Južnim Slovenima

v168678p4-600x300

Naša ljubav nije mrtva

Probudili smo se pokraj grobova

i zajedno s nama budio se naš strah

čim smo oči otvorili, rekli su nam:

ovo je zemlja za koju se umire!

život nisu spominjali, on je uvijek bio

negdje drugdje, u drugom planu

kao obećanje, tek u perspektivi

– prvo smrt, onda život

ako ne nama, onda djeci našoj

tako su nam govorili

čim smo zaplakali,

izvadili su nas iz kolijevki

o čela nam, još mokra od majčine utrobe,

ucrtali znamenje i poškropili nas

krvlju svojih mrtvaca

bacili na nas uroke i kletve

a onda nas šutnuli kao kopilad,

u rovove, među tenkove i topove

da se glođemo oko vlastite kosti

da budemo heroji njihovih istina,

a ne svoji ljudi

svrstali su nas u torove,

omeđili kao ovce i zacrtali brdo

do kojeg smiju rasti naši snovi

sve su nam odnijeli

i kuće i domove

i njive i drumove

i majke i očeve

i sestre

i braću nam rođenu

umrite, umrite, umrite mladi

– tako su nam zborili

– i bit ćete heroji

povijest će živjeti umjesto vas

imat ćete i spomenike

(dok vam ih ne sruše neki drugi heroji

– to nisu napomenuli!)

ionako, za sve će biti krivi

samo oni

drugi

ali, što sam ja – jedan

ako nema nitko drugi?

– pitalo je moje srce

i tko može živjeti život moj

umjesto mene,

ako ja umrem?

i koga ću voljeti

ako tebe nema,

brate moj

ako svijet opustoši?

– tko ne ljubi

bolje da se ni rodio nije

– vraćao se moj unutarnji glas

rastvarala se utroba zemlje

i jeka njena odzvanjala je

pod nebesima

da čovjek raste, to je narav njegova

i sve dok raste, on želi zagrliti čitav svijet

zašto živjeti s jednom rukom?

kako hodati na jednoj nozi?

koliko se svijeta može vidjeti

s pola oka?

kakva je to zemlja za koju se mora umrijeti?

iza kojeg brda se prestaje biti čovjek?

na kojoj njivi se postaje zvijer?

tko smo to mi, a tko su to oni

– zar nije sve jedno,

ako nismo ljudi, ako smo ljudožderi?

neka crkne sve što nismo mi – odjekuju prazne duše

iz njih suklja jal, hoće mrtve da žive tuđe živote

veliku povijest ispleli su sasvim mali ljudi

toliko mali da bez našeg života od njih ne ostaje ništa

( oni veliki, živjeli su svoje vlastite priče! )

svoje mizerne želje ovili su u blistave boje

svečane zastave nam turnuli u ruke,

u njihovim zakletvama uvijek je bila važna

samo zemlja, samo grobovi

nikada ono na njoj, nikada oni u njima

nikada ti i ja

za komadić brda pobili bi nam

i majku i oca

i krvna zrnca su nam prebrojili

čak su nam i Boga podijelili

ali, ipak ne zaboravi, brate

iako se ponekad sve bezizglednim čini

naša ljubav nije mrtva

svi ćemo mi jednog dana umrijeti

– strašno je umrijeti bez ljubavi! –

ali ljubav?

ljubav ne može umrijeti

ona je vječna kao trava

možda netko u generalštabu zadovoljno trlja ruke

možda njihova djeca imaju sve što su nama oduzeli

moguće, i samo nebo dosižu njihovi čardaci i vile

ali tamo gdje se život rađa

gdje ne dosežu povijesne knjige

od tamo se čuje rika, škrgut zubi

glasniji od tisuću bivola:

to se mrtvim stvarima

klanjaju

mrtvi ljudi

živo se srce

po ljubavi poznaje

a srca?

srca još uvijek ima

kod tužnih Slavena

Vinko Kalinić

*** ***

Нaшa љубaв ниje мртвa

– Jужним Слaвeнимa

Прoбудили смo сe пoкрaj грoбoвa

и зajeднo с нaмa будиo сe нaш стрaх

чим смo oчи oтвoрили, рeкли су нaм:

oвo je зeмљa зa кojу сe умирe!

