Markić Rakočević: Sedmi pečat

s-pecatProfesor ekonomije sa Univerziteta „George Washington“, u nedavnoj slučajnoj posjeti Crnoj Gori, ostao je zapanjen kada je vidio zvanične podatke i ovlaš se upoznao sa veličinom teritorije, resursima i demografijom. „Šesto hiljada stanovnika živi u dva stambena bloka Čikaga“, rekao je u izjavi za jedne dnevne novine.

Međutim, prosječan crnogorski građanin je tradicionalno nezainteresovan za egzaktne parametre i veličine. To je oduvijek nepopularna kategorija. Uz „ne sjekiram se“ devizu ovdje se zvanično ne razmišlja, samo na crno.

Potrošačka korpa i lični dohodak su apstraktni pojmovi za Crnogorce. Čak i kod ekonomski pismene i obučene raje statistički podaci se lako prenebregavaju. Nažalost, jer ne postoji toliko savršeno upakovana demagogija koja je u stanju da preciznije demistifikuje “nepodnošljivu lakoću postojanja” od par egzaktnih podataka.

Na kraju 2012. godine svaki građanin Crne Gore je bio dužan 1.330 €, i to isključivo po osnovu kreditnih zaduženja stanovništva. Po istom podatku i osnovu, svaki zaposleni Crnogorac/ka je bio dužan/na 4.800 €. Ovdje nijesu uračunata dugovanja po raznim drugim osnovama: neplaćeni računi za električnu energiju, komunalije, neplaćeni porezi, i sl.  Recimo da svako nikšićko domaćinstvo prosječno duguje oko 800 € za utrošenu električnu energiju. S obzirom da je isti trend nastavljen u 2013., pretpostavka je da će na kraju tekuće godine najisplativiji posao u Crnoj Gori biti trgovina petrolejom i voskom, dok će dug svakog zaposlenog crnogorskog građanina biti značajno veći. Nezaposlenost raste, krediti se reprogramiraju, kamate se multiplikuju, računi se gomilaju.

Zvanično! uvoz 1.8 milijardi €, izvoz 350 miliona €, nezaposlenost 25 %. Treći svijet šezdesetih!

Šta je dovelo do ovih brojki?

Ljudi su učeni i naučeni da država brine o njima, da im država obezbijedi posao, stan, auto, ljetovanje, zimnicu, liječenje, ljubavnicu. Dvadeset četiri godine su prošle od kada je to postalo nemoguće, a u Crnoj Gori i dalje niko ne želi to da prizna. Ni država koja njeguje takvo društvo, ni, naravno, građani koji čekaju u redu za sledovanje: radnog mjesta, stana, službenog auta, kredita, trinaestojulske nagrade, donacije za NVO ili socijalne pomoći.

Sve društveno bogatstvo naslijeđeno nakon 1989. je prodato. Na prečac usvojen i prihvaćen neoliberalni koncept ekonomske politike Crnoj Gori je donio uvoz, deregulaciju, brzu i traljavu privatizaciju. Strane kompanije su kupile banke, preduzeća, telekomunikacije i oplodile uloženi kapital sa ogromnim prinosima – koji su potom izvlačeni iz domaće privrede (primjer Telekoma, KAP-a, Elektoprivrede). Zatim su banke ušle u ofanzivno plasiranje kredita, što je stvorilo privid veće kupovne moći. U ponudi u novootvorenim delta i omega šoping centrima su se našli proizvodi sa istoka i zapada, potrošnja je kratkoročno porasla, proizvodnja se istovremeno gasila i balon je neminovno ostao bez gasa (takulin bez šoldi). Posljedice su sada svima jasne i očigledne. Bankrot viri kroz ključaonu.

Nekritična primjena koncepta neoliberalne ekonomije pokazala se pogubnom. Država je srljala u zaduženja, slijepo prateći principe međunarodnih finansijskih institucija proklamovanih u „Vašingtonskom konsenzusu“. Izostao je strateški plan vođenja ekonomske politike sa jasnim mjerama intervencije i zaštite domaće privrede u glavnim sektorima. Valjalo je sačuvati proizvodnju metala, el. energije, rudne i drvne resurse, isto kao što je valjalo sa posebnim senzibilitetom očuvati usluge brodogradnje, prekookeanske trgovine, luke, turizma, saobraćaja. Sačuvati domaće proizvode gdje je bilo realno i moguće, uz očuvanje domaćeg bankarskog sektora.

U međuvremenu, formirana su jedina uspješna preduzeća u Crnoj Gori – političke partije. Preostala javna dobra – umjesto u vlasništvu države postala su vlasništvo partija. Konkursi ne postoje. Konkurencija ne postoji. Obesmišljen je svaki rad, napor, svako školovanje je postalo neisplativo. Ako si centarfor Budućnosti – poželjno je da mašeš partijskom zastavicom da bi bio na širem spisku reprezentacije. Ako si poljoprivredni proizvođač – moraš ići na partijsku tribinu ako hoćeš otkup proizvoda sa njive. „Prilagodi se!“, parola je profesora Univerziteta. „Pronađimo vezu!“, parola je šesto hiljada građana.

N’o, svaki ručak – prije ili kasnije – dođe na naplatu, kako bi rekao premijer citirajući osnovni ekonomski princip. Sav populizam i demagogija padaju na koljena pred nemoći praznih džepova. Postoje neumoljivi prirodni i društveni zakoni koji ne mare za bilo kakva činjenja. Jedan od takvih je zakon ekonomske realnosti koji je surov i po tome sličan jedino prirodnim zakonima. Ekonomska realnost ne poznaje izgovore, ona je jasna i neupitna, kao aksiom, naročito u savremenom društvu metastaze divljeg kapitalizma – gdje novac postaje jedina mjera postojanja.

