Ratimir Vujačić: Doušnici

Žbiri su kamen temaljac svih naših revolucija i pobjeda. Bez njih bi svi naši uzleti i zaokreti ostali bez neophodnog oduševljenja, apriori podrške i početnog zamaha. Mnogi politički naum pokazao bi se kao slomivrat, budalaština i korak u prazno

308083

“Da li treba objaviti imena doušnika i agenata komunističke vlasti?” (Vijesti 24. avgust)

Pitanje je obzirno i sa dužnom pažnjom upućeno je crnogorskoj javnosti. Osjetljiva tema, kao što i priliči, svestrano je i oprezno postavljena i ispitana. Sagledana i odmjerena iz nekoliko uglova, osnažujući – komleksnost svoju – i mišljenjem jednog istaknutog istoričara i patriote. (Nije N. Kilibarda). Predstavnik nauke je, naravno, pozdravio širinu i delikatnost fenomena doušništva i pridodao mu, dabogme, osoben spoznajno teorijski interes. Zanago, nije suvišno napomenuti da špijanje, mada popularno – kao vlastonosna metoda i inače – nije jedini način obogaćivanja, sticanja i produbljivanja znanja i društvene svijesti. Potrebu da se nešto šire dozna i spozna ne može ispuniti sama OZNA. Čemu uostalom tolike Akademije?! Koje se osim etničkih, bave i univerzalnim istinama.

Naravno, ono što je od značaja za nauku može biti nevažno ili čak štetno za vladajuću politiku i business. Važno je napomenuti da je obratan slučaj nemoguć. Nije zabilježen, izglasan, ergo – nije ga bilo. Naučnici, pak, znaju svoj dug: vazda orni i inspirisani da ovjere i pozdrave političke programe i pravce razvoja.

Minervina sova i žbiri

Istorijska nauka, kao Minervina sova, uzlijeće u sumrak i dokazuje da je sve u nedavnoj prošlosti bilo ka’ najbolje. Ako se nekima čini očiglednim da je štogod pošlo naopačke, malo li je i kratko, istorije ? Pak se – naučnom metodom, suvereno – uzrok sadašnjih nevolja izmjesti na bezbjednu daljinu i naznači u duboku prošlost. Sa kojom današnje rukovodstvo nema blage veze, već zbog vremenosti i mladosti svoje. Uostalom samo površni umovi ne uviđaju zašto je istoričarima većma bliskija i slađa 1918. od 1948. godine. Špijuni iz ćetr’es’osme, borci su za ideju – u plemenitoj zabludi i korisni idioti. Umalo da spase državu. Spremni da pregore i satru komšiju, plemenika, rođaka, bračnog i ratnog druga za (Titovu) političku direktivu, Partiju, nesigurnu sadašnjost i maglovitu budućnost. Proročke su, ipak, Titove riječi: Partija koja je ima ovakve kadrove ne mora da brine za svoju dugovječnost.

Ukratko, tadašnji i docniji žbiri, kamen su temaljac svih naših revolucija i pobjeda. Bez njih bi svi naši uzleti i zaokreti ostali bez neophodnog oduševljenja, apriori podrške i početnog zamaha. Mnogi politički naum pokazao bi se kao slomivrat, budalaština i korak u prazno. Događanje naroda, AB revolucija, rušenje fabrika, srpski populizam VIII sjednice, Crnogorska „državotvorna“ preinaka i revizija njena – nove smjernice k obaranju na manje bratstvo… svak’ (vilajet, nahija, zaseok, populacija), naposljetku, ima pravo i obavezu na zasebnu Ideju, etnički identitet i svoje „srpstvo“. Uključujući i najpotonju LGBT populaciju, ponosnu i najponosniju od svih. Slavna VIII sjednica iscrpila je time sve svoje istorijske mogućnosti.

Sve dvorske spletke i za šire mase neočekivani i čudni obrti odrađeni su blagodareći korumpiranoj i spremnoj poslušničkoj podršci, u duhu uhodane partijske rutine. Kao po špagu. Niko, pa ni etnoakademici, još ne zna koliko je sve to koštalo i koliko će tek da košta poreske obveznike i njihove potomke. Sva ta masivna špijunska inžinjerija, pritisla na sve tanji i jadniji radni dio crnogorskog društva.

Nemoguća lustracija

Mnogi Crnogorac – civil – bio je svjedok kad su „doušnici i agenti komunističke vlasti“ burnih devedesetih i još burnijih dvijetisućitih bez krzmanja skupa sa svojim poslodavcima priješli k novim projektima i gospodarima. Naučeni da slušaju a to svaka vlast zna da cijeni i nagradi, bili su u prvim redovima borbe za očuvanje žive sile vlastonosne strukture. Komunisti, nacionalisti, socijalisti – federalisti, independisti, tribalisti i globalisti. I vazda patriote, poštenjačine i rodoljubi – domoljubi, rekao bi pomenuti Akademik.

Jasno je dakle da „dušnika komunističke vlasti“ već decenijama nema. Tranzicija je učinila svoje. Obnovljeni, svi na broju, odavno su sasma drugi identiteti. Ođeveni u evroatlantsko ruho: na staru lozinku se ne odazivaju. Menadžeri integracija, krupnog i srednjeg kapitala. Vlasnici nekretnina, Business class. Vjerni sebi – karakter je čovjeku sudbina – trezveni, nipošto fanatici ideje, imaju kartu za sve pravce, pretplaćeni na prvu klasu. Svakoj revoluciji naredni. Zahvaljujući njima postojeća vlast može da ponudi sve vrste usluga novim strateškim partnerima.

Slobodijada.blogspot.com

Advertisements

Comments

  1. Gos. Rajko, dobro jutro!
    Fulili ste pitanje totalno. Pitanje je: ko je unistio SFRJ, jednu humanu revolucionarnu ideju iz svakoga aspekta. Raspadom SFRJ je omogucena agresija na Hrvacku, na BiH i na AP Kosovo. Omogucen je genocid u BiH. Omogucena je opste pljacka narodne imovine i dovodjenje u ropski polozaj radnika. Uzrokovana je patnja i smrt mnogo miliona ljudi, zena, djece. Uzrokovan je gubitak materijalne imovine, uspomena i snova. Ko ce odgovarati za to?

    *nijesam niukom slucaju predmet Vashe kolumne. Ja sam politicki emigrant iz SFRJ.
    znamo se vec, urednistvo je umrcilo moj desetogodishnji nik-name.

    • мајстор рајо says:

      Можда нијесте пажљиво прочитали. Прво, овдје се анализира ЦГ ситуација гдје су шпијуни окосница политичког живота о рада. Друго, текст се поиграва чињеницом да је “вук појео магарца”: многи шпијуни су се преобукли, сад су европејци, НАТО пропагатори итд.

      Лустрацуја је немогућа мисија – са овом влашћу поготово. Чак и ови који се нуде као “алтернатива” биће припуштени једино ако имају лични интерес да никад не дође до лустрације (нпр. дјеца комунистичких шпијуна).

      Нијесте навели довољно доказа да сам “фулао” тему.

      • sandrina@gmail.com says:

        Mislim da si malo prećerao i da ti je begraund četnički!

      • okreni konacno plocu says:

        zaista , ta opservacija je obicno dolazila iz cetnickog miljea i uvijek je bila paranoicno pretjerivanje…opservacija bez cinjenica i politicke odgovornosti…

      • мајстор рајо says:

        Лијепљење етикета – сад ових сад оних – ваљда није “четнички” манир него вјечитих патриота и оних који су вазда у праву: и кад шпијају и кад неће да објаве (као већина постком земаља) листу шпијуна. Што би било нпр. да је услов за НАТО да се објави листа комунистичких доушника?

        Објавили би само оне који су умрли и немају потомка на власти. Иначе “беграунд” ми није четнички из простог разлога што четника више нема. Ко је онда у “параноји”? Ваљда онај коме се привиђају четничке колоне из 1941-45 ! (Иначе моји су били на другој страни али не и корисници&профитери као нпр. ваши).

        Сав четнички програм (приватна својина, груби капитализам, антирадничка политика, етноцентризам…) преузели су дојучерашњи комунисти. А Ви му дођете као комунисти!? Вјечити побједници, побједничког духа и етикетирања.

  2. Dapace, Pajo! (ako ja znam sta znaci ‘dapace’ jadi me znali, ali volim da zvucim zapadnjacki)

    U svijetlu onoga sto nam je donijela “demokratia” i kakva su go…isplivala na povrshinu, cuvari SFRJ, ukljucujuci tu agente i doushnike, su heroji.
    Ako govorimo o karakternim crtama Crnogoraca i inih, individualno i grupno posmatrano, sasvim je druga stvar. Moral i etika socijalizma je buducnost planete Zemlje. Tzv. Demokratski kapitalizam je prevazidjena faza u razvoju ljudske zajednice, koja se odrzava proizvodnjom ratova, genocida i katastrofa.

    Nemam nista protiv da se ispitaju i sankcionishu sva krshenja ljuckih prava od strane agenata i doushnika. Ali se plashim da ako ispitamo sve pojedinosti ispashce da ih treba kazniti sto nijesu bolje i savjesnije radili svoj poziv. Ako su poshteno i savjesno odradjivali svoj poziv odkud isplivashe onolika go… 90-ih?

    SFRJ je bila dobra ideja, koja je male narode okupljala u ravnopravnu cjelinu, koja se mogla oduprijeti apetitima velikih, sto pojedinacno nebi mogli. O nesvrstanosti i nesvrstavanju iza USA i Rusije da ne govorimo. Radnicko samoupravljanje, kolektivi sa pojedinacnim shareholderima je vrh demokratije.
    Chuvari ovih vrijednosti, ukljucujuci agente i doushnike, su heroji!
    Chuvari ovakvih “vrijednosti” kakve momentalno zivimo, ukljucujuci agente i doushnike su kriminalci i ubice humanosti i slobode!

    • мајстор рајо says:

      Југославија јесте одлична идеја али то је дуга у друга прича. Немирна је била и у капитализму (двије деценије а онда свјетски и братоубилачки рат) а ни пет деценија мирног живота није било довољно да се утврди и настави да живи. Напротив (овдје не би ишло “дапаче”)! Разбуцаше нас ка’ прасе масну врећу.

      Мало ко види континуитет између СФРЈ и феудалног поститовског расплета. Елем, ова г… (како сте се Ви изволели изразити) што испливаше, нијесу пала с неба него су она иста (препакована) која су упропастила СФРЈ. А која Ви међутим називате херојима. Тада су се лажно представљали као комунисти и интернационалисти (братство и јединство) – сада као патриоте и еуропејци. Значи ради се о истим појединцима (да не речемо људима). Неки су отишли на онај свијет али су оставили довољно насљедника: што синова и родбине што провјерених кадрова.

      Мислим да сте мало крути у размишљању или нијесте били у прилици да чујете и прочитате суптилније (и објективније) анализе. (Преовлађују наравно црно-бијели прикази да би неспоразум са блиском прошлошћу остао на снази).

      Да Вас још само подсјетим (што многи или заборављају или не узимају у обзир) да је СФРЈ постојала у вријеме огромног свјетског економског и технолошког напретка (1953-1973 год. утростручена је свјетск апроизводња па су и шпијуни изгледали доброћудно) и то је главни разлог њеног релативног успјеха (јер су други напредовали брже и реалније). Емоције о “дивној” СФРЈ су прилично лакомислене и без стварне основе. А Ви сте чак и шпијуне тадашње уздигли као патриоте. Што они данас и јесу.

      Премда их Ви коначно препознајете и дешифрујете као г… .

  3. Pajo, bogomi, ti si ponovo fulio temu. Hocesh reci da su ovo donijeli Hamdija Pozderac, Stambolic, Djuranovic…? Ne, Pajo, nego su oni bili uklonjeni da bi go…isplivala. Bogomi, ti si jedan povelik period prespavao. Pripreme za ono sto ce desiti 90-ih je pocelo sa pripremama mnogo ranije. Otad datira moje politicko emigrantsvo.
    Agenti i doushnici su samo propratna pojava, nuzprodukt. To ne pokrece procese, ne izaziva ih, ne formulise ih, nego ih samo prati.
    Ne vjerujem da socijalni, drustveni i industrijski procvat SFRJ nije bio stvarnost. Nasuprot, bio je!
    USA i Rusija nijesu mogli SFRJ oprostiti nesvrstanost. Umjesto jedne stabilne drzave na Balkanu bilo je potrebno zariste, koje se moze ukljucivati i iskljucivati po potrebi.

    Kako na osnovu slobode musljenja, slobode religije i ljuckih prava probuditi ono najogavnije u covjeku? Mislim da su to uspjeli timovi psihologa na Balkanu.

    • мајстор рајо says:

      Бојим се да сте непажљив читалац. Почев од самог текста који је довољно јасан па до тога тога да ме називате Пајо . Наравно да је Вама лако тим маниром “полемисати”. Ја кажем да је СФРЈ своју успјешност живјела у доба свеопштег глобалног напретка ( и обилате помоћи која је доцније ускраћена) те да су други (они који након високог раста нијесу рушили фабрике него прилагођавали производњу) више, брже и квалитетније напредовали. Ви одговарате: ” Ne vjerujem da socijalni, drustveni i industrijski procvat SFRJ nije bio stvarnost. Nasuprot, bio je!”.

      Након проласка тих прилика Титова СФРЈ је остала оно што је била тј. јадна и склона паду.Водећи кадрови СФРЈ – комунисти – нијсу били расположени да дијеле судбину комунизма.. Дапаче, били су спремни ући у савез и са црним ђаволом само да остану на власти или макар близу. Тако је остварен “континуитет” – кадровски прије свега. Е, сад можемо умовати колико је са оваквим кадровима имао шансе Социјализам у Југи и ЦГ !?

