Ivan Ergić: Profesionalni nogomet od ljudi pravi funkcionalne idiote

ergic4Donosimo vam razgovor s Ivanom Ergićem, nogometašem koji razmišlja. Dio ovog razgovora objavljen je u Novom listu, a ovo je integralna verzija, s nizom pitanja koja su u (vrlo dobrom) riječkom dnevniku zbog zahtjeva novinskog prostora morala biti kraćena. Ivan Ergić bio je, podsjetimo, profesionalni nogometaš, igrao je u Juventusu, Baselu i Bursasporu. Bio je također i nogometni reprezentativac Srbije. Nakon okončanja karijere Ergić je odlučio svijet upoznati s pravom slikom najpopularnijeg sporta. Najtoplije preporučujemo izlaganje ovog briljantnog čovjeka.

Živjeli ste u u Gaćelezama kraj Šibenika. Koliko je Vas i vašu obitelj obilježila činjenica da ste morali seliti iz roditeljskog rodnog sela?

– Nažalost to nije bila selidba već klasično „izbegavanje“, jer je naše selo od samog početka bilo u centru ratnog dešavnaja, a posle na samoj liniji razgraničenja. To je nešto što te obeležava za ceo život, a iz prva utiče na samu egzistenciju i preživljavanje, jer pobegao si sa dve kese, a u njima su bili samo albumi sa slikama. Ta porušena i zapaljena kuća za mene znači porušeno detinjstvo, jedan deo mene je zauvek amputiran i to ne može sa ničim da se nadoknadi. Moj pradeda je dao život za oslobođenje Dalmacije, da bi doživeo da mu kao antifašisti sruše spomenik, a mi kao njegovi potomci da budemo zauvek odsečeni od svojih korena, jer teško da ćemo se ikad više vratiti. To ne kažem sa gorčinom nego sa tugom, jer znam da postoje na hiljade takvih priča na ovom našem prostoru.

Kako danas doživljavate prostor Jugoslavije?

– To je prostor koji ću u kulturnom i duhovnom smislu uvek doživljavati kao svoj. To znači da ne pristajem na to da odjedanput Krleža, klape, sevdalinka ili Radenska nisu više moji, jer bi me to drastično osiromašilo. Druga je stvar što su to danas teritorije zaražene nacionalizmom i netrpeljivošću, i to ostaje nešto što me rastužuje. Na kraju se opet potvrdilo ono dvornikovićevo da smo mi narodi prostora a ne narodi vremena, koji su svesni istorije i svog mesta unutar nje, iako je ta istorija uvek nemilosrdna prema malim narodima. Ja jesam Srbin, ali u kulturalnom smislu uvek ću biti Jugosloven, kao što  danas neko drugi pored pripadnosti svojoj naciji takođe može biti Evropejac ili nešto treće. Ti identiteti su protivrečni samo za one zaslepljene mržnjom, jer čovek što više identiteta poseduje to je bogatiji duhom.

Vjerujete li da ljudi na prostoru Jugoslavije u dogledno vrijeme mogu prevazići ratne traume i biti dobri susjedi?

– To će još dugo da traje, zato što se mržnja i animoziteti prenose na sledeće generacije. Pitajte samo mlade kako razmišljaju. Oni su reakcionarniji od svojih roditelja, pretvaraju se u klasične varvare koji su rušilački nastrojeni, odrasli su uz mitove o ratovima i u militarizovanom okruženju. U vremenu hronične nemaštine i neizvesnosti nacionalističko ushićenje najviše energitizuje ljude, mržnja je uvek kaloričnija od ljubavi i praštanja. A to se sve dešava na prostoru koji se ponovo hristijanizuje i koje bi po tome trebalo biti tolerantno i pomirujuće, a pošto se dešava potpuno suprotno, po ko zna koji put se pokazuje koliko su tu radi o iskrenoj veri.

Može li se za Vaše djetinjstvo, provedeno u režimu profesionalnih treninga, reći da je bilo sretno?