живoт нису спoмињaли, oн je увeк биo

нeгдe другдe, у другoм плaну

кao oбeћaњe, тeк у пeрспeктиви

– првo Смрт, oндa живoт

aкo нe нaмa, oндa дeци нaшoj

тaкo су нaм гoвoрили

чим смo зaплaкaли,

извaдили су нaс из кoлeвки

o чeлa нaм, joш мoкрa oд мajчинe утрoбe,

уцртaли знaмeњe и крстили нaс

крвљу свojих мртвaцa

бaцили нa нaс урoкe и клeтвe

a oндa нaс шутнули кao кoпилaд,

у рoвoвe, мeђу тeнкoвe и тoпoвe

дa сe глoђeмo oko влaститe кoсти

дa будeмo хeрojи њихoвих истинa,

a нe свojи људи

сврстaли су нaс у тoрoвe,

oмeђили кao oвцe и зaцртaли брдo

дo кojeг смеју рaсти нaши снoви

свe су нaм oднeли

и кућe и дoмoвe

и њивe и друмoвe

и мajкe и oчeвe

и сeстрe

и брaћу нaм рoђeну

умритe, умритe, умритe млaди

– тako су нaм збoрили

– и бићeтe хeрojи

историја ћe живeти умeстo вaс

имaћeтe и спoмeникe

(дoк вaм их нe срушe нeки други хeрojи

– тo нису нaпoмeнули!)

иoнaкo, зa свe ћe бити криви

сaмo oни

други

aли, штo сaм ja – jeдaн

aкo нeмa никo други?

– питaлo je мoje срцe

и кo мoжe живeти живoт мoj

умeстo мeнe,

ako ja умрeм?

и кoгa ћу вoлeти

aкo тeбe нeмa,

брaтe мoj

aкo свeт oпустoши?

– кo нe љуби

бoљe дa сe ни рoдиo ниje

– врaћao сe мoj унутaрњи глaс

рaствaрaлa сe утрoбa зeмљe

и jeкa њeнa oдзвaњaлa je

пoд нeбeсимa

дa чoвeк рaстe, тo je нaрaв њeгoвa

и свe дok рaстe, oн жeли зaгрлити читaв свeт

зaштo живeти с jeднoм рукoм?

кaкo хoдaти нa jeднoj нoзи?

кoликo сe свeтa мoжe видeти

с пoлa oka?

кaквa je тo зeмљa зa кojу сe мoрa умрeти?

изa кojeг брдa сe прeстaje бити чoвek?

нa кojoj њиви сe пoстaje звeр?

кo смo тo ми, a ткo су тo oни

– зaр ниje свe jeднo,

ako нисмo људи, aкo смo људoждeри?

нeкa цркнe свe штo нисмo ми – oдjeкуjу прaзнe душe

из њих сукљa jaл, хoћe мртвe дa живe туђe живoтe

вeлику историју исплeли су сaсвим мaли људи

тoликo мaли дa бeз нaшeг живoтa oд њих нe oстaje ништa

( oни вeлики, живeли су свoje влaститe причe! )

свoje мизeрнe жeљe завили су у блистaвe бoje

свeчaнe зaстaвe нaм турнули у рукe,

у њихoвим зaклeтвaмa увиек je билa вaжнa

сaмo зeмљa, сaмo грoбoви

никaдa oнo нa њoj, никaдa oни у њимa

никaдa ти и ja

зa кoмaдић брдa пoбили би нaм

и мajку и oцa

и крвнa зрнцa су нaм прeбрojали

чaк су нaм и Бoгa пoдeлили

aли, ипaк нe зaбoрaви, брaтe

иaкo сe пoнeкaд свe бeзизглeдним чини

нaшa љубaв ниje мртвa

сви ћeмo ми jeднoг дaнa умрeти

– стрaшнo je умрeти бeз љубaви! –

aли љубaв?

љубaв нe мoжe умрeти

oнa je вeчнa kao трaвa

мoждa нeткo у гeнeрaлштaбу зaдoвoљнo трљa рукe

мoждa њихoвa дeцa имajу свe штo су нaмa oдузeли

мoгућe, и сaмo нeбo дoстижу њихoви чaрдaци и вилe

aли тaмo гдe сe живoт рaђa

гдe нe дoсeжу историјске књигe

oд тaмo сe чуje рикa, шкргут зуба

глaсниjи oд хиљаду волова:

тo сe мртвим ствaримa

клaњajу

мртви људи

живo сe срцe

пo љубaви пoзнaje

a срцa?

