Džoud Džonson: Crna Gora nudi azil Snoudenu

Vladimir PutinEduard Snouden odbio Rusiju zbog Putina, ali Snouden upravo preko Putina dobija azil u Crnoj Gori

Samo dan  nakon što je Vladimir Putin izjavio da Eduard Snouden može da dobije azil, ako prestane da radi protiv SAD i njenih tajnih službi, tridesetogodišnji Amerikanac odbio je prijedlog predsjednika Rusije. U međuvremenu se oglasio visoki funkcioner američke tajne službe Džoud Džonson, koji kaže da prema informacijama kojima raspolaže, da su uslovi koji su ispostavljeni Snoudenu dio taktike Kremlja i Crne Gore. Kako Džonson dalje navodi, u Kremlju nisu eksplicitno spominjali Crnu Goru, već su govorili o “republici ruskoj na moru”.

Svaka dilema o kojoj se državi radi je otklonjena kada se u telefonskom razgovoru spomenuo Đukanović. Kontekst je bio zahtjev Rusije da Crna Gora pruži azil bez ikakvih uslova.  Džonson kaže da bi naivno bilo i pomisliti da Kremlju Snouden nije interesantan, ali smatra da Rusija u ovom trenutku ne želi sebe uvlačiti u direktan diplomatski konflikt sa Amerikom. Izbor Vladimira Putina  za Snoudenov azil ne čudi ako se zna da je Crna Gora država u kojoj Rusi vode bitnu riječ. Može se reći i da se osjećaju bolje nego kod kuće, a posebno cijene hazardersku strast Crnogoraca, koje Đukanović  personifikuje u igri sa poznatim ruskim tajkunom Olegom Deripaskom.

Đukanović je ipak tražio neke garancije za sebe prije davanja azila, ali Džonson nije naveo o čemu se tačno radi. Ovaj američki udbaš je ipak ušao u detalje i kazao kako je Kremlj kasno popodne po centralno evropskom vremenu kontaktirao Podgoricu i da su u dva odvojena telefonska razgovora, u prvom pogrešno sa Filipom Vujanovićem, predsjednikom Crne Gore i u drugom sa predsjednikom Vlade, Milom Đukanovićem zahtijevali da Crna Gora Snoudenu obezbijedi utočište, pri čemu bi ga u Crnoj Gori čuvali ruski bezbjednjaci koji se inače nalaze na ljetovanju na crnogorskom primorju. Đukanović je kurtoazno bio uzdržan, i zamolio da se odluka o azilu odloži, dok ne završi kako je rekao „neko rebalansiranje”. Putin je na Đukanovićevo prenemaganje rekao glasno NET! i zaprijetio aktiviranjem garancija izdatih za kredite koje je ruska VTB banka odobrila Kombinatu aluminijuma u Podgorici.

Putinov sekretar za medije Dmitrij Peskov kasno večeras demantovao je da Vlada Rusije vodi bilo kakve razgovore sa Podgoricom po tom pitanju, pri čemu se našalio i kazao da Podgorica ima i prečih stvari od Snoudena.
Biro za informacije crnogorske vlade i ministarstvo vanjskih poslova Igora Lukšića, su takođe demantovali navode Džouda Džonsona, smatrajući plasiranje takvih informacija zlonamjernim i direktnim ugrožavanjem šanse da Crna Gora uskoro postane član NATO saveza.
Vladin Biro je još i naveo da Snouden nije kriminalac i da samim tim Vladi nije interesantan kao što su to bili Keljmendi,  Šinavatra i Depardije.

Nebojša Medojević je na svom facebook profilu zatražio hitno organizovanje anketnog odbora po ovom pitanju. Nešto kasnije, taj status je uklonjen, od strane PZP-a zbog pravopisnih grešaka.

Odluka vlade Crne Gore predviđa mogućnost da crnogorsko državljanstvo dobiju poslovni ljudi iz inostranstva koji investiraju najmanje 500.000 eura u Crnu Goru, pri čemu bi dio novca bio uplaćen i u državni budžet.

Podsjećamo da su crnogorski pasoš iz različitih razloga dobili: Ismet Osmani, zvani Curi, narko bos, Miroslav Mišković, srpski biznismen optužen zbog malverzacija sa preduzećima za puteve, Slobodan Radulović ,bivši direktor “Ce marketa” , optužen za korupciju i organizovan kriminal, Elvis Keljmendi, sin balkanskog narkobosa Nasera Keljmendija, Taksin Šinavatra, koji je krivično gonjen zbog zloupotrebe položaja i osuđen na kaznu zartvora,  Egipćanin Samih Saviris, izbjegava Ujedinjeno kraljevstvo jer je u toj zemlji zloupotrijebio britanski zakon o stečaju, Arkanova udovica Ceca Ražnatović, u zahtjevu za crnogorsko državljanstvo navela je da je crnogorska nevjesta, zatim metodolog Miloš Bešić…

Crna Gora je ponudila pasoš i glumcu Žeraru Depardijeu,  ali tri dana pred dolazak u Crnu Goru predsjednik Rusije Vladimir Putin mu je svečano uručio ruski pasoš.

Da vidimo da li će i ovdje doći do nekog obrta, ulog je zaista veliki….

javniservis.me Na Licu Mjesta

Advertisements

Comments

  1. Moze biti da se uradi neki OTKLON ,ustupak KOMPEZACIJA koja bi se UCINJELA RUSKIM IMTERESIMA a da se MNOGO NE NALJUTE AMERIKANCI za nekoh 500 -600 milijona idt……

    Vrlo vjerovatno !

    Rusi zaista su PREPLAVILI NASE PRIMORJE i DOMINANTNI turisticki jezik za nas SERVIS je RUSKI i naravno ENGLESKi ,

    znamo nekada bio NJEMACKI ne vise nije Njemaca i nema nesto,

    Sto se tice rusa kao i bilo kojih drugih turista, vidim samo DOBRO da se razumijemo.

  2. ZRAKOPLOV koji je prevozio predsjednika Bolivije Eva Moralesa morao je prisilno sletjeti u Austriju zbog sumnji da se u njemu nalazi Edward Snowden.

    “Rekli su nam da smo pod sumnjom da prevozimo Snowdena u zrakoplovu. Ne znamo tko je izmislio tu laž. Netko tko želi nauditi našoj zemlji”, izjavio je ministar vanjskih poslova David Choquehuanca.

    Potpredsjednik Bolivije Alvaro Garcia Linera u obraćanju javnosti na televiziji kazao je da je predsjednik Morales “taoc imperijalizma”.

    “Predsjednika je otet od strane imperijalizma i drže ga u Europi”, izjavio je Alvaro Garcia Linera.