– O tome se tada ne razmišlja, zato što je ljubav prema lopti tolika da sve ostalo postaje podnošljivo. Međutim, kada gledam sa ove distance čini mi se da je to bilo više nego nezdravo bez obzira što je mojim roditeljima bio cilj ono klasično “da me sklone sa ulice”. Od najmlađih selekcija počinje najžešća profesionalizacija i izložen si klasičnom drilovanju. Treneri ne stvaraju igrače i ne razvijaju njihovu kreativnost već im je pre svega stalo da i u tim kategorijama pobeđuju, zarad nekakvog prestiža. Tu se igrači već uče šta je poraz, a šta znači pobeda.

Što mislite o nogometnom svijetu koji milijune dolara daje za talentirane dvanaestogodišnjake? 

– Ako živimo u sistemu koji vrednuje čoveka po njegovoj tržišnoj vrednosti i u kojem na sve može da se stavi ceduljica sa cenom ili barkod, onda je to samo prirodna posledica te logike, ma koliko to sve bilo bizarno. Ne može se od sporta stvoriti nekakva etička ili vrednosna oaza unutar takvog jednog društva. Na kraju krajeva sport danas zato i postoji i daje mu se toliki značaj da bi se kroz njega plasirale određene vrednosti, zato je on za društvo pedagoški. Zar mislite da bi on dobijao toliku pozornost da nije agitprop predatorskog kapitalizma?

Kad ste shvatili da razmišljate drugačije od većine drugih nogometaša i što je bio okidač za vaš angažman s ciljem objašnjavanja (i popravljanja?) svijeta koji nas okružuje?

– Ne znam. Čovek prolazi nekakve procese sazrevanja, tako da na samom početku svoje karijere, dok sam još bio tinejdžer, nisam znao šta je život, svet, ljudi, pa na kraju i sama ta industrija fudbala. Međutim, od samog početka se vuče ta neka intuitivna mučnina koju sam osećao i zbog koje nisam bio nikad skroz ubeđen da to čime se bavim  odgovara mojoj prirodi. Od nekih ranih dvadesetih sam u duhu počeo da se distanciram od svega, ali sam hteo istovremeno da zloupotrebim tu pozornicu za odašiljanje poruka za koje sam smatrao da zavređuju pažnju. Mislim da klinci i njihovi roditelji koji misle da je fudbal nešto najbolje imaju pravo da znaju njegov pravi karakter. To mi je jedini cilj, koji je verovatno skroman ali će možda nekome značiti. Stoga mi je najdraže kad mi se neko od njih direktno obrati, to mi je veće priznanje od bilo koje medalje.
Jeste li ikad požalili što ste postali nogometaš?

– Ako ste misleći čovek onda su preispitivanja te vrste uvek prisutna. Postati nogometaš je bio moj dečački san, tako da sam to bio dužan tom “malom Ivanu” koji je još uvek tu negde u meni i kojem svaki put kad čuje topot lopte iz komšiluka poigra srce. Međutim, u profesionalnom smislu, kada se osvrnete i pogledate sve te medalje, trofeje i titule, za koje vam sugerišu da je to, kako bi mladi u žargonu rekli “vrh” i ostvarenje nekakvog sna, ako ste brutalno iskreni prema sebi vidite koliko je sve to isprazno. Govore vam da ste ušli u istoriju zbog ove ili one titule, stalno se koriste neke hiperbole i glorifikacije, a ustvari su to najobičnije koještarije, zato što u ljudskom smislu nisi stvorio nikakvu dodatnu vrednost, nisi oplemenio ni sebe ni druge. Za mene je porazna činjenica da sat vremena socijalne radnice, lekara ili učitelja u konkretnom ljudskom smislu više vredi nego moja čitava karijera. To je toliko jednostavno i očigledno, ali na toj podvali i laži je zasnovano samo društvo i njegovi vrednosni orijentiri. Fudbal jednostavno nema tu ljudsku dimenziju da bi mogao da kažem da sam se bavio nečim smislenim i vrednim. Uopšte nisam ozlojeđen, niti želim iz nekog romantičarskog razloga da obezvredim sve što sam postigao, već je to jedna prosta i rezignirajuća istina.