Poenta je da država više nema novca!

Imovina očeva je prodata a imovina djece je pod hipotekom.

Još uvijek, nakon dvadeset četiri godine tranzicije i pet godina od početka globalne ekonomske krize, Crna Gora ne uspijeva da definiše strategiju i plan akcija ekonomske politike. Rusi dolaze pa odlaze. Porezi su niski pa rastu. Autoput gradimo pa ne gradimo. Željezaru prodajemo pa kupujemo. Brodove takođe. Hotel prodajemo za 2 pa kupujemo za 5 miliona. KAP prodajemo pa uvodimo stečaj, gasimo i ne gasimo. Termoelektrana blok 2 se gradi ali i ne gradi, hidrocentrale na Morači, Valdanos, Solana, Pobjeda…

U kultnom filmu Ingmara Bergmana nakon teške i duge partije šaha vitez Antonius pobjeđuje Smrt i omogućava mladom paru spas i veseo nastavak putovanja.

U scenariju crnogorske ekonomske drame ne nazire se slično izbavljenje. Sedmi pečat jedne iste Vlade djeluje kao finalni.

Građani ipak moraju znati da je ručak neplaćen a račun je na stolu.

fenomeni.me

*** ***

16739_10200243745355827_124663161_n

Advertisements

Comments

  1. Prošla je gotovo neprimijećena vijest da Crna Gora ima više penzionera nego zaposlenih i onih koje čekaju posao na birou rada zajedno.

    • Ma zenlja APSURDA,,

      da nam ne pozajmljuju pare iz svijeta sve bi stalo i islo se na BONOVE TACKICE ,par ,nepar i druge izume AVETI PROSLOSTI solidarnosti i KOMUNISTICKOG postenja preraspodele, odmah bi se preslo na PERPER itd…..

      Pa sto se cinjelo od AB revolucije da li nam je NEZAVISNOST donela NEZAVISNOST itd…i mnoga druga pitanja, sta ce biti kad ode Milo posle MILA , velika su pitanja oce li se zemlja kretati ka SLOBODNOM KAPITALIZMU ili ce ici DITAKTUROM DRZAVNIH TAJKUNA poluga itd… sto je mnogo vise vjerovatno citajuci komentare itd….
      I vidjeti FILOZOFIJU stranaka koje danas imamo njihovu ideologiju i sve ostalo ,ne da je ocekivati bolje no nije ocekivati ni NADU!

      • Žile, bonovi i tačkice su bili u onom sistemu. U ovom su članske i lične karte, vjerski i nacionalni bonovi i bonusi, vjekovne evroatlantske vrijednosti i brđanskograđanska orijentacija. Veliki izbor kompozicija za duvački instrument sa jednom rupom.

  2. baš dobar tekst!

  3. “Država od 650 000 stanovnika, dakle veličine jednog osrednjeg evropskog grada ili broja radnika nekog zapadnoevropskog koncerna – je promašenom, partitokratskom, neodgovornom politikom; nezaježljivim, neodgovornim, nesposobnim i nestručnim partijskim „kadrovima“ dovedena u dužničko ropstvo, bankrot, bezizlaz. Premijer – 25 godina već pripravnik u svemu osim svom ličnom bogaćenju, nas je najprije eksperimentima sa državama(da podsjetim, 4 države smo promijenili), zatim ratovima, sankcijama, švercom, rasprodajom resursa, postavljanjem svojih nesposobnih „kadrova“ na rukovodeća mjesta doveo u taj duboki ponor. To je činjenica a ne moj lični stav.”

    “650 000 hiljada stanovnika sa ovolikim resursima koje imamo (da se ne zavaravamo, oni su mali, ali srazmjerno broju stanovnika vasionski veliki), uz neminovnu i predstojeću smjenu vlasti, ali uporedo i uz radiklalnu promjenu ponašanja i svijesti građana su ta jedina mogućnost izlazka iz ponora. Bolnog i teškog izlaska koji će u najoptimističnijoj varijanti trajati nekoliko godina.”

    http://www.pcnen.com/portal/2013/06/28/ponor/

  4. Slovenija se zaduženija oko 20 puta više nego je bila 1989. Slična je situacija sa Hrvatskom, dok je Crna Gora deset puta zaduženija… Srbija i Makedonija su zaduženije oko 7 puta više nego prije 25 godina.
    U prevodu: Milo može da se održava bar još tri godine na kreditima. Odnosno do sledećeg izbornog ciklusa. Pošto će tada biti svejedno ko će dobiti izbore, poslednji je trenutak za traženje aranžmana u Novom Zelandu. Melanom sporije ubija od gladi.

    • “je” umjesto “se”,

    • okreni konacno plocu says:

      da je kojim slucajem ovo sto se kod nas naziva opozicijom bilo na vlasti u proteklih 24 godine davno bi pretekli sloveniju i hrvatsku u zaduzivanju…milu je najaci alibi da dozivotno bude na vlasti ogromna odgovornost da je ne prepusti u ruke ovoj i ovakvoj opoziciji…

      • Darko Bulatovic says:

        Opozicija se nikad nije bunila protiv Parijokratije cak naprotiv.

        No mentalitet ljudi koji su participatori u ovom sistemu nikad nije mogao izaci iz okvira sablona po kojem je napravljen.

        Njima(nama) su mozak isprali i to je to…

      • LSCG nakon pročišćenja 2001. je dovoljan za dokaz da je priča o Milovom alibiju da vlada do smrti lansirana iz njegovih EPP puntova.