    Portugalske vlasti odbile su dopustiti zrakoplovu bolivijskog predsjednika da kod njih napuni gorivo, dok ih Francuska nije htjela pustiti u svoj zračni prostor, javlja CNN.

    http://www.index.hr/vijesti/clanak/zrakoplov-bolivijskog-predsjednika-moralesa-morao-prisilno-sletjeti-u-austriju-zbog-sumnje-da-je-u-njemu-snowden/686686.aspx

    • Znaci za MILA i Crnu goru PREKRUPNA RIBA ovaj Snowden ,predvrd orah za nas da ga ugostimo damo mu pasos ka sinavatri itd….

      propade stvar ,

      jos sad kad Ranka proglasise presjednikom sa bezbednost u svijet da nadgleda kao i da se svudj odrzavaju “POSTENI IZBORI” itd…..

  3. John Pilger: Moć onih koji govore istinu, poput Bradleya Manninga, Juliana Assangea i Edwarda Snowdena sastoji se u tome da oni demitologiziraju cjelokupnu mitologiju korporativne filmske industrije, korporativnih intelektualaca i korporativnih medija.

    U svojoj knjizi Propaganda, objavljenoj 1928. godine, Edward Bernays je napisao: “Svjesna i inteligentna manipulacija organiziranim navikama i mišljenjima mase važan je element demokratskog društva. Oni koji manipuliraju ovim nevidljivim društvenim mehanizmom stvaraju nevidljivu vladu koja doista upravlja SAD-om.” Bernays, američki nećak Zygmunda Freuda i izumitelj eufemizma za državnu propagandu Public Relations (odnosi s javnošću), upozoravao je kako su prosvijećena publika i oni koji govore istinu trajna prijetnja toj nevidljivoj vladi.

    Čuveni američki zviždač Daniel Ellsberg u javnost je 1971. godine pustio tajne dokumente američke Vlade poznate kao Pentagonski papiri, u kojima je otkriveno kako se američka invazija Vijetnama temeljila na sustavnim lažima. Četiri godine nakon toga, senator Frank Church je predvodio senzacionalna saslušanja u američkom Senatu, u jednom od zadnjih treptaja američke demokracije. Tim je događajem nevidljiva Vlada razgoljena u svojoj punini; otkrivena su domicilna špijuniranja, subverzije i ratnohušačke akcije koje su provodile tajne službe i sigurnosne agencije, uz svekoliku podršku konzervativnih i liberalnih korporacija i medija.

    Govoreći o Nacionalnoj Sigurnosnoj Agenciji (NSA), senator Church je izjavio: “Znam da imaju kapacitet za uspostavljanje tiranije u SAD-u i zato se moramo pobrinuti da NSA, kao i sve institucije sa sličnim tehnološkim kapacitetima, rade u okviru zakona… kako bismo se pobrinuli da nikad ne prijeđemo preko ruba ambisa. Jer, radi se o ambisu iz kojeg nema povratka.” 11. lipnja 2013. godine Daniel Ellsberg je, komentirajući otkrića koja je Guardianu dostavio CIA-in suradnik Edward Snowden, napisao kako je SAD pao u taj ambis.

    Snowdenovo otkriće da je službeni Washington koristio Google, Facebook, Apple i druge divovske proizvođače konzumerističke tehnologije kako bi špijunirao gotovo sve građane, daljnji je dokaz da se radi o modernom obliku fašizma. To je onaj Churchev ambis. Duh koji je SAD pothranjivala kod brojnih “staromodnih” fašističkih režima – od Latinske Amerike do Afrike i Indonezije – sada je doživio uspon “kod kuće”. Razumjeti ovo jednako je važno kao i razumjeti kriminalnu zlouporabu tehnologije u ovoj priči.

    Antiratni aktivist Fred Branfman, koji je razotkrio”tajno” američko razaranje malog Laosa tijekom 1960-ih i 70-ih godina, dao je odgovor svima onima koji se i dalje pitaju kako je moguće da liberalni afro-američki predsjednik i profesor ustavnog prava zapovijeda ovakvo bezakonje: “Pod vladavinom gospodina Obame” napisao je Branfman, “učinjeno je ono što dosad niti jedan američki predsjednik nije napravio u kontekstu stvaranja infrastrukture za možebitnu policijsku državu budućnosti.” Zašto? Zato što Obama, kao i njegov predhodnik George W. Bush, ne obavlja svoj posao kako bi služio svojim biračima, već da bi proširio “najmoćniju instituciju u svjetskoj povijesti, onu koja je od 1962. godine ubila, ranila i bez domova ostavila više od 20 milijuna ljudskih bića, većinom civila.”

    Ključni akteri nove američke cyber-moći ostali su isti. Direktor Google Ideasa, Jared Cohen, bio je savjetnik Busheve državne tajnice Condoleeze Rice, koja je lagala da bi Saddam Husein mogao napasti SAD nuklearnim oružjem. Cohen i Googleov izvršni direktor Eric Schmidt, koji su se upoznali na ruševinama Iraka, napisali su knjigu Nova digitalna era. Knjigu su vizionarskom proglasili bivši direktor CIA-e Michael Hayden te ratni zločinci Henry Kissinger i Tony Blair. U knjizi se ne spominje špijunski program Prism – javnosti otkriven od strane Edwarda Snowdena – koji omogućuje NSA-u pristup osobnim podacima svih nas koji koristimo Google.

    Kontrola i dominacija dvije su riječi koje daju smisao ovakvim postupcima. One se provode preko političkih, ekonomskih i vojnih planova, ali i putem širenja propagande u javnu svijest. To je poanta Bernaysove ostavštine. U svojim najuspješnijim PR kampanjama Bernays je uvjeravao Amerikance da bi trebali ići u rat 1917. godine a žene u SAD-u da puše cigarete na javnom prostoru; cigarete je tada predstavio kao “baklje slobode”, koje će omogoćiti oslobađanje i bolji položaj žena u društvu.
    U popularnoj kulturi upravo je lažni “ideal” Amerike kao moralno superiornog “lidera slobodnog svijeta” bio najučinkovitiji. No, čak i za vrijeme najpatriotskijih hollywoodskih razdoblja stvarani su rijetki ali izuzetni filmovi, poput onih u režiji “izgnanog” Stanleya Kubricka, ili hrabrih europskih filmova koji su imali američke distributere. Danas pak nema Kubricka niti dr. Strangelovea, a američko tržište je gotovo u potpunosti zatvoreno za inozemne filmove. Kad sam prije nekoliko godina velikom liberalnom američkom distributeru za kino-tržište pokazao svoj dokumentrac Rat protiv demokracije, dostavio mi je popis nužnih izmjena nakon kojih bi “film bio tržišno prihvatljiv”. Tada mi je kazao: “A da u dokumentarac ubacimo Seana Penna kao naratora? Je li ti to OK?”

    Naknadno su filmovi poput Zero Dark Thirty – apologija američke politike mučenja režiserke Katherine Bigelow – i dokumentarac Alexa Gibneya Mi krademo tajne – filmski atentat na Juliana Assangea – proizvedeni uz velikodušnu podršku Universal Studija, donedavne sestrinske kompanije General Electrica. Potonja korporacija među ostalim proizvodi oružje, djelove borbenih zrakoplova i naprednu nadzornu tehnologiju, a ima i lukrativne financijske interese u “oslobođenom” Iraku.