Pisali ste da “profesionalni sport danas od sportaša stvara “tjelesno i duhovno osakaćenu ličnost”. Možete li nam pojasniti ovu tezu?

– Telesno si podvrgnut najmilitarističkijem mogućem oblikovanju, jer tvoje telo treba da se formira po zahtevima dotičnog sporta a ne kao motorički zdravo i oplemenjeno telo. Treba samo ući u sobu za tretmane mlađih kategorija pa će sve biti jasno, od kojeg već doba se telo dovodi do svojih granica, i da je onda pod takvim režimom prirodno da se ono povređuje i sakati. Bilo mi je drago čuti jednom prilikom Mirka Filipovića, iako tu vrstu sporta držim za zaista grotesknu i brutalnu, kako govori da ne bi želeo da se njegov sin bavi tim sportom, naime takvih iskrenih priznanja nam treba više. Duhovno, sam taj biotop i okruženje unutar profesionalnog sporta pravi od tebe funkcionalnog idiota i što god manje razmišljaš to će ti biti lakše. Zanimljivo mi je koliko su te zakonitosti svojstvene toj fudbalskoj mačo kulturi i koliko je ona u ovom slučaju transkulturalna, to jest doživeo sam je svuda gde sam igrao.

Mislite li da je ispravno i dobro što milijuni mladih upravo u nogometašima vide svoje idole i uzore?

– To je katastrofalno. Ali kao što sam rekao to je pedagoški značajno za sam sistem koji je zasnovan na takmičenju i borbi svih protiv svih. To su sugestije koje direktno utiču na mlade mozgove, daleko više nego klasični oblici pedagogije, školska, roditeljska i druge. To je medijska industrija i marketing koji su “teški” milijarde evra i jedno dete nema nikakve šanse u toj nepravednoj borbi. Međutim, imajući u vidu da ogromna većina fudbalera dolazi iz siromašnih i marginalizovanih slojeva to znači da mora da se stvori iluzija da svako od njih kroz sport ima jednaku šansu i da može da se popne do vrha. Tako je danas sportski san ustvari jedna vrsta američkog sna, koji su oba lažni, jer na jednog profesionalnog sportistu dolazi 12 hiljada njih koji ne uspeju, i nikog nije briga kako završavaju ti drugi, koji su dali sve što su imali da bi uspeli. Čujem i dan danas, i to obrazovane ljude kako stalno ponavljaju da sportista mora da pazi na ponašanje jer mora da bude uzor. Oni ili su podlegli toj ideologiji industrije sporta koja se trudi da sportu da tu auru nevinosti ili jednostavno imaju još uvek tu staromodnu, naivnu sliku o sportu. Ne znam kako da drugačije objasnim to promovisanje u idola nekog ko je u duhovnom i telesnom smislu toliko ograničen, nezreo, bez ikakve svesti o svom mestu u vrednsonom poretku društva.

Možete li nam reći nešto o prisutnosti religije u nogometu i profesionalnom sportu uopće?

– Religija je samo deo ikonografije koji upotpunjuje nacionalizam ili lokalpatriotizam na stadionima. Crkva je izdržala u nastojanju i tradiciji da stvori neraskidivu vezu između nacije i vere, tako da oni uvek idu jedno uz drugo, i kao takvi su deo koreografije na sportskim priredbama. Tome su podlegli i navijači i igrači, dok to sve nema nikakve veze sa pravom verom i ustvari je njeno ruženje i njeno dovođenje do perverzije.

Svojedobno ste rekli da pokušavate upariti “teoretsku kritiku sa ličnim iskustvima u sportu da bi dali njegovu pravu sliku, da bi se vidjelo da se tu ne radi o humanoj aktivnosti, već prije svega o surovom biznisu gde su najveće žrtve navijači i igrači”. U čemu se sastoji ta žrtva igrača i navijača?

