da se spuste dok se osuše.

– fakultet / ulje, zašto baš tad? Osetila sam potrebu da pobegnem od sterilnih rapidografa u neku potpuno drugu krajnost. Tešku i punu boja. Sa druge strane tad sam shvatila i moć linije pa su došli i digitalni radovi (ručni linijski crteži i kompjutersko bojenje, modernizacija jel’te). U tom periodu sam pohađala kurs digitalne animacije na fakultetu, ali evo 2 godine ne stižem da sredim malo portfolio i iz te oblasti. Treba mi duži dan. To više nije šala.

Veliki deo tvojih radova je posvećen deci, čini mi se da iz te dečije imaginacije crpiš ideje, čak i kada su tvoje slike „mračne“. Otkrij nam barem malo sveta iz kog izbija inspiracija za tvoje radove?

Svet moje inspiracije je samo maleno ljudsko biće i njegov zastrašujuće dubok um. Vanzemaljci, ako postoje i kakvi god da su, u odnosu na potencijal koji mi nosimo mogu samo da se puše. (Nadam se da čuju ovo.)

“Mračne” slike, prava tema. Kao mlađa, “mračne” momente sam crtala i zadržavala samo za sebe, izpresavijane između nekakvih knjiga, pa preko knjiga posložene sveske, pa preko svezaka digitron. U nekom momentu sam vrlo shvatila koliko sam smešna. I izašla sa time pred “svoje” ljude. Neki jesu bili zgroženi, nekima se svidelo, zgroženima sam imala itekako potrebu da objasnim poentu svega. Onda prerasteš i tu granicu kad imaš potrebu bilo kome i bilo šta da objašnjavaš. Ako čovek daje sebi za pravo da pređe 20te godine i ne razmišlja o sebi i svemu šta leži u njemu, neću mu ni ja otvarati oči. Ja sam te stvari kod sebe ispitivala od ranog puberteta. Ok, razumem da nisu svi morali da “odrastu” tako instant. Zato i kažem, dala sam im šansu do 20-tih

Sad i “dečija” strana priče. Dete je onaj lepši deo u svakome od nas. Onaj koji često, vremenom, biva zatrpan svim tim besmislicama koje se u životu, usputno, lepe. Ja nekako volim da sve to lepo  “oljuštim” s vremena na vreme. Prija jako. Taj “dete” deo držim pod staklenim zvonom i najredovnije zalivam, što crtanim filmovima što bajkama sa čijim čitanjem NE odustajem (iako su “buđave”). Kad smo kod crtanih filmova – najtoplija preporuka za sve: gledajte Hortona. Ako vam se plače od sreće naravno.

Tako da može biti da su i „mračne“ slike viđene očima tog deteta. Mudriji su na njima videli zločin koji zaista nisam svesno želela da prikažem, ali ako je vidljiv, bilo ga je. Ponekad namerno ne želim da razmišljam o tome što radim. Vežem se za neku reč, osećanje, pesmu i izbacujem simbole. Kad konstrukcija bude gotova, zurim i sama i pitam se zašto tako. Tu mu dođe kao tumačenje snova. Princip funkcionisanja je isti. Korisna disciplina.

E sad, iz gore navedenog, prvo um potom njegova „mračna“ strana/„dečija“ strana, zaključak jasan i bolje da ne nastavljam.

Uzori?

U svemu – Mikelanđelo Buonaroti zbog nepresušne energije duha (i zbog Nindža kornjača!)

U arhitekturi – Antonio Gaudi zbog vizije.

U slikarstvu – Vinsent Van Gog zbog najdirljivije iskrenosti / Gustav Klimt zbog žene.

U Srbiji, kao na crtežu Dušana Petričića “Bitka zaBeograd” gde se bore plavi i crveni, tako se i moja generacija deli na dva tabora – na Petričiće i Živkoviće. Nikad se ne svađamo doduše, bijemo istu bitku ali podeljeni smo jasno. Ja se borim ispod Živković zastave. (Jajzi u srcu!)

Pored njega, čovek zbog kog sam prvi put ozbiljnije sela da nacrtam strip – Aleksa Gajić. Neki drugi senzibilitet, ali srodan jako. Prvo me je kupio stripom o Atili a potom i što je u filmu “Tehnotajz-Edit i ja” rekonstruisao Korunovićevu Poštu 2, reprezezntativnu građevinu nacionalnog stila srušenu tokom Drugog svetskog rata.