      • okreni konacno plocu says:

        nas jos teoretski moze izvuci samo pojava dobrih rock bendova i dobre rock muzike iz crne gore….ta vjerovatnoca je jedan prema milijardu…

  5. Darko Bulatovic says:

    Kako se ne shvata da partijanje nije donijelo nikakvo dobro.

    Nije mi to jasno.

    Kada nema drugog modela bez toga.

  6. Kada ce mo seKada ce mo se ovako okupiti kao ove zute zmije i svi u glas reci pred SKUPSTINOM u jedan glas- DA I NAS CUJETE" ! says:

  7. http://www.portalanalitika.me/ekonomija/vijesti/106554-ruska-vt-banka-aktivira-60-miliona-eura-vladinih-garancija-kap-u-.html
    Potpuni slom. Odjednom nam dolaze na naplatu sva naša nepočinstva, ne samo režima nego i nas, nazovi građana.

  8. Inače, jedan od boljih tekstova koji se ođe pojavio u zadnje vrijeme.

    • Zuta ZMIJA za Hija-socijalistu ! says:

      Hijo-socijalisto ,

      mogu li te zamoliti da iz ovog TEKSTA gore,

      izdvojis jednu RECENICU koja je PECAT za tebe pa da vidimo ELABORIRAMO DOJAM MISLJENJE itd…,

      posto evo nalazis primjedbe na ove moje KLIPOVE IDEOLOSKA gledista itd….

      Javni servis me sada za razliku od prije godinu dvije ima zaista KVALITETNE KOMENTATORE pa da vidimo pojasni sto ti zelis HIJO —

      kakvu CRNU GORU kakvo DRUSTVENO UREDJENJE itd…

      BUDI JASAN ,

      MOJI STAVOVI su jasni i RIBE ih u MORACI znadu !

      pozdrav druze crveni!

      • Samo da dodam ,

        PODSECAS me na VLADAJUCU KOALICUJU koja svu OPOZICIJU metne u CETNIKE ,

        tako vi SOCIJALISTI sve nas <LIBERTARIJANCE i SLOBODNE KAPITALISTE ,

        vezete i mecete u GRUPU VESA VUKOTICA.

        Koliko mi je poznato Veso je profesor on nije clan neke REGISTROVANE LIBERTARIJANSKE STRANKE ili STRANKE koja zagovara NEOLIBERALNI SISTEM ,

        mozda je clan DPS ja to ne znam ali ako jeste onda njegova teorija koju on prica nije ISKRENA zato sto mu pripadnost DPS kaze da je SOCIJALISTA , ne kazem da prica nije ispravna ali VESO nema MUDA da se ODVOJI itd…..

  9. Hijo del Sol says:

    Ko kaže da sam socijalista? Ja sam dosta dalje lijevo. :)

    Što se tiče Crne Gore, na nekom utopijskom nivou želio bih da je vidim kao vojno neutralnu, decentralizovanu, demokratsku (u smislu što većeg uključivanja direktne, participativne demokratije umjesto glasanja za par spiskova blavora na svake 4 godine – samim tim došlo bi do drastičnog opadanja moći partija – vječnih utočišta društvenih parazita i intelektualnih i ljudskih mediokriteta), ekološku, antifašističku, sekularnu i državu slobodnih i jednakih građana (tu uključujem progresivno oporezivanje, socijalnu pomoć najugroženijima, zadržavanje kontrole nad ključnim resursima, itd.)

    To je to u najkraćim crtama, pa reci što ne valja od ovoga što nabrojah.

    • kako li će se budžetski botovi, kancelarijski poštolozi i vjerskonacionalnozabrinuti intelektualci utopiti u tvoju utopiju participativne demokratije, kukala ti patka?

      • Hijo del Sol says:

        zato i jeste utopija.. mada lako bih ja s njima, samo mi vlast dajte na mjesec dana :)

      • Hijo,

        ti bi po kratkom postupku ,

        Hijo jos uvijek na nasa RJESENJA pise ,

        ZALBA NE ODLAZE IZVRSENJE KAZNE itd….

        NIJE DOBRA DIKTATURA kada SLOBODNIM POJEDINCIMA uzimas SLOBODU itd……

        ps.

        haha

        samo mi vlast dajte na mjesec dana :)

      • Ok onda, evo ti vlast, al da je vratiš do prvog. Najdalje do petnaestog. Mada su tad godišnji odmori, neće nikome trebati do septembra. A onda će se kupovati udžbenici. Poslije njih zimnica. Poslije ide poskupljenje struje i grijanja, a onda tri božića i dvije nove godine. Poslije toga nikome neće biti do vlasti, a ni tebi do vraćanja. Hijo de mil putas ;))

      • Hijo del Sol says:

        Evo je tebi onda, nosi je doma

      • ma kakvi, doma je sve go opozicionar, ne bi ti oni na vlast ni minuta :D

  10. I OTP banka aktivirala garancije!

  11. Bravo za VDT i OTP! Ajmo da se završava o ova muka… Za sve rodoljube:

  12. Постоји оно шта је навијачка логика која иде за тим да увриједи, провоцира или изазове код других осјећај нелагоде а постоји оно шта је политика у свом пуном смислу која оде за тиме да подстакне, да укаже, да унаприједи и највише од свега да промијени, наравно на боље. Једноставно се човјек запита зашто овдје на Балкану увијек иду за овим првим и од када је Кустурица скоро о томе причао баш се и питам не само како су нам продали то да је то начин, већ и какав смо то менталитет да купимо сваку глупост која нам се понуди.