– Pa i jedni drugi, u većini slučajeva potiču iz istih slojeva društva, niža srednja i radnička klasa, sve više prekarijat, dakle defavorizovani i siromašni. Oni su iskorišćeni na takav način što su danas antagonizirani i suprotstavljeni jedni drugima, jer su igrači postali daleko imućniji, a to znači i otuđeniji. Svaki put kad klubu ne ide kako treba navijači lamentiraju nad razmaženim milionerima i iskaljuju svoj bes nad njima, dok s druge strane igrače zaista samo zanima novac, bez ikakvog vezivanja za klub i njegovu tradiciju. Da, može se reći da smo mi igrači “prodali dušu đavolu”, međutim navijači su prodali svoju smelost, i to tako što idu linijom manjeg otpora i nasrću na igrače, da ne bi morali na politiku, bankare, tajkune, to jest one koji su pravi izvor njihove bede. Igrači nemaju ni jedan promil od tih drugih, ali se zato stalno pominje koliko oni zarađuju, upravo da bi baš njih navijači čekali na aerodromima ili lupali im šamare u svlačionicama, sve to da ne bi išli pred zgrade skupštine ili u fabrička dvorišta. Niko se navijačima to ne usudi reći, a naročito ne igrači koji toliko više zarađuju od njih. Političari im se takođe dodvoravaju jer znaju šta ta masa može da uradi ukoliko se na pravi način ispolitizira i organizuje.

Nogometni stadioni na ovim prostorima počesto su poligon za nacionalistička iživljavanja. Jeste li imali priliku s terena svjedočiti nacionalističkim divljanjima i kako se čovjek koji razmišlja kao Vi u takvom trenutku osjeća?

– Ne znam šta da kažem, to me je uvek deprimiralo, bez obzira da li su to činili protivnici ili “moji”. Sreća što nisam imao prilike da odigram mnogo utakmica na ovim našim prostorima, iako sam par puta svedočio takvim ispadima. To je takođe jedna od stvari zbog kojih sam se distancirao od čitavog tog sveta, koji je postao poligon za fašizaciju mladih ljudi.

Ljute li vas “nogometni radnici” koji svojim izjavama raspiruju nacionalizam i zašto su nacionalizam i religija tako bliski svijetu nogometa?

– Ne znam šta su to nogometni radnici, tu se uglavnom radi o uskogrudim provincijalcima i malograđanštini. To ne govorim u nekom arbitražnom smislu, zato što sam i ja bio deo tog sveta i verovatno takođe za sobom vučem nešto od toga, ali ovo danas je dovedeno do samog ruba ukusa i uljudnosti. Kada bi me sad pitali da imenujem nekog ko je kod nas u fudbalu na nekoj funkciji, a da je ostao dostojanstven i korektan, morao bih dosta da se pomučim. Dugo sam smatrao da je srpski fudbal dno dna, ali onda kad sam video kakve njuške vode hrvatski fudbal počeo sam donekle da se tešim. Tu se neradi samo o nacionalizmu, već i o kriminalu, korupciji, oportunizmu, licemerju, a to sve po pravilu ide zajedno. Tu vrstu ljudi stvara sama industrija o kojoj govorim, jer se često radi o bivšim fudbalerima koji su sad zaposeli sinekure. Upravo zbog tog provincijalizma uvek će tom mentalitetu biti blizak nacionalizam i folklorna religioznost, bez obzira što se radi o ljudima koji su “videli sveta” i imaju naizgled nekakvu kosmopolitsku pozu.

Vjerujete li u frazu da sport zbližava ljude?

– Na nekim mestima možda i da, ali sigurno ne ovaj takmičarski, klubaški, profesionalni sport. Takav sport, koji je mačo, bellicistički, uvek dakle stvara i određenu vrstu mentaliteta, a to naročito važi za ove naše postratovske prostore, gde su stadioni mesta za stvaranje modernih varvara. Svako okruženje stvara određenu vrstu čoveka i afiniteta, tako da primećujem recimo kako pozorišne grupe, muzički ansambli, izložbe, angažovane tribine, filmovi, dakle kulturni radnici, daleko više cirkulišu među našim državama i uspevaju koliko toliko da nas ponovo zbliže i zakrpaju ono što je pokidano.