Tim Barton. Mašta pred kojom se klanjam. Njegov film o Vinsentu, ne kao omiljeni film, kao NEŠTO što jednostavno ne može da ima konkurenciju. Ni na kom polju umetnosti. Likovi koje je sam osmislio, pa napravio. Scenografija. Zvuk orgulja. Glas Vinsenta Prajsa. Priča u stihovima. I to kakva priča! Priča o detetu ispričana toliko genijalnim jezikom podsmevanja, a opet razumevanja. Taj njegov dualitet emocija koji se proteže od horora do bljutave sentimentalnosti. Pretpostavljam da je to neki spektar koji svako hipersenzibilno živo biće MORA da nosi u sebi. To je nešto što vidim u svim njegovim delima. Vinsenta nikada nije prevazišao, ali ima jako dobrih i kasnijih radova. Svi liče jedan na drugi, to je tačno, ali jednostvano njegov stilski izraz je previše jak i nemoguće je da pobegne od sličnosti sa samim sobom.

Da li predstavljaš sebe u svojim delima?

Na neki način – da, stalno. Ono što ne želim jeste da „likovi“ liče na mene ali i to se dešava. Zato što dok ih stvaram oni nemaju lice, oni su tu da bi preneli neku emociju. Nisam nikada o tome ni razmišljala. Sad mi je na pameti, jer od kako su slike po javnim mrežama, čujem često „opet ti“ :D Mada Frida Kalo ima savršenu izjavu na zadatu temu “Slikam sebe jer sam često sama, jer sam osoba koju najbolje poznajem”.

Nekad bukvalno pričam priču o sebi. Nekad, opet, pričam priču isključivo sa ciljem da na njoj poberem reakcije drugih. Rekacije iz kojih mogu dalje da zaključujem. Što sam opet ja. Volim da se igram. Da bacim kosku i zapisujem sa strane. Da oborim makar neki mizerni kliše ako je ikako moguće. Keep on tryin’.

Ilustracija ti sjajno leži, da li je ona tvoj prvi izbor ili primat daješ slikanju?

Ilustracija me zabavlja, slikanje ispunjava. Uzimam po izboru u zavisnosti od raspoloženja. Strpljenje vežbam uljem i sliku radim mesecima. Teme su uglavnom konstantne i mislim vremenom, sve ličnije. Ilustracije pak izleću brzo, nastaju brzo, obrađuju “lakše i kraće” teme i na njima je moguće biti ironičan. U tome je njihova magija. Ironiju živim i dišem.

Ilustrovala si „Buđave bajke“, meni su posebno drage, pa nam reci odakle ideja za to?

Ideja se rodila, kako se sve ideje rađaju, ili se zaljubiš ili se razočaraš. Razočarana dakle, kao nikad pre. Krenem redom sve po spisku i dođem do bajki. E nećete mi i vi više!

Buđave bajke su osmišljene kao kampanja za omladince. Znam da su oni sada od malih nogu prezauzeti važnijim stvarima. Pućenjem za fejsbuk do 10te. Potom farbanje, šatiranje, teška šminka do 14te. Do 16te su to već zrele žene sa silikonima. O dečacima nema šta da govorim oni su u svakom stadijumu infantilniji pa možda i ima šanse da ostanu delimično normalni, ne odvuku li ih navijačke grupe i stranačke parole (koje ni ne razumeju) prerano u glupost.

Stoga se indirektno trudim, na svoj način :)

Sećam se kakva sam bila i sama. Kaži mi NEMOJ i ja ću glavom baš tu, baš iste sekunde, baš iz sve snage. Ti principi ne mogu da upale. A roditelji imaju sve manje vremena za bilo šta sem zabrana. Zabrana, objašnjenja bez. Nemojmo da se zezamo!

Već neko vreme crtaš stripove za tarzanija.com, reci nam nešto o tome?

Tarzanija je u ovom trenutku mog života, krak koji mi daje ravnotežu. Druga krajnost. Smaraju me realno pravi utabani putevi, uštogljeni ljudi, uniformisanost. Tu opet na scenu stupa onaj refleks koji je ne znam zašto došao sa rođenjem – pomeri nešto, ako ne možeš da promeniš, makar maaalo da se odgurne.

Intelektualni snobizam (optuživana sam za isti i ne branim se) me tera da učim, učim i učim. Želja za smehom me tera da crtam za Tarzane, jer su  s j a j n i . Mladi, obrazovani da, užasno maštoviti, o energiji koju poseduju ni ne treba da pričam, sve se vidi iz njihove produktivnosti.