    Moć onih koji govore istinu, poput Bradleya Manninga, Juliana Assangea i Edwarda Snowdena sastoji se u tome da oni demitologiziraju cjelokupnu mitologiju korporativne filmske industrije, korporativnih intelektualaca i korporativnih medija. WikiLeaks se pokazao posebno opasnim jer predstavlja platformu za izlaženje istine na vidjelo. Tako je objavljen i video Kolateralna šteta, kratka snimka iz američkog borbenog Apache helikoptera, koju je navodno u javnost pustio Bradley Manning. Zbog toga kratkog video-isječka Manning i Assange sada su podvrgnuti američkoj osveti. U videu su prikazane američke zračne snage dok na ulicama Bagdada s užitkom ubijaju novinare i sakate djecu, opisivajući pritom ove događaje kao “lijepe”. Ipak, u jednom ključnom smislu, počinitelji se nisu izvukli; sada smo mi postali svjedoci i ostatak priče ovisi o nama.

    John Pilger je australski novinar i dokumentarist. Tekst, originalno objavljen u magazinu New Statesman, prenesen je i preveden uz dozvolu autora.

    http://h-alter.org/vijesti/svijet/americki-pad-u-bezdan

  4. SKRIVENI mikrofon pronađen je u uredu ekvadorske ambasade u Londonu, izjavio je ministar vanjskih poslova Ricardo Patino. Pronalazak je osudio kao dokaz gubitka etike u odnosima vlada na međunarodnoj razini, javlja RT.

    Uređaj je otkriven još prije tri tjedna u uredu ambasadorice Ane Alban na rutinskoj kontroli prije dolaska Patina u posjet. Patino nije htio ranije obavijestiti javnost o pronađenom mikrofonu jer nije želio da se razgovori s Julianom Assangeom pomiješaju s optužbama za uređaj pronađen u uredu ambasadorice. Patino je jasno kazao kako ne insinuira da ovo ima veze sa špijunskom mrežom SAD-a koju je otkrio Edward Snowden.

    Patino je u Londonu došao pregovarati sa svojim kolegom iz Velike Britanije Williamom Haugeom o sigurnom prolasku Juliana Assangea do Ekvadora. Britanci su odbili dozvoliti slobodan prolaz Assangeu jer ga namjeravaju, ako dođu do njega, izručiti Švedskoj.

    http://www.index.hr/vijesti/clanak/uredjaj-za-prisluskivanje-pronadjen-u-ekvadorskoj-ambasadi-u-londonu/686793.aspx

  5. I, konacno, Crnogorsko ljeto. Oj-huuuuuuuuu…..

  6. Chu sad “posjet”?! Prodje malo… a Hrvati osunete neku rijec samo da nebi licili na nas…

  7. Chu sad “zrakoplov”?! Da jebe oca, ne moze da plovi…a leti.
    ZrakoLet, no shto! Oli, zrakomlat.

  8. Из доба једнообразности, из доба самоће, из доба Великог Брата, из доба двомисли — поздрав! – Џорџ Орвел, 1984

  9. Republika Ruska… Ovo je skoro pa na tragu onog komentara nepoznatog Tivćana za RTCG da je presrećan što je jedan Kanađanin investirao u marinu pa sad više nije porto Moskva, nego Porto Montenegro. Eto, dva Javna servisa našla su se na istoj talasnoj dužini :) A i Miodrag Perović, u projekciji hitrogovorećeg Milana Popovića, treba da preuzme kormilo nakon što Milo pobjegne u Moskvu.
    A sve u nedjelji kada su dva odbornika Pozitivne u Budvi podržala kandidata DPS-a. Nikšić, Budva, revolucija koja teče… ;)

  10. “Ne je..m te ja nego logika” – bio je omiljeni moto boraca za slobodu mishljenja. 70-ih. Pozdrav logiki!

  11. By the way, Slobodan Radulović je rođen u Herceg Novom i tamo je živio do 15 godine. Nikada nije imao srpski pasoš. Samo SFRJ, SRJ, i sada CG. Da je sportista, mjesto njegovog rođenja i odrastanja bilo bi poznato svima a crnoogrosko državljanstvo mu niko ne bi dovodio u pitanje.

  12. Dragan Janjić says:

    Ako je Snouden zaista ono za što se tvrdi da jeste (CIA agent velikog kalibra i u posjedu tako osjetljivih informacija), meni je smiješno govoriti o Đukanovićevoj Crnoj Gori kao zemlji koja je spremna dati mu azil. Đukanović se direktno suprotstavlja Sjedinjenim Državama? Ha,ha,ha… Ne smije Francuska, Norveška, Španija, Kina a spakovani, spetljan skanadalima Đukanović koji koji je manji od makova zrna u evropskim kancelarijama to smije? Neka nam sada “javnisrevis.me kaže da je ovo novinarska “patka”, odnosno provokacija naše naivnosti….

    • Dragan Janjić says:

      Dodajem izjavu Slavka Perovića kojom se potvrđuje moje mišljenje da je kolosalna besmislica da Đukanović može Snoudenu dati azil ili nekome pasti na pamet da to traži od Đukanovića.

      „DAN“ Izdanje: 04-07-2013

      Ubistvom Jaukovića zataškan je atentat na mene

      „…Đukanović ničim ne smije biti ugrožen, jer kao što sam ponovio desetinama puta, iza njega stoji američka obavještajna agencija CIA. Ona ga drži dvadeset i tri godine, ona mu je napenalila da sedam puta bude premijer i jednom predsjednik Crne Gore, što je skandal nad skandalima koji se ikad desio na evropskom kontinentu. Ista organizacija drži, posredstvom mafije, skoro čitavi svijet u krvavoj šaci, pa tako drži i bivšu Jugoslaviju, jer na njenoj teritoriji, u novonastalim kvazidržavama, nema nikakve razlike između mafijaša i političara. Stranke su samo izvršni organi mafije, odnosno CIA, a za ovu istinu imate na milione očiglednih dokaza…“

  13. Zabranjeno Pusenje : zatvaraj prozor Dragane , ne radi grijanje .

    * ljudi , isto je bolje da sve odlozimo za septembar , a ?

  14. Negdje pocetkom 70-ih usla je tiho i nenajavljeno jedna rijec u ulicni srpsko-hrvacki jezik. Zajebancija. Najpribliznije znacenje bi bilo ZAFRKANCIJA sto jopet znaci GRUBA SALA, preskakanje magarca itd.
    Nikad ne big s'vatio pravo znacenje rijeci zajebancija da u medjuvremenu nijesam malo bolje naucio ruski jezik. Naime, ruska expresija “zajebis” znaci “jebi se”.

    Naravoucenije: za svako pregnuce treba muda.

  15. “nishta nije toliko loshe da ne moze biti zamijenjeno josh gorim” – parafraza nadaleko cuvene misli J. B. Tita.

