Ako ovi opet pobede, svi će otići, ovo će biti zemlja staraca

Zasto Vas dugo nema u javnosti? Kruze price da ste ljuti?

Ljudi svasta pricaju, ali nikada ono sto treba. Gotovo tri i po godine proveo sam u bolnici, slomio sam kuk. Pao sam usred sobe. Lezao sam u Urgentnom centru i dugo cekao na protezu. Konacno je stigla, stavili su je i godinu dana sam pokusavao da bez staka stanem na noge, ali nisam uspevao. Ispostavilo se da su mi ugradili pogresnu protezu. Onda sam se setio svog drugara iz mladosti profesora Branka Radulovica, genija za hirurgiju. On me je ponovo postavio na noge. 

Druzite li se sa nekim?

Uglavnom sa komsilukom i ljudima sa kojima sam nekad studirao na Veterinarskom fakultetu, gde, zbog nemastine, nisam diplomirao. Nekada, kada sam dosao iz Krusevca, druzio sam se sa puno skolskih drugova koji su otuda dosli u Beograd. Uglavnom su to bili ljudi iz policije ili na rukovodecim funkcijama u preduzecima. Otkad su saznali da nisam na strani vlasti, zaboravili su moj broj telefona.

A sa glumcima?

Nemam s kim. Sve je to pomrlo. Moj kum Guta Dobricanin je umro, cela plejada onih iz nekog mog sveta. Eto, poslednji iz tog kruga bio je Nikola Milic. 

Nema Vas na najgledanijim televizijama?

Kojim televizijama? Televizije nema. To je skup ljudi koje ja nikad u zivotu nisam video. Ne znam odakle su dovedeni, sta tu traze. I ja necu da radim za srpsku televiziju, televiziju vlasti. A drugih nema. Zbog toga i nisam u najgledanijim televizijskim emisijama, jer nemam izbor. A humoristickih serija odavno nema. Cuo sam da emituju neke meksikanske, verovatno su za neke to prave stvari.

Da li dobijate novac od repriza?

Znate, imam ogromnu hrpu koverata sa dopisima kojima me uredno iz RTS obavestavaju: ide repriza serije te i te. Imali ste toliko i toliko epizoda u trajanju od toliko i toliko minuta. Vas reprizni minut kosta toliko i toliko. Treba da primite 50.000 dinara.  

I da li ste dobili honorar?

Ni dinara nikada nisam dobio. Samo uredno pisu obavestenja. Cisto izivljavanje. Ja sam za njih otpisan, covek koji ne postoji. A koverte skupljam da neko jednog dana vidi kako je RTS azurna. 

Nema Vas ni u pozoristu?

Kom pozoristu? U ovoj tamnici nema pozorista. Ako neko u ovoj zemlji misli da pozoriste postoji, taj se ljuto vara. To sto se danas naziva Narodnim pozoristem, Ateljeom 212, Beogradskim dramskim, to su sve kojestarije. Tamo je beda i jad. Gola improvizacija u stilu – daj da prezivimo. Uzimaju neku crkavicu kao prosjaci. A cute, niko nema smelosti da se glasno usprotivi.  

Zasto ste ogorceni?

Imam 76 godina i nista mi ne treba. Ziveo sam i zivim skromno. Ali, znaci mi da nasa deca zive normalno. Eto, moj sin nema posla godinama. Unuka Jovana ima 28 godina i pre cetiri godine zavrsila je pozorisnu akademiju. Izrazit je talenat, druga Ljubinka Bobic. Medjutim, ne moze da se zaposli. Prekjuce su joj otvoreno rekli u jednom pozoristu, nije bitno kom, da nece da je prime iz politickih razloga. A ona je treca generacija glumaca u jednoj kuci. Svuda u svetu takvi ljudi imaju ogroman publicitet. A kod nas tri generacije, i nijedna ne radi. Ja ne radim svoj posao, moj sin takodje, unuka Jovana, a ni druga unuka Milena, koja je zavrsila muzicku akademiju i specijalizirala muzikologiju. Skupili smo pare da polaze neke dodatne ispite na muzickoj akademiji u Londonu. Tamo su bili odusevljeni njome i nedavno su je obavestili da joj besplatno placaju koledz, ali da se sama pobrine za stan i hranu. Nista od toga nece biti. Snaja jedina radi, anesteziolog je u KBC Srbije, i njih cetvoro zive od njene plate. A ja sa 2.300 dinara penzije ne mogu da pomognem. Dok platim sve dazbine drzavi, jer sam tako naucen, ne ostaje gotovo nista. Tuzno je reci, nove cipele nisam kupio dvadesetak godina, ali to nije vazno. Vazno je da mojim unukama nemam da dam za koka-kolu kad izadju u kafic.  

Zasto niste novac za stipendiju trazili od Ministarstva?

Kog Ministarstva? Vi sve vidite sto ja ne vidim. Gde je to Ministarstvo kulture? I sta je to danas kultura? Bio sam 50 godina glumac i dobro znam sta je kultura. Sada je sve to nestalo. I da im se obratim, mislite li da ce dati neku stipendiju mojoj unuci? Ja ne sedim na dve stolice. Uvek na jednoj, tako sam i sina vaspitao. Ima dosta mojih mladih kolega koji sede na dve stolice, ili onih koji stalno cute. Kao, cekaju nesto. Znate sta me boli – ako pobedi opozicija, sto se svim srcem nadam, te moje kolege ce brze-bolje reci: “Jesi li video, pobedili smo”.