      Шпијуни данашњи су регрутовани (као провјерени па и уцијењени) из комунистичких времена што не значи да су СВИ комунисти били себични техничари и чанколизи који лако напуштају идеју и прелазе на побједничку опцију. Горе наведени су били полушни Титоисти који након смрти вође нијесу знали куд би са својом племенитошћу. Они “присебнији” су се удружили са новим газдама (побједницима хладног рата) и криминалцима уз пресудну шпијунског кадра на терену. Који је такође остао без посла након пропасти комунизма

      Понављам ово није био текст о дивној Југославији и вашим успоменама на њу него о шпијунима. Што није разлог да Ви као политички емигрант поново не причате о својим њежним сјећањима на та дивна времена.

      • Ja stvarno ne poznajem temu agenata i dousnika jer nikad nijesam bio jedan od njih, ali sam, vjerujem, bio objekat njihovog istrazivanja.
        Totalno si fulio temu jer je Yugoslavija u 2 sv. totalno porushena, bukvalno sravnjena sa zemljom. Uspravljena je drzava, uspravljeni su porobljeni narodi, ekonomija, napravljena jedna drzava ravnopravnih clanica, manje vise…Grandiozno djelo! Muslimani (Bosnjaci) i Crnogorci prezivjeli kao narodi. BiH i Crna gora prezivjele kao republike-drzave…Yu komunisti su ucinili grandiozno djelo. Od 80-90 yu zadnji komunisti su ili pomrli ili su slomljeni od nadolazecih velikosrba i velikohrvata, iza kojih je bio KGB, CIA, M15…
        Ne znam sta mislish pod pojmom titovci…ali ako je ista ikad valjalo u Yu to su bili Titovci, ljudi koji su do kraja ostali na Titovom putu.
        Licno nemam puno njeznih sjecanja iz Yu, osim onih sjecanja na blisku familiju, koju sam napustio vrlo mlad. ta sjecanja dijelim samo sa bliskim osoba i, eventualno, sa preostalim Titovcima.

      • мајстор рајо says:

        Незнам кад сте напустили Југу али Ваша знања остала су на нивоу Титове читанке.Грандиозно , велите !? Црногорци преживјели као народ као да им је било први пут да ратују и боре се за опстанак па их Тито спасио.

        Њемачка је нпр. била много више порушена и нагрђена. Русија такође. Србија је, прича се, у првом рату изгубила пола мушког становништва па је преживјела. Данас би додуше имала 20 милиона становника.

        Е па тако је кад се од свега чита само Титова читанка. Тада и шпијуни постају хероји социјалистичке изградње. Грандиозно! Мислим да сте због сиромашне комуникације остали прилично крути и оскудни у размишљању. Ако сте млади има наде за Вас: пред Вама је дуг пут. Што се размишљања тиче.

  4. Pobjednici Amerikanci, u rujnu 1944., uz znatnu pomoć, francuskog antifašističkog pokreta otpora, započeli su u Parizu drakonsku kampanju uklanjanja književnika, novinara, profesora, akademika sa javne scene, a koji su bili vezani za pobijeđenu profašističku vlast (Petain-Laval) u Francuskoj od 1940. do 1944. U Njemačkoj, u ljeti 1945., prvi na američkoj meti čistka i likvidacija, i to prije samog suđenja nacional-socijalističkim prvacima u Nurenbergu, našli su se nastavnici, novinari i profesori, koji su obvezno morali ispuniti posebne upitnike (Fragebogen). Milijuni ljudi, prvenstveno visoko školovani, ostali su bez posla – da bi nekoliko godina kasnije, početkom hladnog rata, bili žurno rehabilitirani (Caspar von Schrenck-Notzing, Charakterwäsche, 1963). Amerikanci su za vrijeme hladnog rata, znali iskoristiti vrhunski obavještajni rad bivšeg visokog nacional socijalističkog ureda u Berlinu, a kasnije i u Grazu, tj. Wannseeinstitut SD. Za vrijeme rata taj se je institut koristio radom bivših njemačkih akademika i intelektualaca SS-ovaca, pod vodstvom mladog pravnika, general majora Waltera Schellenberga (1910-1952), a koji je za vrijeme Hitlerove Njemačke zapošljavao stručnjake iz cijele istočne Europe, i koji su detaljno studirali komunističku psihologiju.

    http://www.thephora.net/forum/showthread.php?t=49167

  5. ALI AL-LAMY, načelnik Vrhovnog vijeća za de-baathifikaciju Iraka, tijela zaduženog za lustraciju predstavnika bivšeg iračkog režima, je – dan nakon objave smrtne presude Sadmau Huseinu – objavilo kako će ublažiti odredbe uperene za isključivanje pripadnika njegove stranke iz javnog života.

    Tako će većini članove Baath arapske socijalističke stranke nakon tri godine biti dopušteno da rade u javnim službama.

    Nakon što su američke trupe 2003. godine zauzele Irak, stranka je zabranjena, a njenim članovima zabranjeno zapošljavanje u javnim službama.

    Tom i drugim mjerama je bilo pogođeno preko milijun članova stranke, od kojih su većina pripadali sunitskoj manjini Iraka. Al-Lamy odluku o ublažavanju – od koje je isključeno 1500 najviših dužnosnika – obrazlaže nastojanjem da se postigne nacionalno pomirenje…

    Vjeruje se da je naglo isključenje “baathista” iz iračkog javnog života bitno doprinijelo stvaranju i održavanju pokreta otpora protiv američkih okupatora, kao i sektaškom nasilju.

    http://www.index.hr/vijesti/clanak/ublazena-lustracija-clanova-stranke-baath-u-iraku/331901.aspx

  6. Cijeli fenomen tzv. lustracija nije ništa novo u povijesti. I nakon pada Napoleona, tijekom Restauracije, francuski kralj Louis XVIII. morao je uzeti i dati kruha velikom broju Napoleonovih simpatizera (demi soldes) jer je znao da mu inače prijeti kaos i terorizam u Francuskoj. I Franco je 1945 g. bio lukav pa je podijelio penzije poraženim španjolskim republikancima. Pametni političar traži pomirbu upravo tako da dade dobru poziciju svom dojučerašnjem krvnom neprijatelju. Pa neka se protivnik onda dokaže! No slučaj i slučajnost imaju svoje kozmičke zakone koje su nedokučive ljudskom razumu. A i rumunjsko-francuski filozof Emile Cioran dobro je pisao da ima više istine i pravde u alkemiji ili utrobama rimskih gusaka nego u svim modernim naklapanjima o demokraciji, pravdi, sreći i blagostanju.

    http://www.thephora.net/forum/showthread.php?t=49167

  7. druze pajo, debelo grijesish. mali mi je posa za agente i doushnike – shto bi reka Pipun iz Kuca. grijesh o socijalizmu yu tipa. sa njim bi ova planeta imala buducnost. sa imperijalistickim kapitalimmom ovaj svijet nema buducnost. grijesish oko 48. I informbiroaca. mlad si ti i nemas licnog znanja o 48-oj. osim onih proruskih svaka shusha i marusga je podigla glavu u iscekivanju kakog plijena. i na kraju grijesh oko 90-ih. u toj prici nema vise nikakvih komunista. oni su uzumrli od 80-90 ili prost svrnuti od velikosrba i velikohrvata iza kojih je stajala cia, kgb, m15…i da je bilo tad komunista sta su mogli protic Cie, kgb, M15, MMF? odmetnuti se u sume? SFRJ je planski uniscena, velikosrbi i velikohrvati su dosli da pokupe komade.
    trazish mrca u pigreshnom ormaru. a dal je to namjerno samo ti znash.
    citaj vise, rode, uci! sta ti nije jasno slobodno pitaj, nije sramota.

  8. Kao socijaldemokrata svakako sam bio udaljen od komunista, ali ako sve zbrojimo postavlja se principielno pitanje: ko koga u ovom opstem kupleraju treba da pozove na odgovornost?! U tome je moj point(akcenat, naglasak…)

    • мајстор рајо says:

      Ово већ личи на разговор глувих. Комунисти нијесу нестали нити помрли нити се одметнули у шуме. Нијесу били баш толико комнисти. Добровољно су се и уз минималне губитке предали новом газди : омркли су као комунисти, осванули као нацисти, фашисти, неолиберали (тзв. националисти, великосеби, сада великоцрногорци). Ђе нестаде онолико комуниста? Само их је у Радоје Дакићу било 1200. Пријешли у редове дојучерашњег класног непријатеља. Све онако поштени и родољуби.

      Предлажем да Ви напишете текст на исту тему па да коначно сазнамо како стоје ствари. Овако даље дописивање нема смисла јер Ви слушате само себе. Чуди ме да већ нијесте почели жешће да вријеђате чиме би овакав “дијалог” добио логичан и примјерен завршетак.

      Остајте здраво.

  9. Nijesi cak ni zapazio smjenu Bijedica, Pozderca i Mikulica sa Dizdarevicem, i Durakovica Bogicevica sa Izetbegovicem i Karadzicem. Ili smjenu Stambolica sa Milosevicem, Djuranovica sa Djukanovicem itd.
    Ovo de dijalog u kome ja drzim koncem i nema potreba za teshka osjecanja.
    Citaj, pajo, uci!

    • мајстор рајо says:

      Честитам: успјели сте и текст и неколико мојих коментара да сасвим промашите и да сво вријеме причате неке своје фрагменте кои немају додирних тачака са темом. Поштовао сам чињеницу да сте коментарисали текст али тога дакле није било.

      Такође Ваша препотенција по питању учености биће умјесна једино ако сами напишете текст (о Биједићу, Поздерцу – зашто не) и то на Вашем новом писму од 25 слова. Лако се ‘ође курчити са ученошћу и “познавањем материје” – дијелити лекције – а притом кружити око теме као мачак око вреле каше.

  10. okreni konacno plocu says:

    tema je podlozna beskonacnoj spekulaciji…masivna spijunska inzenjerija a nigdje imena i prezimena?!…nije nego…

    • мајстор рајо says:

      Обновљена Држава треба да објави имена!

      • мајстор рајо says:

        Наравно било би пикантно да се објаве имена да се чаршија забавља пар дана и да све остане по старом. Тамо гдје је то урађено, забрањено је бившим шпијунима да се баве друштвеним пословима. А да би до тога дошло мора постојати неки ниво друштвене свијести и одговорности (што је за неке шпанско село).

    • okreni konacno plocu says:

      drzava svakako (ne znam da li u sintagmi obnovljena drzava postoji neki dublji smisao) ali ne znam zasto bi drzava imala interes za objavljivanjem imena ako su joj ti pojedinci korisni?! …a moguce je da se radi o neuporedivo kracem spisku i potpunim politickim marginalcima sa sitnim materijalnim ili statusnim interesima…ima jos zivih golootockih stradalnika koji bi najbolje mogli svjedociti o tom vremenu i pojavi koja je tema gornjeg teksta ali oni cute iako su ideoloski razlozi za strah nestali…znam da je moja tetka ,inace nosilac partizanske spomenice, zamalo izbjegla hapsenje jer je pokusala sprijeciti hapsenje i odvodjenje svog prijatelja i saborca iz voza na pruzi podgorica-niksic… cinjenica je da su golootocke zrtve bili kolateralna steta ideoloskog razlaza sa sovjetskim savezom , dotadasnje drzave-majke vodilje, i da je to bio iznudjeni potez u ocuvanju unutrasnjih odnosa u novoformiranoj drzavi …o greskama i koliko ih je bilo najbolje je da govore direktni svjedoci a ne rekla kazala…crna gora kao spijunsko leglo je dosegla mitske razmjere…sve iz necije politicke nesposobnosti i neodgovornosti…

      • мајстор рајо says:

        О Голом има довољно књига и свједочења али није властима у интересу да се то баш разгласи. Тек да поменемо десетак књига Подгоричког адвоката Стојановића – да не помињемо романе истакнутих књижевника на ту тему.

        ЦГ није шпијунско легло него је оваквој власти с обзиром на карактер, неопходна доушничка подршка. А то је ваљда нешто друго: ако држава стоји иза тога, финансира, награђује, промовише… онда се развија та “грана”. Поготово ако остали послови и дјелатности таворе и заостају.

  11. druze, pajo….ja u klin ti u plocu. ja citavo vrijeme o temi. upravo se bavim glavnim pitanjem teme: treba li agente i doushnike iz sfrj kazniti ili odlikovati?
    treba ih kazniti jer nijesu dovoljno savjesno odradili svoj posao. da jesu nebi 90-ih isplivala tolika go……samo sam primijetio tvoje ocajno znanje 48-e, fenomen Titovaca i 90-ih. Dapache, treba hitno obnoviti gradivo!
    postovani druze pajo, ja sam domar i radim 6 dana u nedjelji, te nemam vremena za opsirne pisanije.
    ovako ugrabim izmedju dva posla za kratke komentare.
    nema ljutim, aj uzdravlje!

    teze, teme, teoreme, ojhaaa!

  12. Evo jednog primjera neodgovornog i zloupotrebe pisanja. Sasvim javno, putem medija i putem otvorenog pisma jedan “bosnjacki” internet magazin(?), nekoliko Pisaca iz Dijaspore i nekoliko “bosnjackih” institucija koje shtancuje ef. Zukorlic po potrebi, optuzili su, izmedju ostalog, jednog predsjednika bosnjackog udruzenja iz Njemacke za “AGRESIJU NA BIH I GENOCID NAD BOSNJACIMA”.

    krivica pomenutog druga je bila da je prije smrti sfrj bio neki podoficir u JNA odakle je izbacen 90-e kao nepodoban.