  16. Kada je reč o Vama, čini se da možemo reći: Evo čoveka dostojnog ideala koji su sačuvali malobrojni koji žele da veruju da je drugačiji svet moguć i da pravda, istina i solidarnost nisu tek puke reči. Vi ste korak po korak, tekst po tekst, film za filmom, knjigom za knjigom, uspeli da uzdrmate monolitnu fasadu propagande koja je opasala skrivene agende beščašća politike moći i sile. Kako objasniti vašu ne samo beskompromisnu posvećenost istini, već i – čini se – uverenje da se do nje može doći?
    Istina je ono što nedostaje velikoj moći. Ja osećam da moral i istina retko postoje u velikoj moći. Ali oni postoje u pojedincima i grupama pojedinaca. Istina i moral mogu postojati u sistemu: mogu postojati u vladama i institucijama samo ako se te vlade i institucije pozovu na odgovornost. Ukoliko moraju regularno da polažu račune narodu. Ukoliko je to polaganje računa obavezujuće i neizostavno. Ukoliko ta obaveza ne postoji, ukoliko se ona izgubi u mutnim hodnicima koje je prokopala moć , u njenim tavanima i podrumima, onda ova dimenzija istine i morala nestaje. Postoji dakle, jasna razlika između istine i ljudi i istine i strukture: strukture moći, zakona po kojima struktura moći funkcioniše. Fasada zakona pokazuje se kao takva uvek kada je moć nekontrolisana. I moje novinarstvo je posvećeno prizivanju moći na odgovornost. Oduvek sam težio samo jednom cilju, da budem onaj koji će delati u interesu ljudi – da budem agent opšteg interesa i ljudi. Nadam se da sam u tome uspeo.

    Bili ste svedok ubistva Roberta Kenedija. Da li je ovaj događaj presudno uticao na vas?
    Sa Robertom Kenedijem napravio sam intervju noć pre nego što je bio ubijen. Bio sam u hotelu „Ambasador“, kada je on proglasio pobedu u Kalifornijskoj izbornoj oblasti i održao govor. Hodao sam iza njega. U stvari sam bio pozvan sa brojnim drugim novinarima da se pridružim njemu i njegovoj pratnji, sa kojom je trebalo da odemo u tada prilično dobro poznatu diskoteku„Fabrika” u Los Anđelesu . Rečeno nam je da pratimo kandidata kroz kuhinju… I kao što smo čekali da se Kenedi pojavi na sceni u dvorani hotela, jedan od Kenedijevih radnika je došao do nas i rekao da u blizini stoji momak smešnog izgleda od koga ga podilazi jeza. Bio je to Sirhan Sirhan… I moram da kažem da niko od nas novinara nije otišao sa mesta na kojem se nalazio da ispita ko je taj smešni momak. Kenedi je stigao, stajao na bini, napravio veoma kratak govor, koji se završio sa čuvenim usklikom: „Sada na Čikago“, gde je trebalo da se nastavi njegova nominacija Zatim su on i Etel, njegova supruga i dva zaštitnika – Bil Beri, bivši agent FBI, i Rosei Grier, NFL igrač, i desetak novinara, uključujući i mene, krenuli prema kuhinji. Kada je Kenedi ušao, Sirhan je iskočio, uperio pušku u njega i pucao. Kenedi je pao na zemlju, posle čega su usledili drugi pucnji i nema sumnje da je postojao još jedan napadač, zato što je jedan od ljudi koji je stajao pored mene bio pogođen u trenutku kada je Sirhan Sirhan bio oboren na zemlju. Dakle, postojao je još jedan ubica ili još nekoliko ubica. Kenedi je umro posle oko dvadeset četiri sata. Kako je taj događaj na mene uticao? Takvi događaji, u vreme kada se odigravaju uvek izgledaju nadrealno i potrebno je vreme da u njih „uđete“ na pravi način. Morao sam veoma brzo da reagujem kao novinar i da opišem događaj čiji sam bio deo. Izveštavao sam tada za britanski „Dejli Miror“.

    Moćne elite žele samo jedno kroz istoriju. Žele još više! I više! I žele sve. Ono što se može zaključiti iz brojnih primera je da su stradali oni koji su uspeli da u javni diskurs unesu mogućnost istinskog preobražaja: govorili su o ljubavi, jednakosti, prestanku ratova…
    Moć kvari, a apsolutna moć kvari apsolutno, rekao je lord Akton. To je nešto sa čime se možemo jednostavno i lako složiti. To je ono što se u celom svetu sada jasno vidi. Ali, ona može da kvari samo ukoliko joj mi, ljudi to dozvolimo. Kao što sam ranije spomenuo, ako vlast pozivamo na odgovornost konstantno, što je zaista sama suština, esencija demokratije, onda ćemo vlast moći da držimo što je moguće časnijom. To dakle zavisi od nas, od ljudi. Ako ne pozivamo vlast na odgovornost, ona postaje korumpirana i u ekstremnim slučajevima smrtonosna. Takođe, vrši agresije na zemlje. I osvaja ih, ubija ljude, distribuira propagandu kojom to sve prikriva. Najvažnije je pozivati vlast na odgovornost narodu.

    Gospodine Pildžer , vi se uvek vraćate u Vijetnam! Zašto? Gledajući vaše filmove o Vijetnamu, čitajući tekstove, stvaramo „šekspirovski osećaj“ da se Vijetnamu vraćate zato što morate nešto da popravite, i da povratite nešto što je izgubljeno?
    To bi moglo da bude veoma dobro objašnjenje. Ja stvaram veoma čvrste veze sa delovima sveta u koje odlazim kao reporter. I ja se vraćam, uvek se vraćam… jer, moje je iskustvo, vi možete zaista shvatiti jedno mesto i narod koji na njemu živi ako se vraćate, ako nastavite da dolazite, ako nastavljate da se družite sa ljudima koje ste poznavali, proveravate šta se događa u perspektivi onoga što je bilo i onoga što je danas.
    Napravio sam pet filmova o Kambodži, ali Vijetnam ima posebno mesto, specijalno mesto u mojoj karijeri i životu, u mom srcu. I to zato što su oni išutirali veliku silu. Izbacili su je. To ih čini gotovo JEDINSTVENIM. Veliku silu… A izbacili su mnoge velike sile: Samo tokom mog života, nacionalisti Ho Ši Mina su se borili i proterali Francuze čiji su trostruki bulevari sa drvoredima, ružičaste vile i svedena replika pariske Opere bili fasada za pljačke i okrutnost, zatim su isterali Japance sa kojima su francuski kolonizatori sarađivali, pa Britance koji su tražili da se ponovo instaliraju Francuzi, kao i Amerikance, sa kojima je Ho više puta pokušavao da uspostavi savez protiv Kine; a potom Crvene Kmere Pola Pota, koji su napali sa Zapada, i na kraju Kineze, oni su uz nesebičnu, velikodušnu osvetničku i osvetoljubivu pomoć od Vašingtona, došli sa severa. I sve to po cenu nemerljivih gubitaka. Poslednja bitka je, po mom mišljenju, globalizacijska bitka usmerena protiv naroda Vijetnama, u korist onih što polažu milione u korupcionaške banke. Partijske bogate elite nisu, međutim, bez uvažavanja i straha od naroda koji se generacijama posvetio borbi protiv ugnjetavača. Kako mi je jedan novinar rekao tokom moje poslednje posete: „Možda se vlada i narod počinju gledati i odmeravati. Upamtite, Vijetnam je drugačiji.“ Postoji nešto od te istorijske borbe što uvek osećate u Vijetnamu.