Jeste li do sada izlazili na izbore?

Ne, ali cu 24. septembra izaci sigurno. I ja i supruga i sin i snaja i obe unuke. Onako porodicno, kao sto se nekada islo u crkvu na Vrbicu.

Ocekujete li pobedu opozicije?

Mora da pobedi. Nema nam drugog izlaza. Moramo se sami osloboditi. Pitanje je samo kako? Mi, narod, imamo samo ljubav prema domovini, prema svojoj deci, prema kuci, korenima i zelimo da dostojanstveno zivimo. Ukoliko ovi sadasnji pobede, svi mladi koji su ostali otici ce iz zemlje. Nije vazno kako, ali ce otici. Ovo ce biti zemlja staraca. Narod strahovito tesko zivi. Poznajem jednog gospodina koji je studirao elektrotehniku i kojeg su zbog politike izbacili sa posla. Sada na buvljaku prodaje neke srafove, kojestariju i, kako kaze, puna kapa mu je kada zaradi mesecno 20 maraka. To je strasno. Navikao sam da zivim u slobodnoj zemlji, da mi sve bude jasno, da se nicega ne plasim. Da putujem slobodno i svuda. Da dodjem na granicu, izvadim pasos, pokazem i da mi carinik otpozdravi. E, to zelim da se dogodi.

Hocete li, ukoliko pobedi opozicija, ponovo biti u javnosti?

Nema potrebe, sta cu ja. Vazno mi je da moja i sva druga deca rade. Da ne odu u inostranstvo, da se ne rasture porodice. Ljudi jedva cekaju da se vrate iz inostranstva, naravno, ukoliko dodje do promene vlasti. Da se pokrenu sada prazne fabrike. Prekjuce mi je na ulici prisao neki mladi par od tridesetak godina, kada sam izlazio iz barake gde kupujem kiselo mleko: “Izvinite, gospodine Petrovicu, da li bismo mogli ove dve cokolade da posaljemo vasim unukama? Znate, mi radimo u Sen Galenu u Svajcarskoj i dosli smo da posetimo rodjaku u bolnici. Odmah se vracamo nazad”, objasnjavaju oni. Pitam ih: Hocete li skoro da se vratite? “Pa gde da se vratimo, gospodine Petrovicu. Skupljamo novac da napravimo kucu nasoj deci. Ako bismo sada dosli ubili bi nas mafijasi zbog ono malo crkavice sto smo, odricuci se, ustedeli. Ali, cim se ovde vlast promeni, dosli bismo posle mesec dana”, rece covek i prekrsti se preda mnom.

Idete li po promocijama opozicije?

Ne, jer mi ne dozvoljava zdravstveno stanje. Medjutim, doprinosim drugacije: pisem, dajem izjave za nezavisne radio stanice sirom Srbije, za banjalucku i sarajevsku televiziju. Moji govori penzionerima stampani su u stotine hiljada primeraka. Sve to radim za slobodu. Da moja deca i deca ove zemlje mogu da zive. Da se onih 300.000 mladih koji su pobegli preko granice vrate svojim roditeljima i da rade ono za sta su skolovani, a ne da tamo u tudjini peru sudove i klozete. Zbog toga sam u javnosti.

Iznenadili ste svojom pojavom na Konvenciji DOS u Sava centru?

Osecao sam da mi je tamo mesto, i meni i mojoj porodici. Kada se zavrsio oficijelni deo, svi opozicioni lideri sisli su sa pozornice da se pozdrave sa mnom. Zahvalili su mi se na dolasku.

Sta je za Vas najveca nagrada?

Najdraze mi je kada me ljudi na ulici pozdrave uz sirok osmeh na licu. Sa svakim zastanem i popricam. Znate, bilo mi je jako tesko kada su dosle izbeglice iz Krajine. To su bili ubijeni ljudi. Ali, kada god su na ulici prolazili pored mene, onako ocajni, uvek su zastali, pa se brzo vratili. Rascepe usta k'o “carapin pocetak”: “Ckalja, to ste Vi?” Pa ja sam, odgovaram. “Gospode Boze, nikada u zivotu nismo sanjali da cemo Vas da vidimo. Sad nam nije zao sto smo izgubili kucu.” E, pa ne mozete da imate kucu i da vidite Ckalju, pokusavao sam da ih oraspolozim. Taj osmeh je nesto najlepse. Prilaze mi i ovi mladi, pa uzimaju autogram, jer, kako kazu, nece im roditelji verovati da su me upoznali. To je za mene najvece priznanje.

Beograd, 2000. godine.

Миодраг Петровић „Чкаља“ (Крушевац, 1. април 1924 — Београд, 20. октобар 2003)

 buka.ba

Advertisements

Comments

  1. Došli su sad “ovi” opet nakon 12 godina. Svi će otići, jbg Čkalja.
    Koja je to ironija čovječe.
    Mi smo tek bunilu, od crnogoraca i srba i prdoklačine njihove nema nam dalje.

  2. Majko presveta Bogorodice, sto rade skorojevici, njima nista nije sveto.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s