    Omiljeni glavni cilj svih snajperista demokratske, prosperitetne, slobodne BiH, Srbije i Crne su mrski YU komunisti, tamnica naroda SFRJ, zlocinacka JNA, nepravedno izrabljivacko radnicko samoupravljanje, zavadjivacko bratstvo i jedinstvo….
    vidi li iko nesto problematicno u svemu tome?

    Cuvajte bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svog -JBT.

    • мајстор рајо says:

      Моје је мишљење (теза) да ова г… нијесу пала с неба. Ви пак тврдо стојите при томе да су комунисти нестали(!?), помрли, протјерани… а да су дошли неки (одкуда ли забога?) дозлабога лоши. Да су лоши ту се слажемо једино не можемо да се разаберемо одкуда пристигоше.

      Што се ЦГ тиче – одговор је једноставан: из ЦК (Бритва, М.Вуковић, Роћен… и да не набрајам већина – све бивши комунисти) . Прве вишепартијске изборе у ЦГ је добио Савез Комуниста ЦГ. Видим Ви наводите примјере из БиХ што је за нашу тему сасвим неприкладно. Тамо су заиста у моди тупоглави антикомунисти. Овдје су пак без изузетка на власти бивши комунисти (у пракси као и у Бих углавном нацисти). У ЦГ јавности нема приче противу комунизма (прескочена је) управо из тог разлога. Кадрови су све бивши комунисти.

      Све ово постаје знатно сложеније и замршеније ако се некоме због животног искуства мотају по глави Караџић и Зукорлић…

      Што се тиче 1948 чуо сам од ђеда Јова да је на Голом било много невиних и да је пријава (шпијуни разумјели да се награђује по учинку) било много више него смјештајних капацитета те да су Удбаши (помиње Сава Јоксимовића) једва чекали да хапсе. Такође, тамо се ишло без Суда а третман логораша је био благо речено нехуман. Зато је даншњој ЦГ власти слађа 1918. и у томе их подржавају етноакадемије наука. Сваки академик прима 1000 еура мјесечно итд.

  13. Pored onih prodaja mu…pod bubrege koje sam gore pobrojio jedna od glavnih je dovodjenje Milosevica, Kostica, Bulatovica, Djukanovica…sa komunizmom.
    BiH sam spomenuo samo kao primjer “smjene generacija” i lomljenja moguceg otpora Velikoj srbiji.
    Mislim da se moze negdje pronaci detaljnija analiza kako se pripremalo “dogadjanje naroda” i “ab-revolucija”. Nije to bilo od juce i nista se nije dogodilo slucajno. Velikosrbi su operisali pod maskom komunista, socijalista…kao velikosrpska vojska pod imenom JNA ili Malo veca Srbija pod maskom SRJ, S i Cg…
    Ko su bili agenti, shpijuni i doushnici Velike srbije u pripremi -mnogo je aktuelnije i zanimljivije pitanje.
    O komunistima u ovom kontekstu i vremenu je neumjesno jer od 80-90ih srastanjem srpskih socijalista (ukljucujuci crnogorske) i srpskih nacionalista dobio u Srbiji i Crnoj gori NACIONAL-SOCIJALIZAM.

    ps. tretman zatvorenika na Golom je bio izuzetno nehuman ali ni priblizno strashan onoliko koliko bio da su te snage doshle na vlast…
    Mnogo je neduznih nastradalo tokom informbiroa. To je odlika nashih terena da najvise nastradaju neduzni sto govoro vise o ljudima nego sistemima.

  14. termin Titovci se razvio u periodu poslije 48. a odnosi se na one kojima je uvlacenje Titu postalo vaznije od Partije, ideologije, drzave i naroda. Iako je cijenio privrzenost kazu da je i Titu tolika kolicina uvlacenja smetala.

    • мајстор рајо says:

      Дакле, главни спор је у томе што сам ја разматрао исључиво ЦГ ситуацију. БиХ па и Србијанска сцена је много сложенија и њу далеко мање познајем. Оспоравање на основу примјера из те двије бивше републике је чисти неспоразум. Основно правило је иначе: пиши о оном што знаш.

      Што се тиче Голог тиче, ствар је ваше маште да замислите шта би друга страна радила да је којим случајем надјачала. На основу познатог заиста би било тешко надмашити Титове кадрове (али машта је неомеђена реалношћу). Ја нијесам размишљао на тај начин: обогаљиш некога јер претпостављаш да би он теби још горе учинио. А с њим си до јуче био на истој страни и то у најтежим условима. Народ вели “у страха су велике очи”.

      Било како било да неби Вашег “ванцрногорског” становишта текст би прошао без коментара. Овдашњи читаоци очекују имена да се забављају и оговарају. Иначе ја нијесам антикомуниста (то препуштам бившим комунистичким кадровима) ако Вас то иритира, него покушавам да критички испитам овезаност проблема из блиске прошлости са садашњим. У ЦГ наравно. (Овдашњи “критичари” радије раскринкавају великосрпску хегемонију).

      Титоизам је југословенски пут у Социјализам. Који се показао као беспуће као уосталом и она стаљинистичка варијанта која је узгред речено била веома оптерећена огромним трошковима у трци наоружавања ( у вријеме кад смо ми били пажени и мажени). Иначе тешко би било објаснити како онај дивни Титоизам овако претужно заврши. И како Титоисти постадоше нацисти (не само у омиљеном примјеру са “великосрпским нацизмом”).

  15. мајстор рајо says:

    “Ko su bili agenti, shpijuni i doushnici Velike srbije u pripremi -mnogo je aktuelnije i zanimljivije pitanje.”

    На то питање сам дао одговор који је сасвим неатрактиван и вјероватно многе оставио без мерака и подстрека. Па исти они који су шпијали комшије и рођаке и отпремали за Голи оток пак су сад са евроатланске интеграције и 100% црногорски (раније “српски”) идентитет. Поента је да су то појединци без идентитета. Везују се за плату и оно што им газда каже. Професионалци брале! (Ово није плод размишљања него посматрања. Ви као емигрант нијесте били у прилици да то видите а рекао бих да нијесте ни живјели у ЦГ).

  16. Danas vidimo da je poltronerija, prosto trajna crnogorska mentalitetska karakteristika koja se izražava prema svakoj vlasti bila onomad Titova, juče Momirova, danas Milova… Ona, vlast, daje mito za poslušnost, ti joj za uzvrat pružaš legitimitet savijanjem šije i sve pjevajući junačke pjesme tražiš da se šija jače savije, ali i da se nešto plati. Ovo je jedina crnogorska ekonomija koja, za razliku od drugih, vazda funkcioniše.

    Prisjetimo se: da li je ikad ikome od tamošnjih komunista palo na pamet da ispred naziva Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, Beograda, Novog Sada, Prištine ili Skoplja doda prisvojni pridjev Titov/a? Samo su crnogorski komunisti jedva dočekali da svoju staru prijestonicu, istorijsko, kulturno, državno i vjersko središte i ognjište Cetinje, zapepeljaju proglašavajući golu, tek raskrčenu ledinu prijestonicom, imenujući je Titovim imenom. Bio je to više nego jadan alibi za zločin kulturocida koji se odavno nazire ispod ovog sramotnog čina .

    Posebno svjetlo na ovaj događaj, jedinstven i nezapamćen u novijoj evropskoj istoriji, baca istina da Broz ovo od Crnogoraca nije tražio… Time su pokušali da mu se, u odnosu na druge jugoslovenske komuniste, više podvuku, obezbijede prednost. Odatle je i ona Đilasova, a tako crnogorska – druže Tito ne dajem pravo nikome drugome da te iko više može voljet od mene! – Slavko Perovic

    • okreni konacno plocu says:

      ovo je jos jedna od riznicarevih budalastina…lenjingrad, staljingrad…crnogorci su se valjda uvijek pokusavali baviti ideologijom studioznije od drugih ili porediti sa najboljima…kompleksi malih naroda…primjer su i nasi libertarijanci…njih dvojica…pardon i veselin, znaci trojica…

      • Loše stanje na bojištu u prvom svjetskom ratu, prijeteći kolaps gospodarstva i pad popularnosti prisilili su cara Nikolaja II. na abdikaciju i u veljači 1917. Rusija je postala republika. Vlade kneza Lvova i Aleksandra Kerenskog nisu se uspjele učvrstiti na vlasti pa je 25. listopada 1917. državnim udarom vlast preuzela stranka boljševika – komunista predvođena Vladimirom Iljičem Lenjinom (Oktobarska revolucija). Uslijedio je četverogodišnji građanski rat u kojem su boljševici uspjeli pobijediti opoziciju. Moskva je 1918. ponovo postala glavni grad, a 1922. sovjetska Rusija postala je Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR). Istaknut u ovo doba bio je i Lav Trocki, osnivač Crvene Armije.

        http://hr.wikipedia.org/wiki/Rusija

        “Moskva je 1918. godine opet postala glavni grad Rusije nakon što je tu titulu 215 godina nosio Sankt Peterburg, odnosno od 1914. godine Petrograd.”

        http://metro-portal.hr/dogodilo-se-na-danasnji-dan-12-ozujka/15618

      • Odmah je 1944-te ukinuta cetinjska bogoslovija; već 1946. donešena je odluka o preseljenju prijestonice u Titograd; iste godine donešena je odluka o preseljenju Vrhovnog suda u Titograd; Vlada je preseljena u Titograd 1950-te, a Okružni sud 1961-ve; Viša likovna škola preseljena je u Hercegnovi 1948-e, a srednja muzička škola 1951-e u Kotor; naredne 1952-e prvo crnogorsko filmsko preduzeće „Lovćen-film“ preseljeno je u Hercegnovi; istorijski institut(!) preseljen je 1958-e u Titograd; Viša pedagoška škola preseljena je u Nikšić 1963-e; jedini crnogorski profesinalni folklorni ansambl „Oro“ rasformiran je odlukom Vlade 1954-te; Naučno društvo Crne Gore rasformirano je odlukom Vlade (izvršnog vijeća) 1956-te; jedini republički list „Pobjeda“ preseljena je 1954-te, prije nje 1953-će časopis „Omladinski pokret“, a časopis „Susreti“ 1957-me, sve u Titograd; časopis „Stvaranje“ preseljen je u Titograd 1963-će, a Udurženje likovnih umjetnika Crne Gore još 1958-me kad je preseljeno i udruženje književnika; Crnogorsko narodno pozorište preseljeno je 1955-te, a mjesno cetinjsko pozorište se ukida 1958-me; već 1949-e radio Cetinje preseljeno je i postaje Radio Titograd. Takođe, komunisti su bili planirali i preseljejnja Narodnog muzeja(!), Državnog arhiva(!) i Centralne narodne biblioteke(!), ali je dara već bila prevršila mjeru, odustalo se… – Slavko Perovic

      • A sada ću vam hitro, u formi pomičnog teksta, saopštiti kojom brzinom je nova komunsitička vlast bježala iz Cetinja kao neuništivog žarišta sjećanja koje se ne može zabraniti, a ni strpati u zatvor, ni cenzurisati, jer kamenje govori , a ljudi prepričavaju, znali su to još i stari Latini:

        Odmah je 1944-te ukinuta cetinjska bogoslovija; već 1946. donešena je odluka o preseljenju prijestonice u Titograd; iste godine donešena je odluka o preseljenju Vrhovnog suda u Titograd; Vlada je preseljena u Titograd 1950-te, a Okružni sud 1961-ve; Viša likovna škola preseljena je u Hercegnovi 1948-e, a srednja muzička škola 1951-e u Kotor; naredne 1952-e prvo crnogorsko filmsko preduzeće „Lovćen-film“ preseljeno je u Hercegnovi; istorijski institut(!) preseljen je 1958-e u Titograd; Viša pedagoška škola preseljena je u Nikšić 1963-e; jedini crnogorski profesinalni folklorni ansambl „Oro“ rasformiran je odlukom Vlade 1954-te; Naučno društvo Crne Gore rasformirano je odlukom Vlade (izvršnog vijeća) 1956-te; jedini republički list „Pobjeda“ preseljena je 1954-te, prije nje 1953-će časopis „Omladinski pokret“, a časopis „Susreti“ 1957-me, sve u Titograd; časopis „Stvaranje“ preseljen je u Titograd 1963-će, a Udurženje likovnih umjetnika Crne Gore još 1958-me kad je preseljeno i udruženje književnika; Crnogorsko narodno pozorište preseljeno je 1955-te, a mjesno cetinjsko pozorište se ukida 1958-me; već 1949-e radio Cetinje preseljeno je i postaje Radio Titograd. Takođe, komunisti su bili planirali i preseljejnja Narodnog muzeja(!), Državnog arhiva(!) i Centralne narodne biblioteke(!), ali je dara već bila prevršila mjeru, odustalo se… – Slavko Perovic

  17. Ne sporim ja fakt da u Crnoj postoje ljudi za sve vremenske prilike, sva godisnja doba i sve mijene… Samo se Gospodar mijenja. Ne sporim nista o brutalnosti kojom se rulja sruci na protivnika vlasti…onih pravih protivnika ili lazno optuzenih….dogodilo se meni. bilo bi interesantno objasnit kako sam etnicki ociscen iz SFRJ ali nemam vremena za to.
    Nego…generalizujes, izvlacish iz konteksta, etiketirash.brkash posljedice sa razlozima… Dapace, debelo grijesish sto 90 -e vezujesh za komunuzam kojeg nije bilo a ne za velikosrpski pre-okret. Iskreno receno, nikad mi nije palo na pamet da pobrkam Stambolica i Milosevica, Djuranovica i Djukanovica…itd. Mimikrija i pojavljivanje jedne osobe u vishe uloga je posebna tema. Vidim ja da si ti prespavao neka predavanja…
    Zashto je 90-ih bio masovni prelazak crnogorskih partizana u cetnike? Pa, valjda zato sto su 45-e masovno iz cetnika presli u partizane. :-)

  18. Četnici i partizani, nekada ljuti protivnici, naći će se u zajedničkom poslu pokretanja novog ciklusa bratoubilačkog rata, usmjeravani, vođeni i kontrolisani istim onim komunističkim sistemom sa udbom kao centrom, netaknutim od 1945… – Slavko Perovic

  19. Grijesis, krilashu! To je opasna zamjena teza. Od 80-90 odumire komunisticka partija, institucije, ekonomija, drzava…pod udarom spoljnjeg i unutrashnjeg neprijatelja (zvucim li ka Tito?!). Od 80-90 je intenzivna priprema za razgradnju SFRJ. U tome ucestvuju oni koji su je napravili: Srbi, Hrvati, Slovenci… O dogadjajima o kojim govorimo komunisti i partizani ili ne postoje ili lutaju Lelejskim gorama pojedinacno ili u manjim grupama.
    Kompletne Sluzbe ili njihovi djelovi su stavljeni pod kontrolu velikosrpskih pucista.
    Onaj sveznajuci krilash, namjerno ili ne, zamucuju vidike…

    *da su crnogorski komunisti u vrhu znali saradjivati sa cetnicima, kad im zatreba, govori “neobjashnjivo” ubistvo Burdzevica, Tomasha Zizica i Volodje, koji su bili zagovornici autonomije Sandzaka. Ali necemo sad o tome, nije tema. A, sigurno nece odgovarat krilashu.
    Za utjehu krilashu, nemam neko dobro mishljenje o crnogorskim komunistima, ali iznad svega postujem dokaze, cinjenice, oglede, artifakte, dokumenta i ne vidim komuniste onamo gdje ih nema. 90-ih je rijec o velikosrpskom (pre)okretu.