    Snimili ste pet filmova o Kambodži. Pričajte nam o prvom odlasku u ovu zemlju – u vreme kada je užas bio strašno vidljiv.
    Otišao sam u Kambodžu 1979. godine, nedugo nakon što je režim Pola Pota bio zbačen od strane Vijetnamaca. Tako je nastao moj prvi film o Kambodži: „Year Zero, The Silent Death of Camodia: Godina nulta. Tiha smrt Kambodže“. I ovaj dokumentarni film je bio najverovatnije prvi kompletni izveštaj o Kambodži posle genocida koji su izvele snage Pola Pota. Prizori koje smo zatekli predstavljali su sliku možda jedinstvene patnje kambodžanskog naroda pod Polom Potom, kada je više od 2,5 miliona ljudi ubijeno ili uništeno radom do smrti. I kada smo tamo došli te 1979. godine pronašli smo mnogo dece koja su ostala siročići, velik broj veoma bolesnih ljudi… celo društvo je bilo uništeno i tada je započela moja posvećenost, odanost zadatku da saopštim ljudima šta se zapravo dogodilo u Kambodži.

    Britanski filmski institut je opisao vaš film „Year Zero“ iz 1979, kao jedan od 10 najuticajnijih dokumentarnih filmova svih vremena. I film je imao dalekosežne posledice uzrokovane vašim uvidima , između ostalog i činjenicom da su Nikson i Kisindžer tajno bombardovali Kambodžu i tako postali „kritični katalizator“, koji je doveo do uspona Crvenih Kmera i Pol Pota.
    Da, možemo reći da je film „Year Zero“, veoma politički film. Nulta godina odnosi se na 1975. godinu, i kraj američke tajne kampanje bombardovanja usmerenog protiv Vijet Konga u kojoj je 100.000 tona bombi palo na Kambodžu, i ustanovljenje partije Crvenih Kmera kao vladajuće sile. Procenjuje se da je šest stotina ljudi poginulo od bombardovanja avionima B52, te godine je iz glavnog grada Pnom Pena raseljeno oko 2,5 miliona ljudi, od kojih će većina uskoro nestati. Bilo je potrebno otkriti korene američkog bombardovanja, započeto 1969. godine, pokazati količinu patnje koja je zadesila ovu zemlju i narod, povezujući čitav lanac događaja od uklanjanja kralja Norodoma Sihanuka do stravične gladi i genocida pod Crvenim Kmerima. Holokaust u Kambodži realizovan je u tri etape, od kojih je genocid izvršen od strane Pola Pota tek jedan od njih. Ipak samo on ima pravo na istorijsko sećanje.
    Malo je verovatno da bi Pol Pot uopšte došao na vlast da nije bilo predsednika SAD Ričarda Niksona i njegovog savetnika za nacionalnu bezbednost Henrija Kisindžera, koji su tajno napali neutralnu Kambodžu. Godine 1973, B52 bacili su više bombi na Kambodžu nego što je bačeno na Japan tokom Drugog svetskog rata: ekvivalent je pet Hirošima. Podaci otkrivaju da je CIA bila uverena u uspeh bombardovanja i da će Crveni Kmeri iskoristiti pošast, nastalu bombardovanjem, kao glavnu temu za svoju propaganda. Tako je izvestio direktor operacija 2. maja 1973. godine. Pre bombardovanja, Crveni Kmeri su do tada bili tek maoistički kult bez popularne baze. Bombardovanje je bilo katalizator. Što su Nikson i Kisindžer započeli, Pol Pot je završio. Ni Kisindžer ni Margaret Tačer neće biti u Pnom Penu. Niti brojni njeni penzionisani ministri i zvaničnici koji su, tajno podržavajući Crvene Kmere, posle proterivanja od strane Vijetnamaca, doprineli direktno trećoj fazi holokausta Kambodže.

    I uloga Velike Britanije u toj priči je značajna!
    Godine 1979, SAD i Britanija nametnuli su embargo na uništenu Kambodžu zato što je njihov oslobodilac, Vijetnam došao sa pogrešne strane u „Hladnom ratu“. Retko koja kampanja „Forin ofisa“ je bila tako brutalna i cinična. Britanci su tražili da ukinuti režim Pola Pota zadrži „pravo“ da zastupa svoje žrtve u UN i glasali su za Pola Pota u agencijama UN, uključujući i Svetsku zdravstvenu organizaciju, čime su je sprečili da radi u Kambodži. Da bi prikrili ovaj zločin, Velika Britanija, SAD i Kina, glavni podržavalac Pola Pota, izumeli su tzv. „ne komunističku“ koaliciju u egzilu kojom su, u stvari, dominirali Crveni Kmeri. Na Tajlandu su CIA i Odbrambena obaveštajna agencija, uspostavile direktne veze sa Crvenim Kmerima. Godine 1983, vlada Margaret Tačer poslala je SRS da trenira „koaliciju“ u upotrebi tehnologije mina – u zemlji u kojoj je posejano više mina nego bilo gde, osim u Avganistanu. U isto vreme Margaret Tačer je pisala glavnom opozicionom lideru Nilu Kinoku da „ne postoji učešće britanske Vlade u bilo kojoj vrsti obuke, opremanja i saradnje sa snagama Crvenih Kmera, ili onih koje su u savezu sa njima.“ Radilo se o laži koja ostavlja bez daha. Godine 1991, vlada je bila primorana da prizna parlamentu da je SRS tajno trenirao snage „koalicije“.

    U svojim knjigama navodite staru izreku : „Prva žrtva rata je istina“. Vi ste ovo pravilo prilagodili našem dobu i često ističite da je prva žrtva rata novinarstvo, da je novinarstvo na samrti, novinari pretvoreni u propagandiste, a medijske kuće glume zastupljenost pluralističkih stavova i demokratskih postulata o izveštavanju. No, pored toga što ste otvorili debate o ovim pitanjima Vi ste i najbolji primer da to ne mora biti pravilo.
    Da, mislim da je institucionalizacija moći zahtevala poslušnost osobito u vremenima ratova. Možemo se vratiti unazad do I svetskog rata, stotinu godina unazad i naći ćemo da je izveštavanje o ratu uvek bilo problematično, predstavljano sa tačke gledišta vlade ili vojnih struktura sa kojima su novinari uvek u vezi i prema kojima novinari uvek osećaju neku vrstu odanosti. Prvi svetski rat je bio jedan od najjednostranije izveštavanih ratova sa obe strane. Ova vremena se u osnovi nisu promenila: novinari su i danas u istom servilnom i podaničkom odnosu prema vlastima, vojnim strukturama i svojim poslodavcima. Servilnost se od njih očekuje i podrazumeva. Oni koji ne ispunjavaju ove zadatke teško da imaju šta da traže u većini medija. To se dakle nije promenilo. Ono što se jeste promenilo je činjenica da danas postoje mnogobrojni načini da se istina traži. I nađe. To je kao revolucija. Danas imamo internet i sa internetom otvorenu mogućnost da saznamo šta se zaista događa. Naravno, daleko od toga da možemo da propagandu odbacimo i proglasimo kao nedelotvornu, zato što je glavni izvor informisanja za većinu ljudi i dalje televizija. Televizijske vesti su veoma uticajne, one su glavno oružje moći. Novinarstvo u televizijskim vestima ne postoji, ono što postoji je transmisija institucionalno promovisane istine o događajima, menadžment percepcije i selekcija sadržaja i slika koje će formatizovati stavove i umove gledalaca…

