Divna Vuksanović: Banalizovanje života kao duh vremena

stid i sram p183Медијска индустрија се у потпуности приклонила вредностима тржишне идеологије, занемарујући основне идеје „просветитељства”

Медији масовних комуникација (штампа, радио, телевизија), заједно са интернетом и друштвеним мрежама, тренутно воде велику битку с реалношћу: с једне стране, они интерпретирају постојећу стварност, а с друге стране је креирају, као својеврсну медијску стварност. Конфликт између ове две реалности је оно схизоидно поље у коме је савремени човек затечен. С овим у вези, може се поставити питање којој стварности човек више „припада” (ако се узме у обзир чињеница да осим времена проведеног у раду и у сну, просечан грађанин/ка Србије проводи пред ТВ пријемником око седам сати дневно, док за интернет јошне постоје релевантни подаци, али је већ уочен проблем „зависности” корисника) и која „истина”, односно стварност више на њега утиче?

Такође, требало би проблематизовати још једно начелно питање – како медијска стварност утиче на човека: ова дилема може се односити како на грађане Србије, тако и на конзументе и кориснике медија уопште. Тривијална је чињеница да човек данашњег времена од медија очекује да га информишу, забаве, образују и култивишу. Захваљујући развоју медијске индустрије и света спектакла, улога медија данас углавном је сведена на једну димензију: на свет инфотаинмента (мешавина информација и забаве), док су преостале функције – да образују и култивишу, маргинализоване и препуштене стихији или посве нереалним очекивањима од јавних сервиса. Одговорност за ситуацију у којој су сензационализам, лош укус, невредности кича и шунда, таблоидизација, „морална паника” и слично, захватили медијску сферу ,с тенденцијом проширења негативних вредносних утицаја на читаву стварност је, с једне стране, на медијима (програмске политике, медијски садржаји – њихове вредносне, етичке и естетске компоненте, људски ресурси: уредници, професионални реализатори, аутори), потом на држави, одговорној не само за правни, економски и политички поредак земље, већи за њен културни раст и просперитет, тј.укупни амбијент у коме живимо, на критичкој јавности (интелектуалне елите), те на самим грађанима/кама, као, генерално узевши, пуким конзументима и корисницима медија. При свему овоме, осим темељног образовања људских ресурса за професионални рад у медијима, неопходно је створити и такав друштвено-политички контекст живљења у коме су култура, право, слобода и истина на првом месту (дакле, „опште добро”), а у односу на „вредности” тржишта.

Чини се, наиме, да се медијска индустрија, укупно узевши, а уз потпору државе и прећутни консензус грађана, у потпуности приклонила вредностима тржишне идеологије, занемарујући основне идеје „просветитељства”, те аутентичне потребе човека као субјекта, тј. носиоца хуманих вредности. Шта треба чинити да се ова ситуација разреши у корист хуманизма у тзв. трансхуманом добу и времену доминације вредности транснационалног, крупног капитала? Какву шансу имају сиромашни да се изборе против даљег осиромашења и пропадања (финансијског, емотивног, моралног, духовног), вулгаризовања и тривијализације живота, што га, као лажну слику, дефинише и синтетише мултимедијална пројекција духа нашег времена?Развој комуникационих технологија свакако се не може зауставити. Но, њему саприпадна отуђеност, нарасли индивидуални, социјални и медијски генерисани нарцисизам, хипостазирани конзумеризам, као и робни фетишизам, уз који иде и релативизовање, те квантификовање вредности (тиражи, рејтинзи гледаности и слушаности програма, број посета на сајтовима и др), ваљало би да буду супституисани човечношћу, у свим облицима испољавања…

Ова питања, у свом проблемском, критичком облику треба да постављају себи (и другима) сви медијски посленици, читав образовни систем, који би у своје наставне планове и програме требало да уврсти, као обавезне предмете: медијску писменост, етику, естетику, студије културе, критичко мишљење, филозофију медија, и томе слично, и то на свим нивоима образовања. Такође, држава би требало више да инвестира у културу и уметност (а не обратно), као и у науку и образовање, како би се, убудуће, подигли капацитети за критичко мишљење, вредносно преиспитивање и проактивно деловање грађана у свим сегментима друштва, па и у целокупној медијској сфери.

politika.rs

Advertisements

Comments

  1. Медијска индустрија се у потпуности приклонила вредностима тржишне идеологије, занемарујући основне идеје „просветитељства”

    od stuba demokratije do komercijalnog agitpropa na trzistu nadvikivanja I trkanja u senzacionalizmu, zali Boze u sta je jedan castan poziv I jedna casna profesija mutirala.

  2. Divna Vuksanovic je moja omiljena teoreticarka.

  3. Pa, mene zanima o cemu danas razmislja ova lepa i pametna dama.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s