  20. Glavni razlog za RASPAD sfrj je da je stanovnistvo u etnickoj, socijalnoj i regionalnoj ravni vjerovalo da zasluzuje vise u podjeli nezaradjenog. Niko ne moze zaustaviti fukarsku rulju da jurne ka mjestu dje vjeruju da se dijeli besplatni pilav. Kad postoji to raspolozenje u masama samo je pitanje kad ce neko da to zloupotrijebi. Cak mi je lijeno da objashnjavam kakve sisteme i metode koriste instituti, akademije, religijske institicije…za izludjivanje mase. Stariji bi trebali da se sjecaju kako je to uradjeno u raspaloj SFRJ.

  21. Takođe, kada će se otvoriti rasprava o istorijskom računu 13. jula, o činjenici da je u bratoubilačkoj crnogorskoj klanici stradalo oko 52000 ljudi što čini da su Crnogorci najviše, proporcinalno posmatrajući, stradali u Drugom svjetskom ratu na jugoslovenskim prostorima. Čitavih 11% je direktni demografski gubitak, a demografski zaostatkak je oko 27%, što je postotak koji prijeti biološkim nestankom jedne populacije?

    Kažu da su okupatorske Njemačka i Italija, od onog broja ubijenih, prihvatile tek nekih 13 000, ostatak je učinak efikasnog crnogorskog međusobnog klanja.

    Kada će se neko usuditi da postavi pitanje same svrsishodnosti odluke o ustanku, njene opravdanosti, pameti, mudrosti? Je li takva odluka bila više izraz namjere da se “pomogne” Moskvi, nego izraz ljudske brige za sudbinu sopstvenog naroda? – Slavko Perovic

    • Je li ovo Slavko Perovic zigose titoizam.

      Pa nije valjda a do juce (prije par mjeseci) se bunio sto su se kosti kralja Petra drugog prebacile u Srbiju.
      I tobos ne zna sveti Sjata da je crvendacki ustanak u Crnoj Gori poceo, ne samo radi pomoci judejskoj okupacionoj zoni zvanoj Sovjetija, nego prije svega zbog uzimanja vlasti.
      Trebalo je iskoristiti trenutak, iskoristiti rat, da bi se poubijali svi oni koji bi kasnije komunistima mogli smetati.

      A sto se tice Slavka Perovica, bivseg drzavnog tuzioca krvavog titoistickog rezima i bivseg clana komunisticke partije Jugoslavije, ja mislim da svim bivsim clanovima krvave komunisticke partije Jugoslavije, pogotovo ako su bili na nekoj odgovornoj poziciji, do kraja zivota treba zabraniti svako politicko djelovanje.

      Nije valjda da ce sada Slavko Perovic da bude glavni antikomunista u Crnoj Gori.

      A sto se sveti sjata ne zalozi za otvaranje tajnih dosijea, pa da vidimo ko je na kojoj strani bio.
      Pihhhh koja je to gamad crvendacka, sjutra bi i “sig heil” vikali i dizali ruke uvis, samo ako bi im se to isplatilo.

      Dobro je rekao cuveni De Gol za komuniste:

      “To su sugavi psi, kojima je milija vlast nego dobrobit svoga naroda.”

    • okreni konacno plocu says:

      na ovo pitanje o svrsishodnosti 13. julskog ustanka postoji samo jedan odgovor: cijeli slobodarski svijet je ustajao u borbu protiv fasizma …crna gora nije prihvatila ponudu o nezavisnosti pod protektoratom fasistickog okupatora…komunisti su vrlo uspjesno odigrali u takvoj politickoj situaciji pozivom na ustanak…ideoloske razlike su tek kasnije prouzrokovale razlaz nacionalista i komunista sa poznatim tragicnim posljedicama…duboki razmisljas li ti ikada svojom glavom ili uvijek ides po svoje misljenje na taj blog? …

      • Na opštinskim izborima u martu i avgustu 1920. partija je osvojila opštine u mnogim gradovima (Beograd, Zagreb, Osijek, Skoplje, Niš i dr.), a na izborima za Ustavotvornu skupštinu, novembra 1920, dobila je 59 mandata, od ukupno 419 poslaničkih mandata čime je postala treće stranka po broju poslanika u Skupštini. Gledajući po današnjim državama KPJ je svoj najbolji rezultat imala u Crnoj Gori s 38 % glasova, potom u Srbiji s 15 % dok je u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Sloveniji osvojila po manje od 10 % glasova. U leto 1920. godine KPJ je imala preko 65.000 članova, ujedinjeni sindikati oko 210.000, a ujedno je pobedila na izborima, osvojila vlast u gradu Beogradu iako će joj potom kralj zabraniti formiranje gradske vlasti.

        Smatrajući Komunističku partiju za pretnju, kralj Aleksandar je, optužujući KPJ da priprema prevrat, iskoristio sukobe sa žandarmerijom i vojskom u štrajkovima rudara Bosne i Hercegovine i Slovenije, te je objavio „Obznanu“, tj. naredio je da se do donošenja Ustava zabranjuje svaka komunistička aktivnost.

        Čim je usvojen novi ustav, Skupština je 2. avgusta 1921. godine donela “Zakon o zaštiti države”, kojim je komunistička aktivnost kvalifikovana kao zločinačka. U obrazloženju tog zakona KPJ je optužena kao krivac za neuspeli atentat na regenta Aleksandra i atentat na ministra Milorada Draškovića.

        Centralni komitet KPJ odlučio je da se uz zabranjenu KPJ osnuje jedna legalna radnička partija preko koje bi komunisti vodili borbu protiv buržoaske vlasti. U januaru 1923. održana je u Beogradu zemaljska konferencija na kojoj je osnovana Nezavisna radnička partija Jugoslavije (NRPJ). Partija je u to vreme imala 1.000 članova i izdavala je svoje novine „Okovani radnik“. Kao odgovor na pojačanu aktivnost KPJ 1924. godine zabranjen je rad NRPJ.

        U rukovodstvu Partije stvorene su dve grupe-frakcije. Sukob između frakcija slabio je snagu Partije. U Beču je od 17. maja do 22. maja 1926. održan Treći kongres KPJ. Na Trećem partijskom kongresu postignuto je prividno izmirenje između leve i desne frakcije, a za sekretara je izabran Sima Marković. Ali razmimoilaženja su trajala i posle kongresa.

        25. i 26. februara 1928. godine održana je Osma zagrebačka partijska konferencija koja je značajna, jer je na njoj pobedila takozvana zagrebačka linija. Pripadnici linije oštro su osudili i levu i desnu frakciju u KPJ. Na konferenciji je prihvaćen predlog Georgijevića (Josip Broz) da se pošalje pismo Kominterni kako bi ona svojim autoritetom poduprla inicijativu zagrebačke partijske organizacije u uklanjanju frakcionaštva u KPJ.

        Četvrti kongres KPJ održan je u Drezdenu, u Nemačkoj od 6. do 12. novembra 1928. godine, istakao je da se Jugoslavija nalazi pred revolucionarnim raspletima. Kongres je osudio levu i desnu frakciju. Za političkog sekretara izabran je Jovan Martinović, a Đuro Đaković za organizacionog sekretara Partije. Uostalom na ovom kongresu su donesene odluke o stvaranju nezavisnih država: Srbije, Kosova i Metohije, Makedonije, Hrvatske, Bosne, Slovenije, Vojvodine i Crne Gore, tj. ovih sadašnjih država, koje se nalaze u susedsvu Srbije a koje su bile u sastavu Kraljevine Jugoslavije.

        http://sh.wikipedia.org/wiki/Komunisti%C4%8Dka_partija_Jugoslavije

      • KPJ za vreme Šestojanuarske diktature

        Politička kriza koja je nastala nakon ubistva u Skupštini, uticala je da kralj Aleksandar 6. januara 1929. godine izvrši državni udar, ukine Ustav iz 1921, raspusti Narodnu Skupštinu i zavede diktaturu je značila obračun sa levičarskim pokretima i partijama.

        Na inicijativu Kominterne, KPJ je pozvala narod da se oružano suprostavi diktaturi. Vlada generala Petra Živkovića posle ovog poziva je krenula svim sredstvima da uništi KPJ. Prva žrtva je bio politički sekretar KPJ Đura Đaković. U ovim akcijama policije i režima stradali su još i Nikola Hećimović, sekretrar Crvene pomoći, kao i članovi CK KPJ Marko Mašanović, Rista Samardžić, Božo Vidas Vuk, Bracan Bracanović i sedmorica sekretara SKOJ-a.

        Do sredine 1932. godine, samo pred Državnim sudom za zaštitu države održana su 83 sudska procesa protiv komunista. Na robiju od 15 godina osuđeni su između ostalih: Josip Kraš, Đuro Pucar, Ivan Milutinović, Otokar Keršovani, Edvard Kardelj, Jovan Veselinov, Aleksandar Ranković, Boris Kidrič i ostali.

        Od 1929. do 1932. nekoliko puta su smenjivani čelni ljudi Partije. U leto 1930. godine, po odluci Kominterne, na čelu novog rukovodstva došli su Filip Filipović i Anton Mavrak. Već naredne godine formirano je privremeno rukovodstvo s Filipom Filipovićem na čelu, a 1932. tu funkciju preuzima Milan Gorkić.

        KPJ od 1931. do 1941. godine

        Godine 1932. obnovljeno je više pokrajinskih organizacija KPJ u Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Vojvodini i Crnoj Gori. Taj proces je ubrzan tokom 1933. i 1934. godine, kada su posobno došle do izražaja posledice ekonomske krize. Na razvitak i aktivnost KPJ u ovom razdoblju negativno je uticala činjenica da je njen Centralni komitet bio u inostranstvu, bez čvršćih veza s organizacijama i bez punijeg uvida u politička kretanja u zemlji.

        Stabilizacija KPJ usledila je na Četvrtoj zemaljskoj konferenciji održanoj 24. i 25. decembra 1934. godine u Ljubljani, kada je Josip Broz Tito izabran za člana CK KPJ.

        Pošto Centrani komitet, koji se nalazio u inostransvu, nije mogao efikasno da utiče na rad partijskih organizacija, sredinom 1935. godine obrazovan je Zemaljski biro CK kao operativni organ u zemlji, koji je pridoneo čvršćem povezivanju i usmeravanju aktivnosti partije. Krajem 1935. KPJ je imala oko 3.000 članova.

        Da bi sprečio širenje revolucionarnog pokreta, režim je pojačao progone protiv KPJ. Krajem 1935. usledila je policijska provala u kojoj je do marta 1936. uhapšeno 950 članova KPJ, među kojima i najveći deo rukovodstva u zemlji.

        U skladu sa odlukom Kominterne o prelasku rukovodstva KPJ u zemlju i o njegovom formiranju iz redova ljudi koji su izrasli u samom pokretu, odlučeno je da Josip Broz, član Politbiroa CK, ode na rad u zemlju sa zadatkom da pripremi formiranje novog rukovodstva. Od decembra 1936, kada je s posebnim ovlašćenjima došao u zemlju, Josip Broz Tito vršio je odlučujući uticaj na razvoj i delatnost KPJ, da bi u avgustu 1937, pošto je Kominterna opozvala Milana Gorkića, i formalno preuzeo rukovođenje partijom.

        http://sh.wikipedia.org/wiki/Komunisti%C4%8Dka_partija_Jugoslavije

      • Nakon Nemačkog napada na SSSR, 22. juna 1941. godine, Tito saziva hitnu sednicu Politbiroa CK KPJ u Beogradu na kojoj je Centralni Komitet izdao proglas narodina Jugoslavije u kome ga poziva na oružanu borbu protiv Nemaca.

        http://sh.wikipedia.org/wiki/Komunisti%C4%8Dka_partija_Jugoslavije

        Trinaestojulski ustanak naroda Crne Gore je bio najveći ustanak u porobljenoj Evropi 1941. godine. Otpočeo je 13. jula, pod rukovodstvom KPJ, a trajao je do polovine avgusta, kada je ugušen jakom italijanskom ofanzivom.