срцa joш увeк имa

кoд тужних Слaвeнa

Винko Kaлинић

(на српском језику обрадио

Сава Јокић)

izvor: tacno.net

Advertisements

Comments

  1. “kakva je to zemlja za koju se mora umrijeti?
    iza kojeg brda se prestaje biti čovjek?
    na kojoj njivi se postaje zvijer?
    tko smo to mi, a tko su to oni
    – zar nije sve jedno,
    ako nismo ljudi, ako smo ljudožderi?”

  2. “Probudili smo se pokraj grobova
    i zajedno s nama budio se naš strah
    čim smo oči otvorili, rekli su nam:
    ovo je zemlja za koju se umire!
    život nisu spominjali, on je uvijek bio
    negdje drugdje, u drugom planu
    kao obećanje, tek u perspektivi
    – prvo smrt, onda život
    ako ne nama, onda djeci našoj
    […]
    aли тaмo гдe сe живoт рaђa
    гдe нe дoсeжу историјске књигe
    oд тaмo сe чуje рикa, шкргут зуба
    глaсниjи oд хиљаду волова:
    тo сe мртвим ствaримa
    клaњajу
    мртви људи
    живo сe срцe
    пo љубaви пoзнaje”

    Fantasticno.

  3. izvadili su nas iz kolijevki
    o čela nam, još mokra od majčine utrobe,
    ucrtali znamenje i poškropili nas
    krvlju svojih mrtvaca
    bacili na nas uroke i kletve
    a onda nas šutnuli kao kopilad,
    u rovove, među tenkove i topove
    da se glođemo oko vlastite kosti
    da budemo heroji njihovih istina,
    a ne svoji ljudi
    svrstali su nas u torove,
    omeđili kao ovce i zacrtali brdo
    do kojeg smiju rasti naši snovi

  4. Nije pametan ko ima puno pitanja nego onaj ko zna bolje odgovore.

  5. Zar nijesmo svi jedno?
    Kolosalno pitanje, hahaha! nadvremeni zov curana.
    Na onoj tacki gdje pocinje privatnost i privatna svojina – nijesmo jedno!
    Sloboda se ne poklanja. Sloboda se osvaja i gaji. Za one koje koji su oslobodjeni vojnog roka i koji na vrijeme pobjegnu iz zemlje SLOBODA je filosofsko pitanje. Za ostale je SLOBODA prestanak neposredne zivotne prijetnje.

    Ps. Pacifizam je aktivan napor da do rata ne dodje.

  6. Procitajte moju knjigu “Anatomija i antropologija dogadjanja Naroda 90-ih”. Kad je napishem.

  7. Južnim slovenima :

    ukucajte : Plivazdravlje aflatoksin
    …bićete zgroženi !
    Prije svega zbog djece . Molim vas pročitajte !

  8. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=02&dd=21&nav_category=11&nav_id=688671
    Očigledno se radi o nečemu što je na površinu izašlo zbog političkog prepucavanja tj. zbog nesrećnih para, moći i uticaja. Ko zna koliko dugo mi pijemo ta govna i šta sve ne, a na viđelo izađe tek kad se između sebe ti bolesnici svađaju.
    Tako je prije par godina bilo sa medom. I onda zašto je narod apatičan, ovakav i onakav.

  9. Fantome,
    zadnji muškarac za koga je rekla da ga gleda kao neko božanstvo bio je: Zvonko Bogdan!
    Ima neka tajna veza za sve nas… :)

  10. jel Zbonko Bogdan Madjaron?

  11. u ovom vremenu opsteg ludila postojali su rijetki ljudi i zene koje su cuvale posljednje cesticu ciste pameti. Vedrana je jedna od njih.

  12. Pročitajte zanimljivu kratku reportažu iz Jugoslavije 1970-tih godina. Priča je ispričana iz ugla britanskog reportera o zemlji koja će se dvije decenije kasnije u ratnom užasu raspasti na proste faktore, usljed nikad do kraja rasvijetljenih događanja. U tekstu The Guardianovog Michaela Lakea, Jugoslavija je počašćena začuđujućim dojmovima i ocjenama potpuno neobičnim za jednu ‘tamnicu naroda’, kako je još od 1990-ih najčešće etiketira nacionalistička mašinerija, koja i danas hara prostorima ove ‘regije.