Svi stariji zaljubljenici u nogometnu igru slažu se da “nogomet nije ono što je nekad bio”. Što se promijenilo?

– Drugačije je vreme u kom se živi, u kom je kapitalizam doveden do svojih krajnjih mogućnosti. To je posledica hiperkomercijalizacije samog sporta i gubljenja onog viteškog, fer pleja, kreativnosti, virtuoza i individualca, pa i samog tog odnosa koji sam pominjao, gde je igrač bio junak iz naroda, neko ko se veže za svoj klub i sa kim su se ljudi poistovećivali. On je danas otuđena i nedostižna zvezda.

Kažu da su navijači dvanaesti igrač nogometnog tima. Što mislite o navijačkoj subkulturi?

– Postoje stvari koje mi se sviđaju u navijačkoj kulturi, na primer nepristajanje na komercijalizaciju, kreativnost u pravljenju koreografija, neki antiautoritarni elementi. Na taj način ona postaje jedna vrsta kontrakulture, ali problem je kada ona postaje sama sebi svrha i ne teži širem i smislenijem angažovanju. U društvu u kojem si neslobodan, eksploatisan i ponižen kao čovek i dalje čujem ljude koji kažu da im je klub svetinja. Valjda bi trebalo da ti bude sveto tvoje dostojanstvo i dostojanstvo onoga što ostaje iza, buduće generacije i svet koji im se ostavlja, dakle nešto za šta istinski vredi uložiti svoju energiju i angažman. Međutim, priklanjanje idolima kluba ili nacije je opet linija manjeg otpora, to jest supstitucija kojom se beži od odgovornosti da se promeni društvo, jer je daleko lakše biti angažovan kao navijač, nego kao čovek koji misli na budućnosti i bolje sutra. Trebalo je skoro dva veka da bi se crkva i religija demaskirala i razotkrila, pitanje je vremena kada će sport kao moderna religija postati suvišan, jer je on danas daleko više prepreka razvoju društva i njegovih ljudskih potencijala nego benigna zabava ili lokalna tradicija i identitet.

Osjeća li se čovjek u svijetu modernog nogometa kao roba? Jeste li se ikad tako osjećali?

– Naravno da si roba, i to ona potrošna, sa kratkim rokom trajanja. Međutim, za to si više nego dobro plaćen i zbog toga nemaš pravo da to tako nazivaš. Jer bože moj pogledaj rudare ili građevince, a mi još kao treba da se nešto žalimo. E u tome je upravo ključ tog kapitalističkog sofizma, naime i jedni i drugi smo izrabljivani i podvrgnuti najtežim uslovima rada, dok nas hijearhijama u visini zarade između sebe suprotstavljaju i antagonizuju. I to sve, samo da se ne bi bavili sa onima koji imaju neslućenu količinu kapitala, pravu moć i vlast, onima koji kontrolišu sve procese i dešavanja.

Mislite li da bi nešto trebalo mijenjati po pitanju financiranja sporta, uspostaviti gornju granicu vrijednosti nogometnih transfera ili nešto slično?

– Bilo je već takvih pokušaja, međutim to je teško ostvarivo. To bi moralo da se sprovede na globalnom nivou, jer oni koji to urade samo unutar svoje lige bi izgubili na konkurentnosti, ako se radi o jedinstvenom tržištu, naročito tržištu slobodnog protoka “radne snage” to jest igrača. To je isto kao kad u jednoj zemlji koja je tržišno povezana sa drugima, koja poveća poreze ili stavi visok obavezan minimalac, dolazi do odliva kapitala u druge zemlje. Bilo bi uljudnije i manje bizarno, ali to je nemoguće dok postoji politička ekonomija kapitalizma koji ne prihvata regulacije i intervencije te vrste.