        Ustanak je izbio 13.7. 1941. godine, neposredno nakon početka formiranja proitalijanske crnogorske vlade. Ustaničke formacije su, koristeći iznenađenje, napale italijanske snage, zadale im teške gubitke i preuzele vlast nad mnogim oblastima Crne Gore. Iako planiran u mnogo manjoj meri, ustanak je od prvog dana dobio karakter opštenarodnog ustanka u kojem je učestvovalo oko 30.000 ljudi. Ustanici su razbili i zarobili do tada najveći okupatorski garnizon u porobljenoj Evropi, od oko 1000 talijanskih vojnika i starješina. Ustanak je dobrim delom ohrabren napadom Nemačke na SSSR.

        http://sh.wikipedia.org/wiki/Ustanak_u_Crnoj_Gori_1941.

      • 23. kolovoza 1939. godine, sklopljen tajni sporazum o nenapadanju između Njemačke i SSSR-a, poznat i kao Pakt Ribbentrop-Molotov, ili Pakt Hitler-Staljin.

        Potpisan je u Moskvi od strane sovjetskog ministra vanjskih poslova Vjačeslava Molotova i njemačkog ministra vanjskih poslova Joachima von Ribbentropa. Međusobni pakt o nenapadanju bio je na snazi do početka Operacije Barbarossa 22. lipnja 1941. god. kada je Njemačka napala SSSR.

        Iako je službeno bio označen kao “pakt o nenapadanju”, ovaj sporazum obuhvaćao je i tajni protokol kojim je izvršena podjela interesnih sfera u nezavisnim zemljama Finskoj, Estoniji, Latviji, Litvi, Poljskoj i Rumunjskoj. Tajni protokol je eksplicitno predviđao “političke i teritorijalne promjene” u dijelovima navedenih zemalja što je ovaj sporazum pretvorilo u agresivni vojni savez usprkos njegovom službenom nazivu. Kao posljedica ovog sporazuma sve navedene zemlje su napadnute i okupirane, bilo od strane Njemačke, bilo od strane SSSR-a. Jedino je Finska, koja je dva puta vodila rat sa Sovjetskim Savezom tijekom Drugog svjetskog rata, uspjela sačuvati svoju nezavisnost, ali je bila prisiljena ustupiti određena područja.

        Tjedan dana dana nakon potpisivanja sporazuma, 1. rujna 1939. godine Njemačka je napala Poljsku. U skladu s odredbama tajnog protokola sovjetske snage su 17. rujna ušle u istočnu Poljsku i okupirale teritorij koji je prema sporazumu predstavljao sovjetsku interesnu sferu.

        Okupirani teritoriji su postali republike u sastavu Sovjetskog Saveza. Protu-sovjetsko lokalno stanovništvo je likvidirano a u novim pograničnim područjima provedeno je etničko čišćenje. Velik broj ljudi je pogubljen, dok je na stotine tisuća protjeran u azijski dio Sovjetskog Saveza ili u gulage u kojima su mnogi izgubili život.

        http://www.samoborinfo.hr/2013/08/23/23-kolovoz-pakt-hitler-staljin-1939/

      • okreni konacno plocu says:

        http://sh.wikipedia.org/wiki/Bajo_Stanišić
        Bajo Stanišić
        Lični podaci
        Rođenje 1890 Vinići, Danilovgrad, Kraljevina Crna Gora
        Smrt 18. oktobar 1943 (starost 52–53) Manastir Ostrog, Kraljevina Crna Gora
        Vojna karijera
        Vjernost Kraljevina Crna Gora (1907 – 1918)
        Kraljevina Jugoslavija (1918 – 1941)
        NOPOJ (1941 – 1942)
        JVUO (1942 – 1943)
        Italija
        Čin pukovnik
        Ratovi i bitke prvi balkanski rat (opsada Skadra)
        prvi svjetski rat
        drugi svjetski rat
        Kasniji život i rad
        uredi

        Bajo Stanišić sa generalom Pircijom Birolijem 1942. godine.
        Bajo Stanišić (1890–1943) je bio četnički pukovnik i saradnik okupatora u borbi protiv crnogorskih partizana u drugom svetskom ratu.
        Biografija[uredi – уреди]

        Rođen je u Vinićima kod Danilovgrada 1890. godine. Osnovnu školu završio je u Barama Šumanovića, a podoficirsku školu na Cetinju 1907. godine. U Prvom i Drugom balkanskom ratu bio je komandir Vinićke čete. Ranjen je na Skadru 29. oktobra 1912. godine. U Prvom svetskom ratu je oficir, pa je 1916. godine interniran u nemački logor „Boldogason“ u kom je proveo vreme do pada Austrougarske 1918. godine. Primljen je u jugoslovensku kraljevsku vojsku, pa je službovao u Beogradu, Mariboru, Bileći i Trebinju. U Bileći je vršio dužnost komandira Podoficirske akademije. Čin pukovnika dobio je 1940. godine.
        Za vreme Aprilskog rata bio je komandant 38. puka koji je jedini napredovao kod Skadra protiv Italijana. Po kapitulaciji se povezao sa crnogorskim oficirima, među kojima su bili Pavle Đurišić i Đorđije Lašić i počeo pripreme za dizanje ustanka. Za vreme ustanka 1941. bio je član privremene komande narodnooslobodilačkih grupa Crne Gore, a krajem jeseni se nalazio u štabu Vražegrmsko-Pavkovićko-Petrušinskog Narodnooslobodilačkog pokreta. Ubrzo je napustio Vrhovni štab ustaničke vojske i formirao četničku formaciju čiji je bio komandant.
        Sa Italijanima je načinio sporazum 11. februara 1942. godine u selu Rsojevići, kod Danilovgrada i otvoreno se izjašnjavao protiv pokreta otpora. Bio je u svim borbama koje su se protiv partizana vodile na prostoru Crne Gore čitave 1942. godine.
        Objekat Bralenovice nadomak Danilovgrada, koji je služio kao dječje sirotište, od proljeća 1942. talijanski fašisti i četnici Baja Stanišića su koristili za logor u kojemu su zatvarali borce antifašističkog otpora i civilno stanovništvo Danilovgradskog sreza.[1] Najmasovnija hapšenja su bila u aprilu i maju 1942. Tada je samo u logoru Bralenovica zatvoreno 489 osoba, od »staraca do jednogodišnjeg djeteta«. Jakov N. Jovović izvještava Baja Stanišića o stanju u logoru Bralenovica, pismom br. 8, od 30. V 1942:
        „”U zatvoru se nalazi 489 lica najraznovrsnijih godišta. Taj konglomerat ovolikog ljudstva u kojem ima veliki broj sitne, pa i najsitnije djece, pa staraca i starica, odaje tako bijednu sliku da ne može služiti nikako na čast našem Nacionalnom pokretu.”“
        (―)
        U avgustu 1942. broj zatvorenika se popeo na 610, da bi u pojedinim kritičnim periodima dostizao brojku od 700-1000 zatvorenika, koliko je i bio maksimalni kapacitet. Procenjuje se da je Stanišić od aprila 1942. do septembra 1943, putem prijekih vojnih sudova i na drugi način, strijeljao i umorio 426 danilovgradskih rodoljuba i boraca za slobodu.[1]
        Datoteka:Četnici Baja Stanišića 1943.jpg
        Četnički odred Baja Stanišića na železničkoj stanici u Nikšiću, prilikom odlaska na Neretvu, krajem januara 1943.
        Početkom 1943. Bajo Stanišić se nalazio u Hercegovini, organizujući svoje odrede radi uništenja partizanskog pokreta. On je za borbu na Neretvi, u četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi, ukupno mobilisao 2400 četnika iz Crne Gore.[1] Italijani su u februaru 1943 Bajove četnike prevezli vozom iz Nikšića za Mostar.
        Bajovi četnici su od okupatora dobijali novčane nagrade za hvatanje i ubijanje partizana u Crnoj Gori. 13. maja 1943. godine pukovnik Bajo Stanišić poručuje iz Danilovgrada komandantu IV četničkog bataljona kapetanu Špiri Stojanoviću:

        „„Za ubijenog odmetnutog komunistu Jagoša Kondića primljena je na kasi divizije „Ferara” ucena u iznosu od 30.000 lira. Kako je ubistvo imenovanog na dan 14. 1. 1943. godine izvršilo ljudstvo IV četničkog bataljona sa pridodatim žandarmima i nekim seljacima, to mi hitno dostaviti spisak lica koja su učestvovala u njegovom hvatanju i ubistvu uzimajući u obzir i žandarme i ostale učesnike, kako bi im se primljena nagrada podelila.

        – Komandant pukovnik Bajo Stanišić.”[2]“
        (―)
        Nakon propasti fašističke Italije 1943. Bajo Stanišić se ponudio Njemcima kao saveznik u borbi protiv NOVJ, o čemu piše predsjedniku opštine Nikšić:
        „»Dragi Jevreme, ja sam ustao u borbi protiv komunista u februaru prošle godine. Glavni mi je bio zadatak da i dalje vodim borbu protiv njih i danas, poslije svih ovih događaja, stojim na istom stanovištu, te sam u vezi ovog mog gledišta, izdao nalog svim mojim jedinicama da nikako ne napadaju na njemačke vojnike, koji se kreću po ovoj teritoriji. Ako nađete za potrebno molio bih vas da odete kod komandanta njemačkih trupa u Nikšić ili okolinu i da mu saopštite ovu moju odluku i objasnite moj stav, kao i to da ih zamolite da nas ne smetaju u ovom započetom poslu. Prijateljski vas pozdravlja, pukovnik Bajo Stanišić«[1]“
        (―)
        Datoteka:Stab Baja Stanisica.png
        Četnički štab u manastiru Ostrog (Bajo Stanišić treći s lijeva).
        U jesen 1943. sa generalom Blažom Đukanovićem je preselio svoj štab u manastir Ostrog. Vrhovni partizanski štab dao je zadatak Petoj proleterskoj crnogorskoj brigadi da opsedne i likvidira Stanišićev i Đukanovićev štab na Ostrogu. Napad je počeo 14. oktobra 1943. Blažo Đukanović i Bajo Stanišić su davali žilav otpor iz samog manastira. Nemci su od 14—16 oktobra hitno intervenisali jačim delovima 750 puka, koje su prebacili iz Primorja, s ciljem da deblokiraju četnički štab u Ostrogu i odbace 5 brigadu. Međutim, 5 brigada je prinudila nemačke snage da 16 oktobra, i pored jake podrške artiljerije i avijacije, obustave napad. Videći da se nalazi u bezizlaznoj situaciji, deo četničkog štaba se predao.[3] Posle 4 dana opsade, 18. oktobra prvi se predao general Đukanović sa nešto vojnika, a zatim je osuđen na smrt i streljan. Pukovnik Stanišić se povukao u Gornji ostroški manastir, misleći da će mu stići pomoć iz Nikšića. Stanišić je ostao da pruža otpor – poginuo je pucajući sa prozora Ostroškog manastira.
        Sava Vukadinović, delegat Vrhovne komande JVUO u Crnoj Gori, je povodom pogibije Baja Stanišića i Blaža Đukanovića javio Mihailoviću da će od Nemaca tražiti odmazdu nad komunistima: „Za ubistvo Baje i Blaža tražio sam od naših ljudi u Podgorici da intervenišu preko Nemaca da se strelja preko 300 komunista”.[2]
        Nasleđe[uredi – уреди]

        SPC, na čelu sa Amfilohijem, sagradila je pod Ostrogom Baju Stanišiću spomen-crkvu.
        Izvori[uredi – уреди]

        ↑ 1.0 1.1 1.2 1.3 Branko N. Filipović: MRTVI NE ZBORE
        ↑ 2.0 2.1 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih
        http://www.znaci.net/00001/151_5.pdf

