Bob Živković: Već sam promijenio svijet

Višestruko nagrađivani ilustrator Bob Živković za Pressmagazin otkriva kako je „ubio” svoj američki san, zašto se više šali na svoj nego na tuđ račun i kako je autocenzura postala deo njegovog kućnog vaspitanja.

Šanse da u životu niste videli ama baš nijednu njegovu ilustraciju slične su koliko i da vas pogodi kometa. Svako ko čita novine, magazine ili knjige poslednjih 25 godina, bar jednom je naleteo na simpatična stvorenja ili mitske likove koje je ilustrovao Bob Živković.

U životu se bavio mnogo čime, pa je stigao da bude i art direktor, za svoju dušu ilustruje fantastiku, a u šali kaže da je „najgluplji fudbaler, najgori baletan i najteži padobranac”. Voli da ga prepoznajemo po „crtežima” i mada ga nema mnogo u medijima tvrdi da ljudima iskače iz frižidera. Danas, kad je selfmarketing sve i kad je za poziv važno u najmanju ruku eksponirati se, višestruko nagrađivani ilustrator uporno ostaje pri svome da ga ima – i previše.
– Više od 25 godina crtam svake nedelje, u „Politikinom zabavniku”, crtao sam u „Tik taku” bar 15 godina, u „Zeki”, „Velikom dvorištu”, u „Nacionalnoj geografiji”. Radim za „Plejboj” i „Maksim”… Ilustrovao sam 10 „Monolita”, almanaha koji je doneo većinu najboljih pisaca fantastike u Jugoslaviju. Za „Kreativni centar” sam ilustrovao preko 90 knjiga i radio sa bar još 10 izdavačkih kuća. Sve u svemu, to je više od 250 knjiga i hiljade crteža za časopise. Skoro da nema kuće bez nekog mog crteža, ulaza bez mog „kućnog reda” – kaže Bob u intervjuu za Pressmagazin.

Često se šalite na svoj račun. Da li ostalima nedostaje ta osobina?
– Šalio bih se ja na tuđi račun mnogo više nego na svoj, ali o sebi znam sve tajne pa mi je nekako lakše da se smejem sebi. To je neka vrsta ljubavi, ja volim svoje mane, ali sam se nekako, s godinama, navikao na sebe. Sa onima koje ne volim i koji me nerviraju nit govorim, niti se šalim. Ima nas svakakvih, možda bi bilo zgodno da znamo kad se smejemo, a kad dramimo.

Da li je u Srbiji lakše biti direktor ili ilustrator, pošto ste bili i jedno i drugo?
– To ne može da se poredi. Direktori su nesretnici, mrcvare ih dosadni odbori, priglupi savetnici, polugole sekretarice, ljubomorne supruge, razmaženi naslednici, niske kamate, visoke dividende, bezolovni benzin, olovni meci, dugovi, večere sa strancima, svađe sa znancima, obaveze prema firmi, kući, državi… i promaja u petnaestosobnom stanu. Ilustrator samo crta. Ne uspe mu crtež, on nacrta drugi. Sutra će deca koja su o životu učila iz mojih knjiga porasti. I sutra će ta deca graditi i vladati svetom. Onako kako su čitala u mojim knjigama. Ja sam već promenio svet, samo čekamo da porastu deca.

Od čega danas može dobro da se živi – od crtanja, pevanja po splavovima ili politike?
– Pre milion godina dobio sam ponudu da živim i radim u Americi. Prijatelji sa kojima sam planirao taj „uspeh”, moja porodica, moj pas, moja ulica i moja soba ostali bi na drugoj strani planete. Mogao sam „dobro” da živim, a sve što sam voleo morao bih da ostavim. Kupio sam kartu za Beograd i izgubio taj posao. Prevelika sam kukavica, nemam ni hrabrosti ni snage za pevanje po splavovima. To je težak život. Previše sam gadljiv, imam suviše snova i suviše prijatelja da bih bio političar. To je gadan posao, a ružan život. Ja živim ko car.