Ako ostavimo po strani činjenicu da se u nogometu zarađuje veliki novac, mislite li je ‘nogometnih radnika’ ima dodirnih točaka sa sudbinom ostalih ljudi na tržištu rada?

– Kad se govori o Hrvatskoj ili Srbiji onda da. Danas su naši igrači gotovo prekarijat, neisplaćuju im zarade i premije, nisu osigurani, ne uplaćuju im se doprinosi i hronično su suočeni sa mogućim bankrotom i gašenjem kluba. Ako govorimo o velikim klubovima onda njihovi igrači gotovo da nemaju nikavih dodirnih tačaka sa običnim svetom zato što oni žive u jednoj vrsti društvenog separea.

Borili ste se s depresijom. Možete li nam reći nešto o tome. Što je bio okidač i što je za čovjeka najvažnije da bi mogao pobijediti u takvoj borbi?

– Mislim da se dosta stvari akumuliralo i vuklo za mnom, od prvih dana rata i izbeglištva, čestih selidbi, pa sve do prvog velikog ugovora koji me je stavio pod neverovatan pritisak. Pored toga, podsvesno imaš taj teret da od tebe zavisi gomila rodbine i prijatelja čije su oči uprte prema tebi i koji svi očekuju pomoć. Takođe već tih prvih godina bavljenja fudbalom sam došao u sukob sa samim sobom gde sam često pravio neke moralne kompromise koji su me koštali samopoštovanja. A nizak prag samopoštovanja je gotovo definicija depresije.

Pisali ste da ne vjerujete da je depresija bila nesreća, odnosno da se u procesu izvlačenja iz depresije događa „otkrovenje” te da tek tad vidite koliko su banalne neke stvari koje se smatraju relativno bitnim. Kojim banalnostima je zaokupljen čovjek, odnosno u čemu se sastoji “otkrovenje”?

– To otkrovenje se sastoji u uvidu da su velika većina stvari koje vrednosni sistem nameće kao važne, ustvari trivijalne ili u najmanju ruku relativne. Kao na primer ti parametri uspeha ili ostvarenosti. Gde je tu ljudsko, plemenito, gde je ljubav, altruizam. Pored toga meni je to iskustvo pomoglo da prevaziđem svoj kukavičluk, to neko sitnodušno svođenje svakodnevnih bilansa, da se oslobodim tih stega super-ega, koji je ništa drugo nego očekivanja drugih. Pronašao sam duhovnu ravnotežu, i to ne mislim u nekom ezoterijskom već u elementarno ljudskom smislu.

Jeste li Vi marksist, što vas je ponukalo da se okrenete Marksu i mislite li da svijet kakav Marks zagovara moguć?

– Nikad nisam eksplicitno rekao da sam marskist upravo zbog toga što je taj pojam danas višeznačan, relativizovan i uglavnom negativno konotiran. Međutim, činjenica da je Marks toliko aktuelan danas kao glavni teoretski konsultant i dijagnostičar vremena govori samo po sebi. Sartr je bio u pravu kad je rekao da će marksizam ostati filozofija našeg vremena sve dok opstaju kapitalistički, eksploatatorski odnosi unutar društva. Odgovorno tvrdim da onaj koji nije čitao Marksa, bez obzira na sve njegove mane i nedoslednosti, ne može da shvati društvo i svet u kojem živimo. A svet koji je Marks zamislio, i tu pre svega mislim na svet u kojem čovek neće biti “otuđeno, prezreno, ugnjeteno biće”, je naravno moguć, jer postoje već komune to jest mini društva koji žive po tim humanističkim principima. Sve liberalne ili konzervativne političke filozofije od samih početaka zasnovane su na antropološkoj laži da je čovek po prirodi egoista i zao. Kao da nam sama evolucija nije dokaz da je i sama ta čovekova priroda, koju oni uzimaju za večnu, podložna promeni.

U svojim tekstovima često upozoravate na fašizam. Kakvo je lice novog fašizma? Što je novi fašizam?