      • Termin “lijeve greške” istoriografi su preuzeli iz partijskih dokumenata

        Komunistička partija Jugoslavije je tokom 1941. i 1942. godine narodnooslobodilačkog rata organizovala, pripremila i izvela zločin. Dokazni postupak za ovu tvrdnju je jednostavno izvesti. Narodnooslobodilački pokret je bio zaraćena strana u sukobu. Komunisti su tokom rata tvrdili da su pripadnici NOP – a regularna vojska, odnosno subjekat u sukobu na koga se odnosi ratno pravo i međunarodne konvencije, a ne “banditi” kako ih je nazivala suparnička strana. Međutim, ratno pravo nije određivalo samo privilegije na koje su se zaraćene strane mogle pozvati, već i obaveze koje su suparnici u ratu bili dužni da poštuju. Shodno tome, ako su se komunisti pozivali na međunarodno ratno pravo, oni su podlijegali svim normama iz njega, uključujći tu i odredbe o ratnom zločinu. Dakle, međunarodno ratno pravo je imalo jurisdikciju nad Narodnooslobodilačkim pokretom. Konvencije o ratnom pravu propisivale su norme kojima su se ograničavale, odnosno zabranjivale određene radnje u toku ratnih dejstava. U tom cilju d-efinisana su načela van kojih zaraćene strane ne bi smjele postupati u toku ratnih dejstava. Norme koje su važile tokom Drugog svjetskog rata bile su sadržane u korpusu međunarodnog ratnog prava koga su sačinjavale Haške konvencije o pravilima ratovanja iz 1899. i 1907. godine. Načela o ponašanju u ratu iz ovih dokumenata su:
        1. načelo da je jedini zakoniti cilj rata uništenje neprijateljske vojne sile i da je u tom kontekstu zabranjeno sve što nije neophodno za ostvarenje toga cilja, posebno izazivanje nepotrebnih žrtava
        2. načelo da ratujuće strane nemaju neograničenu slobodu u izboru sredstava i metoda ratovanja
        3. načelo da civilno stanovništvo i objekti koje ono koristi ne mogu biti predmet rata ni legitimni cilj rata
        4. načelo o obavezi pružanja pomoći ranjenicima, bolesnicima i brodolomcima i humanog postupanja sa ratnim zarobljenicima
        5. načelo o zaštiti boraca i civila u svim slučajevima pravnih praznina, opštim principima međunarodnog prava koji proizilaze iz običaja ustaljenih između prosvijećenih naroda, zakona čovječnosti i zahtjeva javne svijesti.
        Pošto nas interesuje stav o građanskom sukobu, načela se odnose i na to “da zaraćene strane ni u građanskim ratovima, takođe nemaju apsolutnu slobodu izbora metoda i sredstava ratovanja, a kršenje pomenutih zabrana predstavlja ratne zločine i zločine protiv čovječnosti, koji povlače individualnu krivičnu odgovornost naredbodavaca, izvršilaca i pomagača.” Ove odredbe predstavljaju osnovna prava i načela po kojima bi trebalo da se ponašaju zaraćene strane. Njihovo kršenje je po definiciji prava, ratni zločin. Komunisti, kao politički lideri NOP – a prekršili su svako od ovih pravila i počinili zločin, tako što su ga osmislili i organizovano sprovodili. O tome svjedoči edicija Pakao ili komunizam u Crnoj Gori. Zločin je bio konstanta politike koju je KPJ sprovodila tokom 1941. i 1942. godine. Međutim, ta činjenica iz naše prošlosti je ostala nepoznanica jer su crnogorska i jugoslovenska komunistička istoriografija taj zločin KPJ u višedecenijskom periodu komunističke vladavine nazivale “lijevim greškama.” Termine “lijeva greška”, “lijeva skretanja”, “lijeva zastranjivanja”, istoriografi su preuzeli iz dokumenata partijske provinijencije i unijeli ih u naučnu istoriografiju u svrhu prikrivanja zločina. Tim činom napravili su naučni i, prije svega, moralni propust. Pored toga, komunistička istoriografija je napravila još jednu grešku: upotrebljavajući termin “lijeva skretanja” kao masku za komunistički zločin, ona je iskrivila njegovo originalno značanje. Šta znači lijeva greška u terminologija KPJ tokom 1941. i 1942. godine, do trenutka kada su komunisti odlučili da tim terminom definišu sopstveni zločin?
        U davanju odgovora na ovo pitanje važna je činjenica da je KPJ od napada Njemačke na SSSR zagovarala narodnooslobodilačku borbu i da je u okviru nje bilo omogućeno učešće svim ljudima koji su željeli da se bore protiv fašizma bez obzira na njihovu raniju političku pripadnost. Skretanje sa kursa širokog antifašističkog fronta i onemogućavanje učešća bivših oficira, činovnika, članova drugih partija, kao i pripadnika srednjeg i krupnog seljaštva i građanskog sloja u NOP – u, KPJ je definisala kao lijevo skretanje, sektašenje, lijevu grešku. Isto tako je smatrala da je ubijanje njenih političkih protivnika, bez obzira na njihov položaj i pripadnost (među njima je bilo bivših pripadnika KPJ), nužna i opravdana stvar. Ubistvo protivnika NOP – a, KPJ nije nikada osudila niti je to nazvala lijevim skretanjem tokom 1941. godine. Dokazi se nalaze u partijskoj dokumentaciji Centralnog komiteta KPJ i Pokrajinskog komiteta za Crnu Goru, Boku i Sandžak.

        Đilas navodi da je glavna opasnost po KPJ u Crnoj Gori “lijeva opasnost”

        Veoma važno mjesto u analizi partijske građe povodom ovog pitanja pripada Đilasovom projektu antifašističke revolucije. Đilas je kritikovan od istoriografa da je radio van direktive CK o širokom frontu narodnooslobodilačke borbe, i da na taj način prouzrokovao lijeva skretanja. To su paušalne, poluistinite i nedokazane tvrdnje. Đilas je program antifašističke revolucije iznio u pismu koje je sredinom avgusta 1941. godine uputio na adresu Pokrajinskog komiteta i u njemu izložio program i ciljeve KPJ u Crnoj Gori. Ako lijevo skretanje znači onemogućavanje slobodnog pristupa pojedincima u redove NOP – a na bazi borbe protiv fašizma, onda se Đilasov projekat ni njegova misao ne mogu optužiti za sektašenje i lijevo zastranjivanje. Prvenstveno zbog činjenice da Đilas u pismu navodi da je glavna opasnost po KPJ u Crnoj Gori “lijeva opasnost – sektaštvo prema masama, koje ne vodi računa niti o objektivnim uslovima, niti o stupnju zrelosti masa… To skretanje onemogućava da se izraze zdravi, duboki patriotizam našeg naroda, da se okupe na opštenarodnom poslu patrioti iz naroda, novi dosad nepoznati borci. To znači da u Partiji treba povesti odlučnu borbu protiv sektaštva prema masama, idući u toj borbi čak i do izbacivanja iz Partije onih koji se pokažu kao nepopravljivi (podvukao D.P).” Prema tome, Đilas ne samo da nije bio pobornik lijevog skretanja nego ga je oštro osuđivao. On je želio da omasovi KPJ i da proširi njenu osnovu, odnosno da od nje napravi, kako je to lično rekao, “pravu narodnu Partiju.” U tom pogledu ne može mu se prigovoriti da je radio van direktive Centralnog komiteta o slobodnom pristupu “svih rodoljuba” redovima NOP – a. Isto tako, ne može mu se prigovoriti ni da je bio protiv zločina koji je KPJ propagirala, jer je i on mislio da političke protivnike KPJ treba likvidirati. I po tom pitanju bio je dosljedan direktivi KPJ. S toga je članovima Pokrajinskog komiteta preporučio da “pravilnim političkim radom u masama mogu potpuno izolovati petokolonaše i fizički ih uništiti ili bar osjetno prorijediti.” Tolerisanje “oklijevanje i neaktivnost komunista prema špijunima” Đilas je ocijenio kao “zločin ravan izdaji, zločin koji izlaže ogromnim opasnostima i narod i narodni pokret i samu Partiju.” Pri tome je upozoravao da “komunisti ne smiju dopustiti da se data borba svede na borbu između njih i špijuna, kakvo je bilo pretvaranje u terorističku organizaciju.” To će se upravo dogoditi KPJ. Vratićemo se Đilasu kasnije, nakon što ukažemo kako su na Pokrajinski komitet za Crnu Goru, Boku i Sandžak uticali Đilasovi savjeti.
        Pokrajinski komitet je u potpunosti prihvatio projekat antifašističke revolucije. U direktivi PK koja je nastala nakon Đilasovog pisma (i pod njegovim direktnim uticajem), krajem avgusta 1941. godine, kaže se da ne treba “razbiti jedinstvo naroda oštrim istupima u lijevo na ovim sastancima (misli se na zborove i konfernecije u organizaciji KPJ – D.P.), jer će se oštro postupiti prema svim takvim partijcima.” U nastavku direktive se dodaje: “treba učiniti da svi ljudi izuzev omrznutih špijuna i slugu okupatora pođu sa nama ruku pod ruku u ovu svetu i oslobodilačku borbu” čime se jasno razdvajaju protivnici KPJ i oni koji mogu biti njeni podržavaoci. Direktiva Pokrajinskog komiteta od oktobra 1941. godine sadrži identične odredbe. Kada je u pitanju domaći protivnik jasno se prepoznaje linija zločina jer Pokrajinski komitet kritikuje komuniste koji zauzimaju “stav – tolerisanje špijuna”, što je po riječima ovog organa bio “krajnji oportunizam ravan izdaji Partije i narodne borbe.” Za rukovodstvo crnogorskih komunista bilo je nezamislivo da trpi političkog protivnika jer su u tome prepoznali ugrožavanje komunističke vlasti. Pokrajinski komitet je ocijenio da je “bez potpunog čišćenja sela od pete kolone nemoguće (je) ostvarivanje ma i jednog našeg aktuelnog zadatka, kao i pripreme ustanka.” Zločin je za komunističku ideologiju bio neophodan. Na istoj ravni po značaju stajao je zadatak angažovanja u borbi “sve širih i širih masa boraca.”
        I druga direktiva Pokrajinskog komiteta iz oktobra 1941. godine eksplicitno razdvaja lijeva skretanja od likvidacije politčkih oponenata. Komitet je izrekao kritiku na račun dijela komunista, jer je primijetio da “pojedina partijska rukovodstva i pojedinci još uvijek sektaše u odnosu na rodoljubive elemente i druge saveznike u borbi. To je greška koja može teško da se osveti Narodno oslobodilačkoj borbi i našoj Partiji. Komunisti moraju da budu svjesni toga da je cilj današnje borbe narodno oslobođenje ispod fašističkog jarma, i da je njihova najveća dužnost da u tu borbu uvedu sve one koji su spremni da u njoj učestvuju ili je na ma koji način pomažu.”
        Za one koji nijesu bili u okviru komunističke definicije rodoljublja, dakle za “špijune, petokolonaše i neprijateljske sluge”, nije pokazivano ni najmanje sažaljene. Naprotiv, Pokrajinski komitet je podvukao da “neodlučnost, kolebljivost i labavost u borbi protivu neprijatelja naroda danas znače izdaju Narodno oslobodilačke borbe i Partije.
        Zbog toga tu borbu treba pojačati pribjegavajući i javnom izvršenju osude nad svima onima koji služe neprijatelju. U sadašnjim uslovima svi oni koji na ma koji način ometaju mobilisanje narodnih masa u borbi protiv fašističkog okupatora (i oni koji kažu “još nije vrijeme, treba pričekati” itd.) razbijači su narodnog jedinstva i njegove borbe, prijatelji okupatora, petokolonaša, i kao takve ih treba žigosati, a po potrebi i uništiti (podvukao D.P).” U tom smislu simbolična je naredba Glavnog štaba NOP odreda za Crnu Goru i Boku upućena štabu Lovćenskog partizanskog odreda u kome se izdaje naredba: “… odmah (pristupite) najenergičnijoj likvidaciji špijuna, petokolonaša, razbijača narodnog jedinstva…”

        Milovan Đilas je bio protiv lijevog skretanja, ali ne i protiv zločina

        Centralni komitet KPJ jeste osudio Đilasovo pismo i rezolucije Pokrajinskog komiteta koje su nastale na bazi Đilasovih razmišljanja. To navode i crnogorski komunistički istoriografi, ali kritikuju sa pogrešnog stanovištva. Centralni komitet nije osudio Đilasa zbog lijevog skretanja, niti zbog likvidacije domaćih protivnika, već zbog projekta antifašističke revolucije. Ta kritika je iznesena u direktivi Centralnog komiteta od 22. oktobra 1941. godine. Međutim, ta je kritika data u načelu, bez detaljnog obrazalaganja. Na šta se konkretno mislilo tom kritikom Centralni komitet je saopštio direktivom od 10. novembra 1941. godine. Antifašistička revolucija se osuđuje zbog strategijskih razloga. Vođstvo jugoslovenskih komunista je smatralo da nije vrijeme za bilo kakvu revoluciju, jer su komunistički saveznici tada bili “engleski lordovi”, čime se podsjećalo na činjenicu da su SSSR i Velika Britanija saveznici. S toga je rukovodstvo KPJ opomenulo Pokrajinski komitet i delegata Đilasa da je politički kurs partije: “nacionalnooslobodilački rat protiv okupatora.” Antifašistička revolucija je podrazumijevala to i mnogo više. Ona je uz nacionalnooslobodilački rat nudila rješavanje: “nacionalne nezavisnosti, prava naroda na samoopredjeljenje, pitanje narodne demokratske vladavine i uništenja svih ostataka fašističke reakcije, pitanje snošljivog života za radničku klasu i radne seljačke mase i pitanje garancija tekovina te revolucije (organizovani naoružani narod).” I narodnooslobodilački rat i antifašistička revolucija imali su istu osnovu, tj. podrazumijevale su učešće “svih rodoljubivih elemenata.” Međutim, Centralni komitet je smatrao da su ciljevi antifašističke revolucije previše zahtjevni i da su rasipali moć Partije i NOP – a u trenutku kada je Užička republika, koja je imala strateški značaj od najveće važnosti po KPJ, bila pred njemačkom ofanzivom i sukobom sa četnicima. Đilasov projekat je bio strateški neprihvatljiv za takve prilike i zbog toga ga je Centralni komitet odbacio. Potvrda tome nalazi se u činjenici da je Đilas smijenjen sa mjesta delegata i na njegovo mjesto je došao Ivan Milutinović čiji je zadatak bio da organizuje Crnogorski narodnooslobodilački odred koji će marširati u pravcu Sandžaka i Srbije i tamo dati logistiku glavnini NOP – a u Srbiji. Najkraće rečeno, Centralnom komitetu su trebale crnogorske trupe da brane njegove položaje u Srbiji. Zbog toga je Đilasov koncept bio neprihvatljiv, jer je vezivao crnogorske jedinice NOP – a za Crnu Goru, dok su Centralnom komitetu te trupe trebale za manevrisanje. U tome je jedina suštinska greška antifašističke revolucije sa stanovištva Politbiroa i Centralnog komiteta KPJ.
        Kada je riječ o odnosu prema domaćim neprijateljima, Centralni komitet je izjavio da je pravilno razbijanje elemenata “koji koče i slabe oslobodilačku borbu”, čak “iako su to anglofili.” U istom smislu je bilo pravilno boriti se “protiv reakcionarnih buržoaskih elemenata, koji smetaju nacionalnooslobodilačku borbu. Međutim, uvijek treba da imate pred očima činjenicu da mi danas možemo te elemente da razbijemo uglavnom samo na osnovi nacionalnooslobodilačke borbe, tj. kao one koji oslobodilačku borbu sabotiraju, pomažu objektivno neprijatelju, drže se kapitulantski itd. Pri takvom razgolićavanju mora učestvovati cjelokupan partijski agitprop aparat.” Kada se ova uputstva uporede sa Đilasovim pismom uočava se identičnost stavova. I Centralni komitet i Đilas govore o potrebi da se politički neistomišljenici likvidiraju, i da te likvidacije (čitaj zločini) budu propagandno maskirani. Dakle, što se tiče lijevih skretanja i odnosa prema petokolonašima i špijunima Đilas i partijska centrala su imali istovjetne stavove. To znači da ne stoje ocjene istoriografa o tobožnjem “lijevom skretanju” Đilasa i njegovom ideološkom zastranjivanju. Đilas je bio protiv lijevog skretanja, ali ne i protiv zločina. Centralni komitet je bio kreator zločinačke politike, Đilas njen vjerni sljedbenik.
        Po tom pitanju ništa se nije promijenilo ni nakon dolaska Ivana Milutinovića u Crnu Goru početkom novembra 1941. godine. O tome svjedoči zapisnik sa savjetovanja Glavnog štaba NOP odreda za Crnu Goru i Boku sa komandantima i političkim komesarima odreda, koje je održano 15. XI 1941. Na savjetovanju su izneseni zaključci koji upućuju, s jedne strane na jasno izdvojene kategorije lijevog sektašenja, a s druge strane na likvidacije političih neistomišljenika. U zaključku savjetovanja pod tačkom 3 stoji: “Pružiti mogućnost svim poštenim rodoljubima da učestvuju u Narodno – oslobodilačkoj borbi. Pravovjernim rodoljubima pružiti mogućnost da uđu i u komandni sastav partizanskih jedinica.” Nasuprot tome u tački 9 “najstrože se osuđuje kolebljiv i neodlučan stav u odnosu na špijune i petu kolonu. Borbu protiv pete kolone treba oštro postaviti i prići odlučnim korakom na potpuno čišćenje svih petokolonaša i špijuna.”