    Slavne svetske televizijske kuće međutim, s ponosom ističu da su one „servis istine“!
    Televizijske vesti su glas vladajućih struktura, vlasti, glas sa vrha, veoma retko glas sa dna. Na primer, u Britaniji je Bi-Bi-Si izvanredan javni servis i emiter sa opravdanom i zasluženom reputacijom, ali vesti Bi-Bi-Sija su u najvećoj meri odraz zapadne, anglo-američke tačke gledišta. I to je tačno i u genealoškom smislu, ako se vratite u prošlost i krenete od Prvog svetskog rata, a istina je i kada su u pitanju invazije na Irak i Avganistan, tako da se ta odlika, odnos unutar strukture esencijalno nije promenio. Ali, ljudi danas mogu da odu na internet i da čuju alternativne glasove, glasove onih koji se ređe čuju, glasove onih koji su pod opresijom, kritičke glasove, pa čak i informacije poverljivog sadržaja, kakve nam omogućuju wistleblowersi, kakav je Džulijan Asanž. To je ogromna, velika razlika – prava revolucija.

    Vikiliksu i Džulijanu Asanžu posvećen je završni deo vašeg filma „Rat koji ne vidimo“. Šta vam govori najnovija debata koja se vodi u svetu, osobito u SAD, oko ukidanja neutralnosti interneta, pod pritiskom moćnih korporacija i njihovih lobista koji su opseli Kongres SAD. Situacija je takva da 500 lobista AT&T lobira za okončanje neutralnosti na internetu.
    Pored svih opasnosti koje lebde u vazduhu, internet je veoma teško kontrolisati. Jasno je da internetom dominiraju veliki igrači i da je on već kontrolisan od strane vlasti u Kini. Reč je o sofisticiranim načinima kontrole, pri čemu nije celokupan protok interneta kontrolisan i to je ono što se ubrzano radi u SAD, ali, reč je o iznenađujućoj tehnologiji, čudesnoj, koja daje mogućnost rešenja, ona je tu i nije tu. I veoma ju je teško kontrolisati. Kao što smo videli u slučaju Vikiliksa, kome sam ja dao svoju punu podršku, oni su pokušali da zatvore i ukinu Vikiliks ali im je taj pokušaj propao, štaviše Vikiliks je počeo da se reflektuje sa tako mnogo veb sajtova da su se oni koji su želeli da ga onemoguće suočili sa takoreći globalnim otporom i spremnošću da se Vikiliks podrži, da se njihovo ukidanje nekoliko sajtova na kojima se prvobitno odvijala aktivnost Vikiliksa pokazalo kao potpuni poraz. Trebalo bi da budemo optimisti i da verujemo u nezaustavljivost ovog procesa.

    Vi ste kritični u vezi sa novinarima i vaša očekivanja izgledaju preterana u traženju aktiviranja savesti novinara u uslovima njihove sistemski generisane pozicije, koja diktira i određuje okvir slobode. Teško da ima mesta za nezavisno istraživanje, istinsko istraživanje na mejnstrim medijima, pogotovo kada je reč o ključnim istinima od kojih zavise tokovi budućnosti čovečanstva i planete .
    Mislim da imamo pravo da od novinara očekujemo da tragaju za istinom. I od pojedinaca, novinara i od novinarstva u celini. Naše je pravo da to očekujemo. Sistem jeste takav da u njemu mediji predstavljaju produžetak ustanovljene moći. Ali, svi sistemi su sačinjeni od ljudskih bića i nisu monolitni, tako da zaista sve zavisi od novinara i na njima je da budu svesni svoje odgovornosti izvan sistema. I, mislim da je to počelo da se događa. Da se probudila uspavana savest i svest o onome šta se neodgovornim ponašanjem novinara proizvodi. Pogledajte, u svetu se održava veliki broj debata na svim nivoima o ovim pitanjima, sve je više novinara koji sebi postavljaju pitanje: kuda vodi ovakvo izveštavanje. To je, osobito sa dešavanjima oko Vikiliksa postalo vruća tema i novinari bi morali da uzmu učešće u njoj. To je sasvim nova situacija. Nisam siguran kuda bi ona mogla da odvede, ali u pitanju je izuzetno pozitivan trend događanja. Ne kažem da sistem nije moćan i da je moguće promeniti ga, ali može biti potkopan iznutra.

    U filmu: „War you don’t see“, kao i u intervjuu koji ste nedavno povodom filma dali za Bi-Bi-Si 4, veoma direktno, jasno i bez zadrške prozivate za odgovornost poslenike Bi-Bi-Sija, dokazujući na jasnim i poučnim primerima da se ne može govoriti o nezavisnom izveštavanju. Da bi obezbedili delotvornost privida, medijske kuće osmišljavaju slogane kakvi su: nepristrasnost (impartiality) – Bi-Bi-Sijev slogan koji pokriva set principa kojih se ova medijska kuća pridržava, „Poštenje i balans“ „fair & balanced“ je slogan „Foks njuza“, i tako dalje…
    Slogani koje ste naveli su puke reči bez sadržine. Ove fraze su beznačajne i predstavljaju kvarenje, korupciju jezika. Radi se o parolama što se propagandnim i zvučnim ponavljanjem uzdižu na mitski nivo i prihvataju kao ortodoksija. Što se tiče Bi-Bi-Sijeve fasade o ’impartiality’ i ’standardima’, ona se kao takva pokazuje kad god su interesi vlasti u pitanju. Ne mislim pri tom da je reč o nekoj velikoj zaveri, već je to način na koji sistem funkcioniše. Medijske organizacije su kreirane kao profesionalne organizacije pre oko sto godina uglavnom kao sredstvo za delovanje advertajzinga. Ovakvi mediji su nastali od štampe koja je bila nezavisna, ispitivačka, zasnovana na ljudima što su težili nepotkupljivom nezavisnom istraživanju. Reči kao što su ’nezavisno’ i ’nepristrasno’ uvedene su kako bi se novinari zaštitili od preispitivanja realnih dešavanja, nakon što je forma zamaglila suštinu. Broj medija i debata trebalo da je da prikriju propagandnu, narcističku i simulacijsku prirodu ’realnosti’, njima ustanovljenom. Izostavljanje događaja i disbalans u govoru o određenim pitanjima takođe se pokazao kao moćno sredstvo za uspostavljanje medijske reprezentacije koja je trebalo da bude eho političko ekonomske ortodoksije.