    Тако нешто у задње вријеме читам ове интернетске трубадуре по порталима, који, бар мени, не морају ни да мијењају никове, искористе сваку шансу не би ли поентирали онако као навијачи својих циљева. Уопште не разумијевајући кретања клатна, нити да свака акција има и реакцију и каква би она могла бити и шта се добија на концу. На крају дођемо до тога, на примјер, да рецимо Лекић добије у Подгорици 50000 гласова а да стотињак ‘славодобитника’ учини да се пола још исту ноћ покаје што су га гласали а на протесту да не окупи ни 3000 душа, што је па све да смо најцрња од најцрњих тиранија феномен. Углавном од свих оруђа ДПС-а који посрће некада се чини да су му ови љути онлајн, фејсбук, твитер, траш опозиционари једини преостали, као задња линија одбране. Толико негативне енергије, стереотипа и безидејности који производе апатију и безвољност јер их ни нема нити довољно, нити икакаве соли у њима да би произвели икакав прасак а сасвим довољно за пародију и апатију.

    Ово су времена која рађају пјеснике као што је Душан Васиљев, ово су времена која узимају глумце као што је Беким Фехмију…

    Ја сам газио у крви до колена,
    И немам више снова.
    Сестра ми се продала
    И мајци су ми посекли седе косе.
    И ја у овом мутном мору блуда и кала
    Не тражим плена:
    Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
    И беле јутарње росе!

    Ја сам се смејао у крви до колена,
    и нисам питао: зашто?

    Брата сам звао душманом клетим,
    И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
    И онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров!

    А данас мирно гледам како ми жељену жену
    губави бакалин грли,
    и како ми с главе разноси кров; –
    и немам воље – ил немам снаге – да му се светим.

    Ја сам до јуче покорно сагибо главу
    И бесно сам љубио срам.
    И до јуче нисам знао судбину своју праву –
    Али је данас знам!

    Ох, та ја сам Човек! Човек!
    Није ми жао што сам газио у крви до колена
    и преживео црвене године клања,
    ради овог светог сазнања
    што ми је донело пропаст.

    И ја не тражим плена:
    Ох, дајте мени још само шаку зрака
    И мало беле, јутарње росе –
    Остало вам на част!

    • Aj sad publici, kad si tako lijepo razumio suštinu zakona o akciji i reakciji, objasni kako to korak napred može da se pravi sa propagandnom mašinerijom koja je napravila Đukanovića ovakvim kakav jeste i u koju je za tu namjenu bilo usuto više “goriva” nego u Canetove cesne? ;)

      Mada bi još efektnije bilo da objasniš zašto je bilateralna posjeta Jelene Karleuše važnija od vijesti da u CG ima više penzionera nego zaposlenih i onih koji čekaju posao na birou rada. Šta je to gej ikonu Srbije preporučilo za naslovnicu? Onaj felacio sa krstom Ili njen performans na koncertu u demokratizovanoj i oslobođenoj Prištini?
      Šta misliš dal` bi potekla ona Miškova Suza da, tokom prvih deset godina medijskog bildovanja Milove harizme, ovaj “Karleuša” princip nije bio standard? I da tvojim kolegama koji su razotkrivali prirodu Đukanovićevog režima nisu zapušavana usta?

  13. Dušan Vasiljević! Neka Lakušić ili Čelebić nešto ovako napišu,pa im prosta Trinaestojulska!

  14. Војин Николајевич says:

    Каже се Васиљев, за превод не знам :)

  15. С обзиром на то да је песник Васиљев Србин, Тринаестојулска му не би била омогућена. :)
    Можда би му жири са гумна дао почасну награду Маузолеј на Ловћену за пјесму…

    Plač Matere Čovekove

    Danas je nesrećan dan sinuo,
    i prvi mu je pogled pao na bedu:
    najbližu njemu, u tihom predgrađu,
    jedna je Majka rasplela kosu sedu,
    jer joj je sin preminuo.

    Danas je umro jedan Čovek,
    i Majka mu je vriskala:

    Oh, kada Čovek nije Čovek,
    već rob Nekog, koga nema,
    od koga sam do juče milost iskala;
    oh, kada je čovek gori nego crv, ─
    neka se raspe po zemlji anathema,
    i neka se prolije sva crvena krv! . . .

    Oh, Sine, moj dobri Sine!

    Otac ti nije Sveti Duh,
    ni Drvodelja sa livanskih puta.
    Sine, ti si plod dve neme žudnje
    i jednog besvesnog minuta.

    Nisam te rodila u jaslama,
    već u krvavoj postelji,
    između četiri vlažna duvara
    jednog šarenog, zamrzlog januara.

    Sine, tebi su i meni rekli
    da smo robovi,
    i naša su srca bez milosti sekli,
    i našu su snagu bez milosti razvlačili.
    I sve su nam uvek tumačili
    da se setimo
    da to bog tako želi!

    Rođeni, mrtvi Sine, bog je laž,
    i naši su ga dušmani izumeli.

    Ustani, Sine, da se svetimo,
    da krvlju vekovnih namesnika boga
    posvetimo forume Rima,
    i da kopljem ponovo probodemo rebro
    Učitelju iz Jerusalima.
    Da iskopamo Judino srebro,
    i da na tome svetom mestu
    podignemo Čoveku hram,
    i da dovedemo u hram našu Novu Vestu
    koja će sebe iskreno dati.

    Ustani, Sine, da grozne laži
    koje se rađaju u ime Oca i Sina,
    sahrane Sin i Mati . . .

    Danas je umro jedan čovek,
    i zalud je Majka sede kose čupala
    i u grudi se lupala, ─
    nije se probudio.

    Onda ga je sama okupala
    i obukla ga u crno.
    I u dnu svoga vrta, o ponoći,
    sama ga je sahranila.