– Fašizam je danas za mene bilo koja vrsta netrpeljivosti, šovinizma, rasizma, seksizma, homofobije, ksenofobije. Danas čak ni u zapadnim zemljama parlamentarna desnica ne može da apsorbuje te sentimente i “preradi” ih u jednu vrstu umerenog građanskog rasizma, to jest sve češće taj fašizam dobija ekstremnu dimenziju. To je danas Brejvik i slični njemu. Kod nas je taj fašizam više folklornog karaktera što ne znači da je manje opasan i destruktivan. Međutim, za mene je više nego jasno da je fašizam uvek ništa drugo nego kapitalizam doveden do svojih krajnjih granica.

Priželjkujete li slom kapitalizma, odnosno u kakvom svijetu bi željeli živjeti?

– Naravno da bi voleo da se desi radikalna promena. Kapitalizam nije samo doveo svet na rub ekonomske katastrofe, već i na rub klimatske katastrofe. On ne uništava čoveka samo na esencijalnoj razini, dakle njegovo dostojanstvo i ljudskost, već i na čisto egzistencijalnoj. On je uništio šume, reke, mora, vazduh, životinje, biljke… Ja pokušavam da angažujem svoja sredstva, energiju, iskustvo koliko mogu da ostane tračak svesti budućim generacijama, barem nešto što će moći da se spase i očuva, koliko god to zvučalo nadobudno. Može da deluje čudno ili čak licemerno što neko ko može da se oseća krajnje ugodno u kapitalizmu navodno priželjkuje njegov slom, međutim to je ono što mi je zaista u srcu. Verovatno ni ja negde podsvesno ne želim da se potpuno odreknem baš svega što sam dobio od tog sistema, valjda da bi zatomio neki malograđnski strah od neizvesnosti i nesigurnosti, iako sam nekim prijateljima rekao da mogu slobodno da me pljunu ako me ikad vide da sam zavezao jahtu u Dubrovniku ili Svetom Stefanu. Obično kažem, valjda da bi bio malo više simpatičan samom sebi, da kada dođe taj dan poravnjavanja i eksproprijacije koja će biti potpuno pravedna i opravdana, da budu barem malo milosrdniji prema meni. Ovo može da se provuče i kao šala, ali u suštini ona to nije. Jedino što me zaista plaši je lumpenproletarizacija masa, gde oni koji dođu neće imati tu misionarsku, prometejsku viziju i energiju, već da će doći upravo ti koje ćemo videti kako trče sa televizorima, patikama i goblenima.

Poznajete li kakav živi primjer društvenog uređenja koji bi vam kao humanistu i marksistu bio prihvatljiv?

– Kao što sam već pomenuo postoje zajednice koje žive na taj način, gde je solidarnost i altruizam primarna vrednost. I to nema nikakve veze sa neprosvećenim kolektivizmom, sa čim obično kapitalistički libertarijanci nastoje da zaplaše ljude i u samom startu osujete takve ideje. To su zajednice u kojima upravo individulaizam dolazi do svoje pune realizacije i koji je uvek okrenut prema drugom čoveku i bez kojeg je život obesmišljen i obezduhovljen. Socijalisti utopisti su još pre Marksa anticipirali takva uređenja i društva, dakle to ništa nije strano čovekovoj prirodi i duhu. Ako takav odnos postoji već u tim zajednicama zbog čega onda ne može da postoji i u globalnom društvu?

Lupiga.Com

Advertisements

Comments

  1. za ministra industrije i kulture, pod hitno! bilo dje, samo da je nedje.

  2. Kenja ga brate mnogo.Sto sve zaradjene pare ne da u socijalne programe da se oseca dobro i da zna da je nesto uradio.Lako je palamuditi sa kontom u banci koji ti da slobodu da budes depresivan,tuzan,svakakv.Ljudi koji rade da prehrane decu nemaju taj luksuz.Zato Ivane ne kenjaj puno kad vec ne igras vise.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s