Imate li želju da karikaturom promenite nešto, kao što je Koraks to uradio?
– Nadam se da se dopunjujem sa Koraksom. On ljudima pokaže šta je smešno i ružno, pa da znaju od čega da beže. Trudim se da im ukažem šta je dobro i lepo, da imaju ka čemu da trče.

Na koliki stepen cenzure pristajete?
– Postoji tajni dogovor među ljudima sa kojima sarađujem da se ne „borimo protiv nečega” nego se „borimo za nešto”. U mojim crtežima i nema nešto mnogo psovki i ružnih reči. Ono malo što preostane deo su mog stava. Ko god da je naručio crtež, može da ga odbije i potraži drugog crtača. Crtam ono što meni pada na pamet, nisam tu zato što neko „ima ideje a ne zna da crta”.

Pristajete li onda na autocenzuru?
– Autocenzura je moje kućno vaspitanje.

Šta poručujete ljudima koji ne razumeju vaše „crteže”?
– Živi oni meni bili, bar ilustratora ima ko kockarnica po Beogradu. Ukucajte „ilustrator” u Gugl i kliknite na bilo koga ko se ne zove Bob.

Koje karikature sa naše scene nikako nije moguće predstaviti karikaturom?
– Sve je moguće ismejati, na svako pitanje je moguće dati odgovor. Samo je pitanje dobrog ukusa u šta se upuštaš, nije lepo valjati se po blatu, a pretpostavljam da je malo i suicidno zezati nekog mnogo jačeg od sebe.

Mislite li da je efektnija satira kroz crtež nego kroz reč?
– Mislim da nije bitno „oružje” već „junak”. Ima ljudi kojima je svaka reč ko britva, svaka rečenica ko zakon, Koraks ili Somborac mi jednim crtežom bolje pokažu šta se desilo tog dana nego armija novinara za pola sata natezanja i mucanja u dnevniku. I reč i slika imaju veliku moć kad ih osoba koja ima šta da kaže koristi.

Šta biste onda voleli da ste – Branislav Nušić ili Radoje Domanović naše karikature?
– Više volim Nušića. Neozbiljniji je, razigraniji, manje dramatičan.

Da ste profesor na Fakultetu primenjene umetnosti i da vam se pojavi „glupi strip crtač od kojeg nikada ništa neće biti”, šta biste mu rekli?

– Psssst… Pomozi mi, profesorsko veće me drži ovde zarobljenog već godinama, bez hrane, vode i kompjutera. Vodi me ka izlazu… Moj otac je Kralj, bićeš bogato nagrađen!!!

Uspeo sam u životu

Može li se reći da ste uspeli u životu jer imate fan stranicu na Fejsbuku, ali ste i na Vikipediji i Vukajliji?

– Jesam, uspeo sam u životu. Imao sam trojku iz „crtanja”, a crtao sam za knjige koje volim i ilustrovao pisce koje poštujem. Internet mi je pomogao da sretnem mnogo ljudi koji se smeju istim stvarima kao i ja, vole iste knjige i kojima se sviđaju moji crteži. Verujem da je Fejs lakši način da nađeš prijatelje sa kojima se razumeš od zadimljenih, mračnih, bučnih klubova. Verujem u „fejsbuk prijateljstva”. Like.

izvor: Press

Comments

  1. Darko Bulatovic says:

    Mene ce izgleda fistiti kometa.

  2. jeeej, Bob – njegove ilustracije SF priča u “Zabavniku” su bile kao street art koji ne voli da izlazi na ulicu. Sjajno!

    Hvala, redakcijo. Sad ste, radi objektivnosti, “dužni” prenijeti i neki dobar intervju sa Duškom Petričićem :D

  3. Da pitanja nisu ovako glupa, bila bi ovo super prica. Ovaj tip je kralj (sto je valjda normalno, ako mu je otac kralj ;).

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.