    I tužna se majka Čovekova
    tu, pored groba, nastanila . . .

  16. Од ове песме има само пар стихова који су ми интересантни, несретног Васиљева …

    Sine, ti si plod dve neme žudnje
    i jednog besvesnog minuta.

    Nisam te rodila u jaslama,
    već u krvavoj postelji,
    između četiri vlažna duvara
    jednog šarenog, zamrzlog januara.

    • Душан Васиљев (1900 — 1924) је српски песник, прозни и драмски писац, један од најзначајнијих српских експресиониста.
      Рођен је у Великој Кикинди, тада у Аустроугарској, 19. јула 1900. године од мајке Ракиле, пореклом из Перлеза, и оца Косте. Душан је имао сестру Александру, брата Спасоја и сестру Јелену. Мајка му је умрла 1904.
      Пошто му је отац отпремљен на фронт, морао је да преузме бригу о браћи и сестрама. Похађао је школу и радио као писар, а 1917. се пријављује у војску. Позивају га 1918. и отпремају на фронт на Пјави. Враћа се исцрпљен и са озбиљним знацима маларије и бронхитиса. По повратку у Темишвар затиче српску војску. Ступа у службу у команду места, као писар и тумач, а потом као деловођа.
      Оснива Коло младих Срба и лист Слога. Када је српска војска напустила Темишвар, одлази у Београд. Уписује се као ванредни слушалац на Филозофски факултет, почео је да сарађује у Слози, Књижевном југу, Дану, у Мисли, коју води Сима Пандуровић. Студије је морао да прекине, али завршава педагошки курс и 1920. прелази у Ченеј (Румунија), место које је тада кратко припадало Југославији, као учитељ и исте године се жени Милојком Малетић.
      Поново га 1921. позивају у војску у Кратово, где гони качаке и бугарске комите. Болестан, пуштен је кући исте године. Проводи време у Ченеју у читању и писању, али му се стање погоршава због запаљења плућне марамице и бронхијалног катара. Покушава 1923. да се лечи, одлази у Загреб, али га враћају са препоруком да се јави на пролеће. Умире 27. марта 1924. у Кикинди.

  17. Живео је само 24 године и није објавио ниједну збирку стихова. Ипак, његове песме су већ скоро век у готово свим антологијама југословенске и српске поезије

    Пијава, Соча, Таљаменто… И данас, после 94 године, имена ових река у Италији подсећају на неке од најкрвавијих битака у Првом светском рату. О страхотама италијанског фронта у јесен 1918. године Милош Црњански пише:
    „Петнаест дана падала је киша… Далеко, у магли, савијао се, као трака од свиле, голубијесив, набујао Таљаменто, а у блату, по путу, лежале су стрвине, мртваци и побацано оружје… Знао сам да далеко испред мене, лудо и понизно, гину босански пукови, силазећи у град Удине. Далеко напред, у магли, тутњали су опет топови. Град Удине чекао је опљачкан и празан…”
    Црњански је у аустроугарској униформи, с официрским ознакама. Он је само један од песника, европских и балканских, чији живот ће сурово да обележи Први светски рат. Искусивши на самом прагу зрелости сав ужас бесмислене људске кланице, изранављени и разочарани, ти млади, гневни људи, готово двадесетогодишњаци, стварају по свему нова дела у којима је спознаја света сасвим огољена, до горке истине. „Немамо ничег. Ни Бога ни господара. / Наш Бог је крв”, пева Црњански. „То смо Ми! Ми, дјеца крваве Европе!”, узвикује, у истоветној одори, његов вршњак Мирослав Крлежа, називајући топове које спомиње Црњански „гласом покварене европске пробаве”. И најзад поетски исказ још једног млађаног аустроугарског солдата – Душана Васиљева: ,, Ја сам газио у крви до колена, / и немам више снова’’.
    „Мене је ађутант пука убацио у један батаљон који је требало да учествује у офанзиви на Србију, али је остао у блату и снегу Срема”, сећао се Црњански догађаја из 1914. године. „Оно што је главно, био сам поштеђен да идем, као аустријски каплар, у Србију. Не верујем да бих то преживео”. Будући песници Растко Петровић и Раде Драинац, тада шеснаестогодишњи младићи, осетиће 1915. године све тегобе повлачења са српском војском ка Албанији. Тај јединствени ход по мукама прелазе и нешто старији Станислав Винавер и Милутин Бојић, који се више никада неће вратити у Србију. Умире 1917. године на Крфу, у 25. години. Исте године у Јонском мору своју душу утапа и Владислав Петковић Дис, песник „Утопљених душа”. Тридесет једногодишњи Милутин Ускоковић, писац романа „Дошљаци” и „Чедомир Илић”, изгубљен од ратне трауме, скаче у Куршумлији 1915. године у реку Топлицу. „Ја хоћу мира; разуме ли та Европа једанпут да ја хоћу мира!”, завапио је Браниславу Нушићу пред трагични чин слушајући аустријске топове.

    Велики снови у Малом Бечу

    У страшном одјеку топовских канонада настаје већина песама „Лирике Итаке” Милоша Црњанског и његов „Дневник о Чарнојевићу”, као и ратне драме и ратна проза Мирослава Крлеже. Оба писца очевици су свих ужаса руског фронта, Црњански и оног у Италији. Иво Андрић чами по тамницама, затим пише „Ex Ponto” и „Немире”. Сви су отворено противници Аустроугарске чији су војни обвезници и сви болују од исте болести, туберкулозе. Андрић и Крлежа се чак лече у истој болници Милосрдних сестара у Загребу. Туберкулозан је и главни јунак „Дневника о Чарнојевићу” који већ на почетку изговара гласовиту мисао „Јесен, и живот без смисла”. Управо такву јесен и такву судбину доживеће Душан Васиљев 1918. године.