        Ljudski životi su u odnosu na političke ciljeve bili nevažni

        Misija Ivana Milutinovića nije ništa promijenila po ovim pitanjima, osim što su se kako to s pravom tvrde neki istoriografi, likvidacije petokolonaša i špijuna intenzivirale. Milutinović i Pokrajinski komitet su stajali na liniji protiv lijevog skretanja, što se vidi u direktivi PK od 20. novembra 1941. godine u kojoj se povodom situacije pristupanja “bivših jugoslovenskih oficira i drugih elemenata” u partizanske redove kaže: “svima treba kazati da su otvorena vrata partizanskih jedinica svima poštenim rodoljubima, svim koji hoće da se bore protiv okupatora, te da i oni mogu stupiti u partizane. Od njihovog držanja u borbi zavisi njihov dalji napredak, jer mi ne gledamo na to šta je ko bio prije i u bivšoj jugoslovenskoj vojsci, već kako se drži sad, u današnjoj borbi. Provjereni rodoljubivi elementi biće primani i u štabove partizana, a elementi kompromitovani u narodu, čija je prošlost prljava, ne dolaze u obzir za prijem ni u partizane.” Identični stavovi su iznijeti u zaključcima savjetovanja PK održanog 7. decembra 1941. Za primat je istaknuto da se najoštrije suzbiju “sva ljevičarska zastranjivanja koja se kod nas javljaju u tome pravcu i omogućiti svim poštenim rodoljubima da aktivno učestvuju u današnjoj narodnooslobodilačkoj borbi – otvoriti im vrata naših narodnooslobodilačkih partizanskih jedinica.” U odnosu na petu kolonu ponovljen je raniji stav da se ona politički raskrinkava “pred narodnim masama” i da se fizički uništava “na svakom koraku, vodeći pri tome računa jedino o interesima narodnooslobodilačke borbe.”
        Na ovome se insistiralo naročito nakon pojave i jačanja četničkog pokreta u Crnoj Gori u decembru 1941. godine.
        Komunisti su imali veoma pragmatičnu i jednostavnu, ali i primitivnu političku strategiju koja se svodila na matricu: svakog protivnika treba likvidirati. Ljudski životi za KPJ su u odnosu na političke ciljeve bili drugorazredna kategorija. O tome najbolje svjedoče riječi Boža Ljumovića, prve ličnosti Pokrajinskog komiteta 1941. godine. U svojim memoarima on navodi: “…mi smo se igrali ljudskim glavama, kao da su bile glave od kupusa.” Prema protivnicima se najoštrije postupalo. Oni su se fizički uništavali, bez obzira ko to bio. Za KPJ, odnosno za Pokrajinski komitet, jedina relevantna činjenica je bila ko su u sadašnjem trenutku prijatelji a ko neprijatelji. Politička prošlost ljudi je bila od manjeg značaja. O tome svjedoči činjenica da su partizani likvidirali bivše istaknute komuniste: Aleksu Pavićevića, Milovana Anđelića i Slobodana Marušića. To što su oni nekad bili komunisti bilo je irelevantno za Pokrajinski komitet, jer su ti ljudi 1941. godine po tumačenju KPJ bili njeni protivnici i zbog toga su njihove likvidacije bile nužne. Po istovjetnoj logici interesa, za Pokrajinski komitet je bilo nevažno što su Savo Orović, Velimir Terzić i Bajo Stanišić bili oficiri kraljevske vojske. Oni su 1941. godine prihvatili politiku komunista i kao takve KPJ ih je prihvatila u krug svojih pristalica. Da je u Crnoj Gori bilo politike lijevog sektašenja od strane Pokrajinskog komiteta i delegata Centralnog komiteta, oficiri nikad ne bi ušli u sastav NOP – a, a Orović i Stanišić ne bi bili u Glavnom štabu NOP odreda za Crnu Goru i Boku tokom 1941. godine. Ukoliko je bilo pojave lijevog skretanja, to su bili pojedinačni ispadi i to od nižih partijskih foruma. Sa istom sigurnošću se može tvrditi da se u likvidaciji domaćih protivnika, dakle u domenu zločina, bili uključeni svi od članova Centralnog komiteta, preko delegata i ljudi iz Pokrajinskog komiteta pa sve do partijskih ćelija i običnih pripadnika NOP-a. Oni zločin nijesu skrivali niti su ga nazivali lijevim skretanjem. Za to nije bilo potrebe jer su komunisti bili ubijeđeni da čineći zločin čine dobro djelo. Po njihovom shvatanju u tome nije bilo ničeg sramnog, već sasvim suprotno. Oni su to prihvatali kao nužnost i kao herojski čin, jer je po njima to bio dokaz patriotizma. Likvidacije su im služile za pohvalu. Što više likvidiranih petokolonaša to veći razlog za ponos. Zbog toga je njihov zločin lako pokazati i dokazati, jer se nijesu trudili da ga sakriju dok su ga izvodili. To su kasnije radili uz veliku pomoć istoriografa.
        Teza o drugoj etapi revolucije nije donijela nikakve bitnije promjene u odnosu prema “svim rodoljubivim elementima”, kao ni po pitanju odnosa prema “petokolonašima”. Kontinuitet takve linije je bio održan. O tome svjedoči pismo Centralnog komiteta upućeno na adresu Pokrajinskog komiteta 22. decembra 1941. godine. Međutim, njemu je data ocjena da je Pokrajinski komitet napravio “ultra-leve” greške. Na šta se odnosila ta kritika? Prvenstveno na stav Pokrajinskog komiteta iznesen u njegovoj direktivi od 20. novembra 1941. u kojoj se kaže da su “partizanski odredi oružana sila Partije”.

        Partijska centrala nije imala zamjerki po pitanju likvidacija

        Centralni komitet je to ocijenio kao pogrešno tumačenje i u tome je vidio “uskoklasno obeležje” što nije odgovaralo interesu KPJ, jer je sužavalo “političku i masovnu bazu nacionalnooslobodilačke borbe”. Osuda bi bila na mjestu da je Centralni komitet dobro pročitao materijal na osnovu kojeg je kritikovao crnogorske drugove, ali nije, jer da jeste onda bi vidio da je u zaključcima savjetovanja Pokrajinskog komiteta od 7. decembra 1941. (koje je imao u rukama) izrečena samokritika na taj stav iz direktive od 20. novembra. Prema tome osuda izrečena od strane Centralnog komiteta bila je suvišna. Kritika se odnosila i na pitanja uticaja Partije u NOP-u, vođenja politike od strane partijaca u jedinicama NOP-a, odnosa između narodnooslobodilačkih odbora i vojnih jedinica u domenu nadređenosti (Centralni komitet je dao primjedbu da su “oružane partizanske jedinice oružani organi narodne vlasti, a ne obratno – narodnooslobodilački odbori organi partizanskih jedinica” što je bio slučaj u Crnoj Gori). Dakle, kritika se isključivo odnosila na organizaciona pitanja koja po mišljenju Centralnog komiteta nijesu bila pravilno postavljenja u Crnoj Gori. Ocjena o ultraljevičarenju je prestroga imajući u vidu da je Pokrajinski komitet na savjetovanju 7. decembra 1941. osudio svaki potez koji bi suzio bazu NOP-a. Međutim, ta kritika Centralnog komiteta nije toliko bitna koliko je bitno uočiti da CK nije spomenuo likvidacije “špijuna i petokolonaša”, što znači da ih nije osudio niti se ogradio od njih. Ne može se tvrditi da Centralni komitet nije znao za te likvidacije, jer u materijalu kojeg je dobio od Pokrajinskog komiteta, stoje takve odredbe. Ukoliko je kritikovala prispjeli materijal, znači da je partijska centrala morala biti upoznata sa njegovim sadržajem, pa i sa onim dijelom gdje se govori o likvidacijama. Ali, u pismu od 22. decembra nijedne riječi o tome, što je značilo da Centralni komitet nije imao zamjerki po tom pitanju i da je tako trebalo nastaviti. Centralni komitet je dao jednu primjedbu koja upućuje na takav zaključak. Na kraju pisma se kaže: “Sasvim ste pravilno učinili što ste sprečili formiranje bilo kakvih oružanih formacija osim partizanskih. U buduće treba još odlučnije istrajati na toj liniji”. KPJ se zalagala da samo partizanski odredi budu oružana sila u narodu. Pojave drugih vojnih jedinica, pa čak i onih koje bi se možda borile protiv okupatora Centralni komitet je a priori odbacivao.
        Najzad, treba utvrditi koliko je druga etapa revolucije doprinijela likvidaciji špijuna i petokolonaša, odnosno koliko je ta nova strategija zaista odgovorna za zločin. Centralni komitet je pod pogrešnom pretpostavkom krajem 1941. ukazao na to da se otvorila nova faza u razvoju političkih prilika i da se svjetska antifašistička koalicija raspada usljed pobjede Crvene armije pod Moskvom, decembra 1941. godine. Pored narodnooslobodilačke borbe KPJ je postavila nove zadatke pred jugoslovenske komuniste. Pokrajinski komitet za Crnu Goru je upoznat sa novom strategijom preko odredbi pisma od 22. XII 1941. u kome je Centralni komitet zahtijevao od crnogorskih komunista da ispune sljedeće zadatke: “Čvršće ujedinjavanje radničke klase sa sitnoseljačkim masama, podizanje uloge Partije, snažnije popularisanje SSSR i socijalističke izgradnje, unutrašnje jačanje i proširivanje Partije, formiranje proleterskih, naših vojnih jedinica, koje će odlučujuće uticati na razvitak bojnih sukoba”. Da bi crnogorskim komunistima bilo jasno o čemu se radi, Centralni komitet je u dodatku pismu poslao direktivu upućenu Pokrajinskom komitetu za Srbiju od 14. XII 1941, u kojoj su izloženi osnovni postulati druge etape revolucije. U tom dokumentu Centralni komitet je naveo da se treba boriti “sa ne manje odlučnosti kao i do sada za jedinstveni nacionalnooslobodilački front”. Jedan od zadataka je bio da se “učvršćuje radničko – seljačko jezgro u nacionalnooslobodilačkom frontu”. Suština je da Centralni komitet nije išao na sužavanje baze NOP-a, već je pokušao da mu pored nacionalnooslobodilačke, da i klasnu komponentu. Međutim, to nije trebalo da se odrazi na dotadašnju politiku u okviru NOP-a jer je KPJ i dalje bila zagovornik strategije da je učešće u borbi protiv okupatora omogućeno svim “rodoljubima”. Paralelno sa NOP-jedinicama, KPJ je krenula u osnivanje proleterskih brigada, što je značilo da je ona u doglednom periodu računala na ostvarenje socijalne revolucije i da se pripremala za njeno izvođenje, ali su partizanski odredi i dalje ostali otvoreni za “rodoljubive elemente”. Opšti zaključak je da je KPJ vodila politiku na dva kolosijeka i pri tome su joj obje lokomotive bile od istog značaja. Tako je KPJ pokušala da izbjegne lijeva skretanja u svojoj politici.