Sa druge strane, zašto mi je čast da budem deo celog tog njihovog projekta? Prepoznala sam u tome nešto što njima možda i nije bio namerni cilj. Što se savršeno uklapa u tu neku moju ideju smisla života. Oni sami sebe nazivaju “Tarzanima” i “klubom mužjaka”. Ja nisam tamo pročitala ni jedan jedini tekst koji se kosi sa mojim stavovima i razmišljanjima. Neki me etiketiraju kao feministu, neki kao šovinistu, ja smatram da sam samo i uvek realna (to valjda i svako drugi misli za sebe). Tekstovi su im urnebesno inteligentni, prepuni sarkazma i na račun svog pola i na račun ženskog pola. Simpatične su mi žene kad kao piranice poskaču po njima ako ih gde prozovu, simpatični su mi i dečačići koji se brzom brzinom uskočopere da se “operu”. Provociraju. Sve redom. I uspeće da probude dobar deo uljuljkanih glavica presigurna sam. Opet ne rade to na mizeran način kakvih itekako ima po internetu, koji pokušavaju da “probude” tačnije “edukuju bedne smrtnike” prolivanjem nekakvog gnoja iz sebe. Ja prva ne želim da slušam savete ogorčenih ljudi. To je najlepša stvar koju sam naučila na novom fakultetu. Samo ljudi koji BEZ UPLITANJA emocija diskutuju na određenu temu su kompetentni za tako nešto. Sve ostalo aka strasno i pristrasno, nije stručno, stoga ignor bre. Besni hejteri koji štrckaju krv unaokolo, ili pak nebeska božanstva koja levitiraju nad planetom isijavajući svoje sveznanje po narodu, podjednako su mi smešni. Prihvatam samo ljude koji se ne daju lično isprovocirati dok pričaju o čemu god. Slaganje ili neslaganje u stavovima ne mora za odgovor da ima uvredu. Što vređaš? On me prvi napada. Aman. Smešno.

E pa ono što htedoh reći, Tarzani nisu takvi i zato ih cenim do neba. I brutalni su, često prosti, pa? Ko to zaboga nije? Licemerje je fuj. Laž uspeva da opstane neko vreme, godinu, deceniju. Doveka ne i ne.

Ono pitanje koje niko ne voli – tvoj rad koji bi posebno izdvojila i priča koja leži iza? 

Izdvojila bih Knjigu za Vanju. Rođendanski poklon za jednog malog cara koji mi uredno vraća osmeh kad god zaškripi. Bio je njegov treći rođendan, sve enciklopedije iz kuće su mu već više puta bile pročitane a on je i dalje uredno odbijao da govori, pa je bio jaaako ispirativan. Kao neki minijaturni mudrac koji nas sve posmatra i kulira. Jedno 2 meseca sam se bavila pisanjem priče, ilustrovanjem i dizajniranjem stranica. Vanja je knjigu naravno pogledao i produžio „svojim poslom“. Zato su se svi prisutni, prilikom čitanja, rasplakali. To je to.

Volela bih da odradim priču tog tipa koja bi dotakla i one koji dotičnog Vanju ne poznaju. (jedan od planova)

Gde si sve izlagala i gde sada možemo da vidimo tvoje radove?

Izložbe:

Samostalne

2002., 2003  (pasteli i tempera) Gimnazija Slobodan Škerović, Podgorica

2011. (ulja na platnu) kafe-galerija Blaznavac, Beograd

Grupne

2004. učešće sa stripom na izložbi Likovne akademije sa Cetinja, Gimnazija Slobodan Škerović, Podgorica

2009. učešće sa projektom na izložbi studentskih radova „Kosmos – arhitektura u svemiru“, Arhitektonski fakultet, Beograd

2011. učešće sa animiranim filmom na izložbi studentskih radova „Animacija, APRILSKI SUSRETI 2011“, Studentski kultruni centar, Beograd.

Sve radove se trudim da redovno apdejtujem na svom onlajn portfoliu koji se može videti ovde http://www.behance.net/aleksandra_jevtovic

Na čemu trenutno radiš, kakvi su dalji planovi?

Trenutno se trudim da ne zapostavim doktorske studije.

Saradnja sa Tarzanijom je još uvek aktuelna, koliko to obaveze dozvoljavaju.

Najsvežiji projekat je kampanja za dečiju predstavu “Crvenkapa” u organizaciji podgoričkog Teatra mladih i prema genijalnom tekstu Igora Bojovića. Pored plakata i karata glumci su imali sjajnu ideju da odradimo i verziju plakata u vidu mini bojanke za decu, program predstave u vidu igrice iz našeg detinjstva. Premijera se očekuje krajem meseca i jedva čekam reakcije.

Pre par dana pao je i dogovor sa urednikom srpske redakcije DW iz Bona za seriju karikatura povodom predstojećih izbora. Nisam se do sada bavila time, ali ideja mi je bila više nego privlačna i nadam se da ću se snaći.

Planova ima za još jednu izložbicu u Beogradu ovoga puta u “Priči” ali otom potom. Ne stižem da slikam poslednjih dana pa ne bih da baksuziram.

This slideshow requires JavaScript.


Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s