    Možemo li verovati da je istina neuništiva i da se sa pravim ’donosiocem poruke’ može očekivati njeno pojavljivanje iz mraka sistemski generisanih simulakruma?
    Ne bih rekao da se ove stvari uvek događaju. Da će se istina obavezno nekako pojaviti. Obično je potrebno uložiti mnogo teškog rada.

    Potreban je pravi „donosilac poruke“, pravi tragalac za istinom. Upravo zbog toga zemlje i narodi, ugnjetavani i pod opresivnim režimima i imperijalnim pritiskom, žele da upravo vi budete tragalac za skrivenom istinom. Možemo li se mi su Srbiji nadati da bi i vi mogli da se pridružite teškom poslu ispitivanja i prezentaciji istine, potpuno zamagljene propagandnim simulakrumima, i kada je prostor Balkana u pitanju.
    Nisam uradio onoliko koliko mislim da je bilo potrebno da uradim kada su u pitanju dešavanja u Jugoslaviji i Srbiji. Mislim da je Balkan mnogo ispaštao upravo zbog Zapadne propagande. Brojni dokazi pokazuju da je Jugoslavija razbijena zato što se nije uklapala u sistem koji su uspostavljale SAD i Evropa posle Hladnog rata. Patnja i razbijanje Jugoslavije odigravale su se po matrici ekonomskog dizajna modelovanog u korist zemalja kakve su SAD i Nemačka. To je samo po sebi bilo odvratno. Jugoslavija je bila istinski nezavisna i istinski multietnička zemlja, ali ju je trebalo razoriti kako bi ujedinjena Nemačka krenula u pohod dominacije nad istočnim ’prirodnim tržištima’, Hrvatskom i Slovenijom.

    Nedavno ste pisali o Grčkoj. Radi se o izvanrednoj analizi pod naslovom: „Grčka hereza pruža nadu“. Govorite o pobunama i štrajkovima u Grčkoj kao o velikoj i sjanoj inspiraciji i emanaciji čovečanstvu uvek neophodne potrebe za slobodom.
    Da, da. A u isto vreme se ova zemlja, Grčka, širom Evrope predstavljala kao „otpad“, kao „junk country“. Kriza koja je dovela do „spašavanja“ Grčke od strane evropskih banaka i Međunarodnog monetarnog fonda je proizvod grotesknog finansijskog sistema koji se nalazi u krizi. Grčka je mikrokosmos savremenog klasnog rata koji se retko želeo da vidi kao takav, jer se ovaj rat vodio sa velikom hitnošću demonstrirajući paniku među imperijalnim bogatunima.
    Pobune su pokazale da je živa memorija i duh Grka i Grčke koji su doživeli brojne surove invazije, strane okupacije, vojne diktature ali i narodni otpor. Pokazale su da obični ljudi nisu prestravljeni od strane korumpiranog korporativizma koji dominira Evropskom unijom.

    U tekstu o kojem govorimo napisali ste: „Grčku mrze iz istog razloga zbog koga je Jugoslavija morala da bude fizički uništena, dok se Zapad pretvarao da štiti prava kosovskih Albanaca“.
    Jugoslovenska federacija je razorena kao deo posthladnoratovskog projekta. Propagandni pretekst za bombardovanje, u to nema nikakve sumnje , izbeglička kriza na Kosovu, nastupila je nakon što je bombardovanje započelo, nipošto pre bombardovanja. Radilo se dakle o neophodnosti da se uništi zemlja koja se nije uklapala u ekonomsko-politički koncept i projekat SAD i Evropske unije. Pogledajmo Grčku: Većina Grka je zaposlena od strane države, a mladi ljudi i sindikati čine savez koji nije razoren, niti pacifikovan. Takav otpor je neprihvatljiv za evropske banke i percepiran je kao opstrukcija nemačkom kapitalu. Grci su, međutim znali da prepoznaju ko je njihov neprijatelj i ponovo su se osetili kao da su pod okupacijom. U vreme kada MMF i Svetska banka svojim merama i trijažama određuju ko će u svetu da živi, a ko će da umre, kada 13-18 miliona dece umire u svetu godišnje od gladi, a stravično oružje imperije pogađa zemlje čije većinsko stanovništvo čine deca, i kada se tortura dopušta kao sredstvo spoljne politike, u takvom svetu, Grci su osetili da ne bi smeli da dopuste da im se dogodi nešto slično.

    Kakva je, po vašem mišljenju budućnost Evropske unije?
    Evropska unija nipošto ne izgleda onako divno kako su ljudi mislili da će izgledati. Ona je bila rukovođena ekstremnom ekonomskom politikom baziranom na Centralnim bankama i finansijskim servisima, zasnovanom na novcu, a ne na proizvodnji, što je Evropsku uniju uvelo u ozbiljnu ekonomsku krizu. Ekonomska situacija u EU je neizvesna i mislim da one zemlje koje nisu članice EU mogu da svoju poziciju vide kao prednost. Zemlje kao što su Grčka ili Irska su zaista kažnjene zato što su deo Evropske unije, one ispaštaju zato što nemaju sopstvenu monetu, i ne mogu samostalno da vrednuju svoj ekonomski život. Evropskom unijom dominiraju velike i moćne zemlje i to ne vidim kao dobro i korisno za mnoge zemlje koje su njen deo.

    Vaši filmovi su na najbolji načina pokazali kakva je priroda sistema kojim rukovode moćni interesi, a menadžment percepcije, propaganda i manipulacija koju sprovode mediji onemogućavaju da se vide stravična stradanja: dece i ljudi u Iraku, Avganistanu, Pakistanu…Svakodnevna stradanja i patnje ne postoje za gledaoce i medije na Zapadu.
    Da. U pitanju je sistem koji filtrira sve što nije u interesu moćnih elita iskrivenih agenda koje se realizuju. Velika sila može da vodi krvave ratove na udaljenim mestima. Kada bi ljudi u tim zemljama imali priliku da vide šta se stvarno događa i bili svesni prave prirode ovih događaja, kada bi reporter, novinari i mediji radili svoj posao, stvari bi se drugačije odvijale. Sve donedavno problem rata u Avganistanu u medijima u Britaniji predstavljan je iz ugla problema sa kojima se suočavaju britanski vojnici. Širi aspekt koji bi postavio pitanje da li britanski vojnici uopšte treba da budu u Avganistanu i zašto se u Avganistanu nalaze, veoma se malo postavlja. Ali to je ono što se sada menja. Rat u Avganistanu traje duže nego što je trajala sovjetska invazija i ovaj rat predstavlja poraz za Zapad.