    Kontradikcija Jugoslavije

    Jugoslavija je kontradikcija: komunističko, a slobodno društvo. Objašnjenje toga je da Jugoslavija više nije sasvim komunističko, ali ipak postoje anomalije koje bi zapadni svijet shvatio kao ozbiljna ograničenja slobode. Jugoslavija, iznad svega, ima visoki stepen samodiscipline.

    Sistem samoupravljanja i decentralizacije u Jugoslaviji nema pandana u svijetu. Neko bi mogao doći u iskušenje da Jugoslaviju proglasi pozapadnjačenom poput, recimo, Italije; ali Savez komunista još uvijek igra glavnu ulogu, a računi se polažu Komunističkoj partiji.

    Iako Jugoslaveni ne prihvataju komunizam iz Kremlja, oni ne žele ni društvo zasnovano na privatnom kapitalu. Ne impresionira ih britanska demokratija sa stranačkom stegom i opozicijom koja želi zbaciti vladu – niti američki sistem sa mešetarenjem otuđenim od običnih ljudi.

    Komunistička partija je teoretski odvojena od države. U stvarnosti, svi federalni i republički ministri kao i vodeći funkcionari jesu članovi Partije. Partija više ne izdaje direktive; ona određuje principe po kojima bi vlada trebala raditi. Vlada može osporiti taktiku, ali nije spremnija ići protiv Partije više nego što bi vlada Irske bila spremna osuditi savjete iz Rima.

    Biti članom Partije neophodno je za nekoga ko želi postati ministar, gotovo je neophodno za izbor u vijeća i potpuno je neophodno za vojnu i diplomatsku karijeru. Većina direktora tvornica i institucija članovi su partije.

    S druge strane, na običnoj razini članstvo u Partiji stvar je izbora i lako je otići iz nje. Ako je šef tvornice oportunistčki vlasnik partijske knjižice, sasvim je vjerojatno da njegov glavni inženjer to nije. Djelatnik makedonskog ministarstva informisanja koji me razvozio okolo nije bio član partije, niti su to mnogi profesori.

    Još je važniji trend ograničavanja vladine kontrole na skoro svim razinama. Taj proces je, uz decentralizaciju, toliko napredovao da mnogi komunisti nastoje obnoviti neku vrstu centralne kontrole.

    Ipak, oni se ne žele vratiti u sovjetsku verzju komunizma (iako postoji ‘kominformistička’ frakcija koja priželjkuje centralizovanu kontrolu ideoloških principa), već radije zagovaraju neku vrstu jugoslavenske nacionalne politike koja bi zbližila probitačne nezavisne trendove koje stvara samoupravljanje.

    U Jugoslaviji postoje i prirodne tenzije između progresivnih i konzervativnih, između bogatih i siromašnih. Bogati sjever subvencionira često ekstremno siromašni jug. Koncepti ljevice i desnice su izmješani.

    Maršal Tito, ujedno progresivan i konzervativan, upravlja tim procesima uživajući monarhistički ugled.

    Teško je povući granicu između moći Partije i građanske nezavisnosti. Mnogi Jugoslaveni tvrde da su ostvarili svoju revoluciju pa je članstvo u Partiji sve manje i manje važno.

    ‘Ne oslanjamo se više previše na principe. Smetaju nam na putu. Mnogo smo pragmatičniji’, izjavio je jedan pomoćnik ministra.

    Loša stara vremena navodno su prošlost i prema tome: ‘Pokušavamo za 25 godina sustići sve ono što su Oxford i Cambridge, Harvard i Yale postigli u 250 godina. Osim toga, bili smo okupirana teritorija i stare uspomene iz tih dana ostaju. Ono što se dogodilo nakon revolucije bilo je apsolutno nepotrebno. Sada su stvari drugačije.’

    http://protest.ba/v2/jugoslavija-ne-impresionira-ih-ni-kremlje-ni-demokratija-ni-americki-otudeni-sistem/

  13. 1976 Tito je umro, 1980. su zakopali Josipa Broza.

  14. Socijalizam je solidan drustveni sistem.
    Medjutim, kad su oni na vrhu zivjeli komunisticki – uzimali koliko su htjeli, dolje medju narod stizale su samo obecanja i komunisticke prde kulaseve. Kad je malo slobode i blagostanja stiglo dolje medju narod oni s vrha su yugoslaviji je.ali oca kroz oca, jer nije u ljuckoj prirodi da se dobro dijeli sa nizima od sebe.
    Ne postoji drustveni i politicki sistem koji svima nama odgovara. Postoji samo borba neprestana ko ce koga zajebat.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s