    Засуто прашином са сокака, цветом вишања и гласањем гугутки, његово рано детињство, на самом почетку двадесетог века, беше мирно, као равница и небо над њом. Не задуго.
    Коста Васиљев је слабо плаћени општински и црквени службеник у Великој Кикинди која је у саставу аустроугарске монархије. Са супругом Ракилом има четворо деце: поред Душана, који је рођен 19. јуна 1900. године, ту су Спасоје и сестре Александра и Јелена. Иако је трпеза сиромашка, дом Васиљевих ипак је пун дечије радости. Све прекида изненадна смрт њихове мајке. Душан има четири године. Тај непреболни догађај покушаће неколико година касније да изјеца дечачки наивним и искреним стиховима: „Мајку ми, ветре, потражи тамо, / у њеном загробном селу…”. Да се не би сам патио са четворо деце, Коста Васиљев се поново жени. У том браку рађа се петоро деце. Троје умире убрзо по рођењу.
    Кад по јесењој киши иде у школу, газећи тешко панонско блато, више гладан него сит, исписује у ђачким свескама прве стихове, маштајући да једног дана и њега обасја бар део славе Бранка, Ђуре, Војислава… Међутим, оног истинског песника Душана Васиљева неће изродити младалачки сни већ, као и Црњанског, рат.
    Основну школу завршава у родној Кикинди. Године 1911. Коста Васиљев пресељава бројну породицу у Темишвар. После прашњаве и блатне кикиндске периферије, пред Душаном је одједном заблистао истински град. Тада у њему борави и седам година старији Црњански, који га се сећа овако: „Темишвар је, у моје време (1896/192) био варош раскошна, модерна, са широким авенијама, великим парковима, веслачким клубовима… Имао је надимак Мали Беч… Насред Темишвара, сваке недеље, кад је време лепо, свирала је војна музика, на тргу, опкољеном терасама ресторана и сластичара. Свет се ту шетао, као што се у Италији шета… Ја сам у том Темишвару писао песме, од детињства”. Песме је писао и средњошколац Душан Васиљев.

    Што би дике оде у војнике…

    Његова породица и даље живи тешко, и он, празног џепа, може само да гледа како господа ужива у чарима велеграда. Утеха су му стихови и учење. Похађа прво такозвану грађанску, а затим учитељску школу. У лето 1914. године почиње Први светски рат. Васиљеви одмах осећају сву бездушност аустроугарске мобилизације: у њене регименте стављени су и Срби из Темишвара, међу њима и Коста Васиљев. И док он на неком бојишту страхује да више никада неће видети своју малолетну децу, Душан је, са само четрнаест година, принуђен да помајци, браћи и сестрама обезбеди какво-такво преживљавање. Иако нејак и крхког здравља, по цео дан ради разне послове, у време ратно, кад су беда и глад све присутнији. За ситну пару или завежљај брашна, помаже у млину, пере фијакере у хладном Бегеју, сатима пише писма земљацима на фронту, дневничи у пореском одељењу. Учи ноћу, уз свећу: тако све до марта 1918. године, кад полаже матуру. Онај најтежи, животни „испит зрелости” приредиће му аустријски цар и угарски краљ Карло (1887–1922), наследник дуговеког Фрање Јосифа. У очајничком покушају да спасе монархију неповратно заглибљену у свеопшти рат, он у своју солдатеску мобилише готово голобраде момке од Варшаве до јадранских острва, од Прага до Црног мора. У том мноштву нација, језика и вера наћи ће се, пре осамнаестог рођендана, и Душан Васиљев.
    „Аустријски пешак имао је, тада, да носи на леђима терет, који ни за живу главу није смео да збаци, тежак 47 кг”, сведочи Црњански.
    Од новембра 1917. године на Пијави се воде жестоки артиљеријски и рововски окршаји између италијанске и аустроугарске војске. И управо на ту 220 километара дугачку реку, која се недалеко од Венеције улива у Јадранско море и која месецима носи лешеве људи и коња, дословно црвена од крви, у блатне ровове на њеним обалама упућен је Душан Васиљев. „Пут нам је свима у болу исти, / ма како се ми звали…”, записаће.

    Све до краја октобра 1918. године, више од хиљаду километара далеко од Темишвара и најближих, он ће око себе даноноћно да гледа смрт, и само смрт. Ако војника не погоди метак, шрапнел или разнесе граната, умире у најтежим мукама од тифуса, туберкулозе, маларије, скорбута, епилепсије, незаустављиве дизентерије или масовно раширених болести које народ назива срамотним. Посебно су ужасавајући заражени трахомом. Готово слепи, пуни стеница и вашки, они тумарају по смрдљивим рововима из којих повремено искочи неки војник и у лудилу мирно излази на брисани простор, на нишан противнику, или сам себи прострели лобању. „Зар није још ужасније / живети дан-два са лобањом пуклом”, гласи један стих Душана Васиљева. „За доручак добијају неки пржени кукуруз, као кафу, и неку зову, као чај”, пише Црњански.
    „Ђонови им пропуштају воду. За ручак имају репу… Невероватно – сваки дан”. „Сити смо свега: бога, и славе, и симбола!”, певаће, ускоро, очајни Душан Васиљев. „Човек се у мени стиди, стиди…”