    Da li mislite da će se ovaj rat završiti i da li će izbiti neki novi uskoro. Da li se nalazimo u uslovima orvelijanskih ratova koji se nikada ne okončavaju ?
    Ne znam odgovor na to pitanje. Mislim da će NATO snage izgubiti ovaj rat. I SAD će se povući u utvrđene baze, kao što su to uradile u Iraku, odakle neće moći da kontrolišu čitavu zemlju. SAD ne mogu pobediti u Avganistanu. To nije moguće. Da li će ih to izbaciti iz zemlje? Na to pitanje ne bih znao da odgovorim.

    Vi ste postali institucija i sinonim za nepotkupljivog novinara, mislioca. Iskreno ste voljeni i poštovani širom sveta.
    Veoma je lepo i ljubazno od vas što ste to rekli. Mada moram reći da mislim da postoji i veoma veliki broj onih koji me verovatno uopšte ne vole.
    Ako mislite na vlasnike velikih medija, korporacija i političare, verovatno ste u pravu, ali voli vas najbolji deo čovečanstva. Voleo vas je Harold Pinter, vole vas Edvard Herman i Noam Čomski… I, što je veoma važno veliki broj mladih ljudi širom sveta za koje ste vi velika inspiracija . Postoji li nada da uskoro posetite Srbiju?
    Da, postoji. Dobijam mnogo poruka i poziva iz Srbije, tako da bih zaista voleo da dođem. Odgovor je da. I to ne u tako dalekoj budućnosti.

    http://www.pecat.co.rs/2010/12/dzon-pildzer-moral-i-istina-nisu-saputnici-velike-moci/

  17. Lišavanje predsednika Bolivije vazdušnog prostora nekoliko EU zemalja je metafora za gangsterizam koji danas vlada svetom

    Zamislite da je avion predsednika Francuske nasilno prizemljen u Latinskoj Americi pod “sumnjom” da prevozi političkog begunca na sigurno mesto – i to ne bilo kojeg begunca nego nekoga ko je svetu dao dokaze o kriminalu epskih razmera.

    Zamislite odgovor iz Pariza, da ostavimo po strani “međunarodnu zajednicu”, kako vlade zapadnih zemalja sebe zovu. Na ogorčeno režanje od Vajthola do Vašingtona, od Brisela do Madrida, herojske specijalne jedinice bi bile poslate da spasu svog lidera i, sporta radi, da razore izvor tako flagrantnog međunarodnog gangsterizma. Uvodnici glavnih medija bi ih bodrili, možda podsećajući da je ovakva vrsta piratstva bila viđena samo u nemačkom Trećem rajhu tridesetih godina prošlog veka.

    Prizemljivanje aviona bolivijskog predsednika Eva Moralesa, odbijanje davanja dozvole za prelet preko teritorija Fracuske, Španije i Portugala, praćeno 14-osatnim ograničenjem dok su austrijski zvaničnici pregledali njegov avion u potrazi za “beguncem” Edvardom Snoudenom, bio je čin vazdužnog piratstva i državnog terorizma. Bila je to metafora za gangsterizam koji vlada svetom i kukavičluk i hipokriziju pasivnih posmatrača koji se ne usuđuju izgovoriti svoje ime.

    Moralesa su u Moskvi već pitali za Snoudena, koji je ostao zaglavljen na aerodromu Šeremetjevo.

    “Ako dobijemo zahtev (za politički azil)”, rekao je, “naravno da ćemo o tome raspravljati i razmotriti ideju”. To je očigledno bila dovoljna provokacija za Kuma. “U kontaktu smo sa velikim brojem država koje bi mogle biti Snoudenov izbor za sklanjanje ili za proputovanje”, kazao je zvaničnik Stejt departmenta SAD.

    Francuzi – svesni da Vašington špijunira svaki njihov korak, što je i otkrio Snouden, bili su prvi koji su uskratili vazdušni prostor Moralesu, a njima su se priklonili i Portugalci.

    Onda su to uradili i Španci, dajući Kumovim bečkim najamnicima dovoljno vremena da provere da li je Snouden probao da primeni 14. član Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima u kojem piše: “Svako ima pravo da traži i uživa azil od progona u drugim zemljama”.

    Oni koji su plaćeni da ispravljaju situaciju odigrali su svoju ulogu u medijskoj igri mačke i miša, koja učvršćuje Kumovu laž da ovaj mladi, hrabri čovek beži od pravde, umesto od predoređenog, osvetoljubivog utamničenja u kojem će biti mučen – pitajte Bredlija Meninga i žive duhove Gvantanama.

    Istoričari se, izgleda, slažu da je porast fašizma u Evropi mogao biti sprečen da su liberalna i leva politička opcija razumele prirodu svog neprijatelja. Paralele su danas mnogo drugačije, ali Damoklov mač nad Snoudenom, kao i regularna otmica bolivijskog predsednika, pokazuju nam pravu prirodu neprijatelja.

    Snoudenovo otkriće se ne odnosi samo na privatnost, ili građanske slobode, čak ne ni samo na masovno špijuniranje. Ono govori o neizgovorenom: da se demokratske fasade SAD sastoje od sistemskog kriminala koji se može istorijski porediti, ako ne i nužno poistovetiti, sa fašizmom. U utorak je američka bespilotna letelica ubila 16 ljudi u Severnom Vaziristanu “gde žive mnogi svetski poznati militanti”, piše u nekoliko redova koje sam pročitao. To što su najopasniji militanti na svetu ti koji su poslali bespilotne letelice, nije uzeto u obzir. Predsednik Obama ih lično šalje svakog utorka.

    U svom govoru nakon što je dobio Nobelovu nagradu za književnost 2005. godine, Harold Pinter se osvrnuo na “veliku tapiseriju satkanu od laži, na kojoj se hranimo”. Upitao je zašto je ”sistemska brutalnost i rašireno nasilje” Sovjetskog saveza bilo dobro poznato na zapadu dok su američki zločini “površno snimljeni, a kamoli dokumentovani i priznati”.

    Najduža šutnja modernog vremena pokriva oduzimanje bezbroj ljudskih života od strane SAD i njenih agenata. “Ali vi to ne biste znali”, kazao je Pinter, “Nikada se nije dogodilo. Čak i dok se dešavalo, nikada se nije dogodilo”.

    Skrivena istorija, iako naravno ne zaista skrivena, nego jednostavno isključena iz društva ispranog američkim mitovima i prioritetima – nikada nije bila ranjivija za izlaganje.

    Snoudenovo ‘zviždanje’, poput Meningovog ili onog Džulijana Asanža, preti da prekine tišinu koju je Pinter objasnio. Otkrivajući ogromnu orvelijansku državnu policijsku aparaturu koja opslužuje najveću svetsku ratnu mašinu u istoriji, oni osvetljavaju pravi ekstremizam 21. veka. Bez namere da poredim, nemački “Der Spiegel” opisao je Obaminu administraciju kao “meki totalitarizam”. Jednom kada prihvatimo istinu, možda ćemo probleme prvo potražiti u sopstvenom dvorištu. – John Pilger

    http://www.kontrapress.com/clanak.php?rub=Politika&url=Prizemljenje-Moralesovog-aviona-je-cin-vazdusnog-piratstva

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s