  18. Душан Васиљев, песник пораза и стида
    У Болу је пут исти
    Све до краја октобра 1918. године, више од хиљаду километара далеко од Темишвара и најближих, он ће око себе даноноћно да гледа смрт, и само смрт. Ако војника не погоди метак, шрапнел или разнесе граната, умире у најтежим мукама од тифуса, туберкулозе, маларије, скорбута, епилепсије, незаустављиве дизентерије или масовно раширених болести које народ назива срамотним. Посебно су ужасавајући заражени трахомом. Готово слепи, пуни стеница и вашки, они тумарају по смрдљивим рововима из којих повремено искочи неки војник и у лудилу мирно излази на брисани простор, на нишан противнику, или сам себи прострели лобању. „Зар није још ужасније / живети дан-два са лобањом пуклом”, гласи један стих Душана Васиљева. „За доручак добијају неки пржени кукуруз, као кафу, и неку зову, као чај”, пише Црњански.
    „Ђонови им пропуштају воду. За ручак имају репу… Невероватно – сваки дан”. „Сити смо свега: бога, и славе, и симбола!”, певаће, ускоро, очајни Душан Васиљев. „Човек се у мени стиди, стиди…”

    Браћа у душманским одорама

    На измаку октобра 1918. године италијанске снаге прелазе у снажну офанзиву и брзо пробијају фронт аустроугарских снага које у потпуном расулу напуштају борбу. Аустроугарска је у Првом светском рату мобилизовала 7.800.000 војника. Убијено је, заробљено, нестало, умрло или рањено чак 7.020.000. Преживело је, са разним последицама, свега
    780.000 људи. Међу тим „срећницима” је и Душан Васиљев. У новембру те године цар Карло оставља престо и бежи у Швајцарску, рату је крај, двоглави орао бечко-пештанске империје заувек пада… „Повратак из рата је најтужнији доживљај човека”, каже Црњански и описује сцене из тадашњег Беча: „Руље војника који се враћају из Италије и гомиле заробљеника поселе су све пруге, возове, вагоне, локомотиве. Висе, као гроздови, са кровова и степеница железница. Узалуд их железничари опомињу да ће код првог тунела изгубити главу, ногу, или руке. Нико не напушта заузето место и никаква сила не може да их скине. Возови иду без реда… Остављам Беч у слици потпуне мизерије”. У или на једном од тих возова био је, вероватно, и Душан Васиљев, који ће исписати и стих: „Домовина – то су сви наши снови”.

    ————————-
    РЕПА И ЧОКОЛАДА
    Док је Душан Васиљев у аустроугарском рову јео кувану репу, италијанским војницима укопаним на супротној страни фронта чоколаде је делио деветнаестогодишњи амерички добровољац Ернест Милер Хемингвеј, возач болничких кола. У тим тренуцима је, наводно, и изранављен ситним гелерима распрснуте гранате. Своје искуство ратног ужаса описаће у роману „Збогом оружје” , објављеном 1929. године. Три године касније и осам година после песникове смрти, 1932, појављују се у издању Српске књижевне задруге у Београду „Изабране песме” Душана Васиљева.
    ———————-

    У изношеном шињелу бивше војске бивше царевине, у грозници од маларије и туберкулозе, сломљен и одједном видно старији, Душан се враћа у Темишвар где затиче „непријатељску”, српску војску. „Брата сам звао душманом клетим…”, присетиће се са горчином у стиху. И живот се наставио, са поратном бедом и глади, са бившим ратницима и садашњим удовицама, сирочади и уседелицама, али и са бестидним стицањем, преварама и оргијама. „Зар да почнем да кличем са хуљама и нитковима, што ће све заборавити и плесати на згариштима?”, пита се главни јунак „Дневника о Чарнојевићу”. Васиљев сарађује у „Слоги”, темишварском листу на српском језику. Оснива „Коло младих Срба”. Мада болестан и изнурен, писар је, тумач и деловођа у команди места, за цркавицу. Ускоро српска војска напушта Темишвар који од 1920. године припада Румунији. Душан одлази у Београд, главни град нове државе, једне од више њих изниклих на рушевинама монархије за коју је и он узалуд војевао. У скромном пртљагу носи рукописе новела, драма и песама, у грудима злослутни бацил туберкулозе, у мислима жељу да студира и наду да ће се доказати као песник.
    Међутим, престоница на чијим улицама у ритама просе обогаљени солунци, а по новостеченим вилама се точи шампањац и ори женски смех, није баш гостољубива према тамо неком млађаном поети из „прека”.

    И химна и тужбалица

    У аутобиографској новели „Измирење” он се јада:
    „Овај хладан див, овај камени колос не узима на знање мој долазак. А ја долазим са ватром у очима. И доносим свој таленат. И долазим чист, млад, и хоћу да се жртвујем. А никоме не треба моја жртва. Колос тугује, пева, пије, и чело му ките венци белих светиљака. А ја? Куда ћу ја? На коју страну? Ја долазим да будем неко, да делим своје срце, а немам где да преноћим прве ноћи…”.
    Злопати се, болан, по влажним, подстанарским собицама, накратко и ванредно студира на Филозофском факултету, успева да заврши педагошки курс, испомаже као писар у адвокатској канцеларији… Усамљен и разочаран, скрајнут од утицајних литерарних кругова, обилази редакције, чита најновије часописе и песнике. Као да тек у великом граду јасно види наличје победе и право лице пораза, грозничаво пише бунтовне песме које ће да га надживе и остану за будућа покољења.
    Објављује их, поред осталих, и у угледним часописима „Српски књижевни гласник”, „Књижевни југ” и „Мисао”. У овом последњем, под уредништвом песника Симе Пандуровића (1883–1960), појављује се 1920. године песма „Човек пева после рата”, од тада неизоставна у готово свим антологијама југословенске, односно српске поезије. То је својеврсна химна, али и тужбалица једне „младости без младости”, болно искуство десеткованог нараштаја којег је заувек унесрећио рат.

    ———————————

    ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА

    Ја сам газио у крви до колена,
    и немам више снова.
    Сестра ми се продала
    и мајци су ми посекли седе косе.
    И ја у овом мутном мору блуда и кала
    не тражим плена;
    ох, ја сам жељан зрака! И млека!
    И беле јутарње росе!

    Ја сам се смејао у крви до колена,

    и нисам питао: зашто?
    Брата сам звао душманом клетим.
    И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
    и онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров.
    А данас мирно гледам како ми жељну жену
    губави бакалин грли,
    и како ми с главе разноси кров, –
    и немам воље – ил’ немам снаге – да му се светим.

    Ја сам до јуче покорно сагиб’о главу
    и бесно сам љубио срам.
    И до јуче нисам знао судбину своју праву –
    али је данас знам!

    Ох, та ја сам Човек! Човек!

    Није ми жао што сам газио у крви до колена
    и преживео црвене године Клања,
    ради овог светог Сазнања
    што ми је донело пропаст.
    И ја не тражим плена:
    ох, дајте мени само још шаку зрака
    и мало беле, јутарње росе –
    остало вам на част!

    ——————————-

    Истина, ова песма, као и неколико других, пре свих потресна „Плач Матере Човекове”, доносе Васиљеву похвале и критичара и читалаца, али не и бољи живот. Грудобоља, кашаљ, температура, слабост и – вечита оскудица… Убрзо напушта Београд. Лекари у Кикинди му саветују да спас потражи у миру села и тишини зеленила. Те исте, 1920. године, постављен је за учитеља у Ченеју, на самој граници према Румунији. У том ушореном банатском селу срећа ће бар накратко да обасја и Душана Васиљева. Заволела су га и деца, и мештани и – Милојка Малетић, најлепша ченејска девојка. Обострана љубав, синула у доба кад воћке цвату и долазе ласте, на лето је окруњена венчањем. Младенци се усељавају у школски стан. Ређају књиге у малој библиотеци. Сеоски уча са омладином увежбава позоришне комаде. Пише: „Наша је љубав: ружичасте наде, / благе и нежне, без буновних ноћи…”.
    Али, буновне ноћи му опет следе. Он је војни обвезник: 1921. године поново униформа и пушка и гудуре код далеког Кратова, у Македонији. И дирљива писма раздвојених супружника. Душанова већ начета плућа не могу да издрже све војничке напоре. Отпуштен, враћа се у Ченеј. И тек што се донекле залечио и ојачао, опет војни позив, сад на вежбу у Панчеву. Стара бољка се враћа, напредује и убрзава повратак кући. Ту га чека Милојка, од љубави болна и – грудоболна… „Наша је љубав тихо умирање”, исписује стих Душан Васиљев. Међутим, истоветна болест није њихова једина недаћа: Ченеј припајају Румунији, Милојка остаје у њему, а Душан одлази, накратко, за наставника Грађанске школе у Ковину. Ускоро је, још болеснији, опет у Кикинди. Између ње и Ченеја државна граница. Раздвојени супружници су без пасоша.
    У јесен 1923. године Душан Васиљев тражи лека код доктора у Загребу. Препоручују му да дође на пролеће. До њега је дуга, мучна и неизвесна зима. Проводи је у Кикинди, кашљући све јаче у ноћима без краја и мислима без утехе. „Често кад сам сам”, јада се далекој и вољеној Милојки „дође ми да устанем и да пешке дођем к теби. Мени се све чини да сам ја тебе заувек изгубио…”. И стихови које тада пише слуте одлазак: „Јутрос је први падао снег, / тихо и тужно, к’о самртна кола / кад понесу неког на последњи пут. / И моја душа, празна, гола, / дрхташе к’о прут…”.
    Опет су цветале вишње над прашњавим сокаком, и чуле су се гугутке, кад је 27. марта 1924. године Коста Васиљев у Ченеј послао телеграм: „ Душан умро јутрос. Погреб петак у три сата. Тата”. Без пасоша, Милојка није могла ни цвет да стави на његов гроб. До последњег дана, у дубокој старости, чувала је неусахли спомен на мужа.
    Аутор:
    Иван Лончар

  19. Hijo,

    pogledaj kako je STALIN ( tvoj UZOR) , ljut ,

    kao ljuta crvena zmija uziva – citava DVA I PO MINUTA da mu APLAUDIRAJU !

    KOLEKTIVNO LUDILO,

    UZASSSSSS!

  20. http://www.pcnen.com/portal/2013/06/30/%D0%B4%D0%B8%D0%BB%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%BF%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%B8-%D1%85%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%81%D0%B5%D0%BA%D1%81%D1%83%D0%B0%D0%BB%D1%86%D0%B8-%D1%81%D1%83-%D0%B8%D1%81/ .

    —————————————————————————————————
    Poshto nema volje za razgovor kako i shta sa drzavom i narodom , da izreklamiram Vojina . pedofili … homoseksalci.. omiljene teme spin popova i narodne milicije

  21. Neon , LIKE ! :)

  22. ima li ko da mi moze pojednostavit sta je to dipl ecc, cime se bavi i kakve su njegove/ njene duznosti u jednoj, recimo, gradjevinskoj firmi u privatnom vlasnistvu? ja se napinjem koliko mogu al ne razumijem sta je to ekonomista, a da nije naucnik i kud se zaposljavaju silni ekonomisti koje izbace crnogorski univerziteti svake godine, kad je privatni sektor nepostojeci, ili skoro nepopstojeci?

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s