        Za svaki gest neprijateljstva prema NOP-u gubila se glava

        U ocjeni druge etape revolucije za naše istraživanje od najvećeg značaja je odgovoriti na pitanje: Koliko je ljudi likvidirano samo zbog toga što su pripadali građanskoj klasi, odnosno buržoaziji? U slučaju da su svi “petokolonaši i špijuni” u Crnoj Gori u prvom tromjesječu 1942. godine (kada se desio najveći broj likvidacija) bili likvidirani na klasnoj osnovi, kako su tvrdili komunistički istoriografi, onda bi se moglo reći da su oni žrtve klasne borbe. Međutim, nije tako bilo. Žrtve partizanskih likvidacija su bile isključivo pripadnici seljačkog staleža kao i njihovi dželati, tako da se ne može govoriti o klasnom sukobu niti o klasnom karakteru tih likvidacija. To važi za ogromnu većinu tih slučajeva. Likvidacije u Crnoj Gori početkom 1942. godine odvijale su se na istoj bazi kao i dotada, tj. na principu: da li je neko protivnik NOP-a? Ukoliko KPJ procijeni da jeste pokreće se postupak likvidacije. To je bila karakteristika i prve i druge etape revolucije u Crnoj Gori. Uostalom, kako likvidaciju dvojice komunista (Radomira Jovančevića i Miodraga Ćulafića) o kojima piše Đuro Vujović objasniti terminologijom klasnog sukoba? Dovoljno je vidjeti spisak likvidiranih u okviru edicije Pakao ili komunizam u Crnoj Gori i uvjeriti se u tvrdnju da to nije bio klasni sukob. Osim toga, u okviru NOP-a se nalazio jedan broj bivših oficira, pripadnika inteligencije, buržoazije. Da je u pitanju bio klasni sukob, onda bi komunisti i njih kao pripadnike građanskog sloja likvidirali.
        Zbog čega u Crnoj Gori početkom 1942. godine dolazi do intenzivnijih likvidacija? Prije svega to je odgovor partizana na pojavu četničkog pokreta, njegovo naglo snaženje i prvih poraza koje su partizani pretrpjeli u građanskom ratu. Strategija NOP-a se rušila. Rat protiv okupatora nije završen u brzom roku, što je bio jedan od argumenata komunističke politike. Ljudi su izgubili živote u borbama protiv okupatora, a nagovještavani rezultati toga nijesu se primjećivali. Okupator je pojačavao svoje prisustvo, a savezničkih snaga nije bilo ni na vidiku. Polugodišnje ratovanje iscrpilo je materijalne i duhovne resurse crnogorskog stanovništva, tako da ono počinje da se okreće od NOP-a. S razlogom, jer mu je ovaj malo dobra donio a napravio veliku štetu. Osim toga, poraz na Pljevljima i 117 likvidiranih do sredine decembra, veoma loše su uticali na reputaciju komunizma u Crnoj Gori. Kap u punoj čaši nezadovoljstva prema KPJ u Crnoj Gori bilo je izbijanje gladi krajem 1941. godine. U tim uslovima, komunisti postaju gubitnici, jer ne samo da ne mogu da pomognu stanovništvu, već od njega traže i ono malo hrane koja mu je preostala. Naravno, izbija otpor toj namjeri a komunisti kao kontra mjeru uvode nepopularne mjere rekvizicije i konfiskacije. Da katastrofa NOP-a bude potpuna pobrinuli su se četnici koji im nanose teške poraze u Barama Kraljskim i Lubnicama, 20. i 24. januara 1942, a 20. marta iste godine težak poraz kod Kolašina. Četnicima okupator daje punu podršku u hrani i naoružanju, a stanovništvu otvara magacine. Komunisti nijesu imali makarone, što je presudno uticalo na njihovu popularnost kod stanovništva. Italijani otvaraju radna mjesta u javnim službama i nude zaposlenje koje se materijalno nadoknađuje, što skupa sa ostalim ekonomskim mjerama djeluje kao magnet na prazne kućne budžete. KPJ nije imala pravi odgovor za tu situaciju. Ona nije mogla da parira toj ponudi, a jedino što joj je preostalo bila je sila. Koristila je u jednoj, psihološki destruktivnoj atmosferi koja se osjećala među članovima KPJ i koja se graničila sa patološkim ludilom. Smrt je carovala u potezima KPJ. Zaveden je sistem opšteg terora u kome niko nije bio siguran. Za najmanji gest neprijateljstva prema NOP-u gubila se glava. Nešto slično kao u vremenu terora jakobinskog termidora, samo što su komunisti smatrali da im nijesu potrebni sudovi slični onima koje je Konvent uspostavio. Likvidacije su bile masovne i odvijale su se uglavnom iz potaje ili strijeljanjima. Komunisti su se vodili logikom: ako ih ne možemo pridobiti možemo ih i moramo likvidirati. Crveni teror se pokazao u punoj snazi, donoseći novo iskustvo Crnoj Gori, a istovremeno je otvorio vrata bijelom teroru koji će se samo nadovezati na komunističke zločine, što je stvorilo situaciju da je Crna Gora 1941 – 1942 bila nesrećna zemlja jer su joj isključiv politički izbor bili partizani i četnici. Za dvije godine, ove zločinačke ideologije su uspjele da Crnoj Gori ostave u nasljeđe dva genocida, dva zločina koja su ugrozili njen biološki i duhovni opstanak.

        http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_2_svj_ratu/lijeve_greske_drugo_ime_za_zlocin.htm

      • GENOTIP JUGOSLOVENSKIH KOMUNISTA:
        KPJ je po uticaju i snazi bila mala partija 1941. godine. Nalazila se na marginama političkog života Kraljevine Jugoslavije i nije imala značajnijeg uticaja na društvena kretanja. Ipak, nije bila bezazlena i vlasti su je ozbiljno shvatale jer je bila revolucionarno i destruktivno nastrojena. Najveća opasnost po vlast Kraljevine Jugoslavije proizilazila je iz činjenice da je KPJ bila član Kominterne koja je institucionalno pripadala političkom sistemu SSSR-a, tako da je jednim dijelom bila strano tijelo u državnom tkivu. Međutim, u mirnim okolnostima njene šanse da preuzme vlast su bile minimalne. Rat i okupacija su joj pružili tu jedinstvenu i dugo očekivanu priliku. Rat je gurnuo na političku pozornicu i dao joj jednu od glavnih uloga. Došla je u situaciju da ponudi novi društveni ugovor. Na žalost, njena politička ponuda je bila retrogradna, korak unazad za društvo…

        Komunisti su se borili protiv diktature kralja da bi uspostavili diktaturu proletarijata. S toga, KPJ nije bila disidentska snaga, jer nije nudila bolje društveno uređenje, već isključivo personalnu i ideološku promjenu. Činjenice da su KPJ i njen rukovodeći sloj bili politička elita sastavljena od robijaša koji su težili totalitarnom sistemu, delegitimisale pred civilizacijskim dostignućima njihove napore da preuzmu rukovodstvo u društvu. U istom pravcu je djelovala činjenica da KPJ nije imala ni ostala potrebna znanja, ni zvanja za funkciju državne elite. Da bi jedna partija mogla da vrši vlast pa čak i da pretenduje na taj položaj ona mora imati kvalitetne kadrove u vrhu stranke…

        Od komunizma usvojili dio o osvajanju vlasti putem sile

        Ti ljudi su imali jedva opštu predstavu o jugoslovenskom i crnogorskom društvu i njihovim političko-ekonomskim procesima. U komunizmu su prepoznali mogućnost za brz izlaz iz nehumanih uslova u kojima su živjeli i poveli su se za njegovim primamljivim parolama. Međutim, komunizam za koga su se tako žestoko zalagali, nijesu mogli dobro razumjeti. U njega su mnogo više vjerovali nego što su bili u mogućnosti da ga shvate. Revolucionarna literatura, publikacije i propagandni materijal bili su osnova njihovog oskudnog komunističkog znanja. Od komunizma su shvatili isključivo onaj dio gdje se govorilo da se vlast osvaja putem sile. Tokom zatvorskih dana najradije su čitali istoriju SKP(b) i to poglavlje koje je napisao Staljin, što je bilo osnovno i glavno znanje rukovodstva KPJ o komunizmu. Ostali članovi i simpatizeri nijesu znali ni toliko. Za njih je komunizam bio ono što su čuli o njemu kroz propagandu i najčešće, saznanje na nivou parole. Dijalektički materijalizam i teorija o klasnoj borbi nijesu imali mnogo značenja za prosječnog člana KPJ. On je živio u društvu koje je bilo duhovno siromašno, neprosvijećeno i u kome su se klase slabo diferencirale. Uostalom, možemo pretpostaviti da je bilo vrlo teško prosječnom, polupismenom članu CK, da ne govorimo o prosječnom članu KPJ, objasniti Marksovo učenje i njegovu teoriju koja je ostala predmet neriješenih diskusija i za akademske sredine. KPJ nije bila parlamentarna stranka. Politički kompromis i mogućnost paralelne egzistencije sa ostalim političkim subjektima su zbog ove činjenice bili neprihvatljivi i nemogući za KPJ, jer nije imala takvo iskustvo. Ona je djelovala van institucija sistema. Takođe, nije razumjela parlamentarizam, niti joj je bilo stalo da njega. U njemu je vidjela ograničenje apsolutne vlasti kojoj je težila. Parlament je za nju bio igračka buržoaske elite, dok je centre moći prepoznala na drugoj strani, prije svega u državnom represivnom aparatu. S obzirom da je zastupala principe revolucionarnog terora razumljivo je zbog čega je KPJ između parlamenta i pendreka željela da preuzme ovo drugo. Sa tom institucijom sistema se najbolje upoznala. Diktatura proletarijata je politička ponuda KPJ 1941. godine, koja će se ostvariti posredstvom socijalne revolucije. Revolucija je bila glavno sredstvo KPJ u osvajanju vlasti i u njoj su ležali temelji zločina. Svaka revolucija se zasniva na sili koja se najčešće završava prolivanjem ljudske krvi. Revolucija je vanustavno i vanzakonsko stanje u kome vlada samo jedan zakon – zakon manjine, odnosno zakon terora. Revolucionarna pravda proističe iz samovolje vođa revolucije, odnosno gospodara rata, tako da ona nema utemeljenje u volji građana. Na teritoriji gdje su komunisti vršili vlast revolucionarna pravda je bila jedino zakonodavstvo, koje nije odobravalo razliku mišljenja. Pluralizam je bio zabranjen i oglašavan najvećim zločinom “protiv naroda”. To je bilo veoma primitivno, ali i veoma efikasno oružje i služilo je onome čemu su komunisti težili – uspostavljanju diktature. U tom sistemu revolucionarne pravde najpopularnija je bila kazna smrti “po kratkom postupku” i to najčešće strijeljanjem, o čemu govori naredba Privremene Vrhovne komande nacionalnoooslobodilačke vojske za Crnu Goru, Boku i Sandžak o stvaranju prijekih narodnih sudova, koji “će izricati samo smrtne presude nad licima koja: 1. Vrše špijunsku službu u korist neprijatelja; 2. pokušavaju da trupe demobilišu, demorališu ili otvore front neprijatelju; dignu oružje ili agituju da se digne oružje protiv nacionalnooslob. vojske; 4. špekulišu sa namirnicama”. Sudovi su bili organizovani pri svakom većem odredu i to je bila jedna od prvih odluka KPJ u Crnoj Gori nakon ustanka, što svjedoči da su komunisti od starta pripremali eliminaciju protivnika. Međutim, taj sistem (ne)pravde preko kojeg KPJ vlada nije njen originalni izum. Ona je to naslijedila od svojih ideoloških roditelja: Kominterne, boljševika i Staljina. KPJ je bila najmanja članica Kominterne, ali i njen najdosljedniji poštovalac.

        Vrhunac u razvoju komuniste bilo je hodočašće u Moskvu

        Prema SSSR – u i Staljinu se gajio idolopoklonički stav sa apsolutnim pijetetima. U pitanju je bio odnos majke i djeteta u kome dijete ne zna i ne može dalje od onoga što mu majka kaže. A pošto svaka majka vaspitava svoje dijete, tako su se generacije jugoslovenskih komunista vaspitavale u duhu boljševizma. On im je bio mnogo prijemčiviji od marksizma jer je bio opisan jezikom sile i razaranja, što nije bilo teško za shvatiti i razumjeti niskoobrazovanom jugoslovenskom komunisti. Za jugoslovenske komuniste sve se svodilo na silu i upravljanje putem direktiva i zbog toga oni do 1941. godine nijesu dali nikakav teoretski doprinos komunističkoj ideji. Oni su se pokazali kao dobri plagijati boljševičkog iskustva i ništa više od toga. Vrhunac u razvoju komuniste bilo je hodočašće u Moskvu i pohađanje boljševičkih kurseva. Dio rukovodstva KPJ (Josip Broz, Edvard Kardelj, Sreten Žujović) koje će voditi partiju tokom Drugog svjetskog rata, proveo je školske dane u Moskvi tokom tridesetih godina XX vijeka u vremenu kada su Staljinove čistke imale najveće razmjere. Bili su očevici tih događaja i mogli su da steknu dragocjeno iskustvo koje će im koristiti kada se vrate u zemlju. Crveni teror, arhipelag Gulag, čistke, krv i ubistva iz potaje su bile lekcije iz “pravovjernog” komunizma koje su jugoslovenski komunisti učili u Kominterni. KPJ i njeni kadrovi su odobravali takvu politiku, i u domenu teorije pokazali se kao dosljedni poštovaoci tog nasljeđa i njegovi vjerni sljedbenici. Oni su bili odlični đaci staljinističke škole i čekali su priliku kada će usvojeno znanje valorizovati u praksi. Tokom Moskovskih kurseva zločin je bio u fazi pripreme. Međutim, samo su se Broz i Kardelj napajali na izvorima bolj-ševičkog zločina, i oni su ga širili u misli KPJ. Broz je bio, kako to kaže Fransoa Fire, militantni staljinista. Ostali članovi rukovodstva Centralnog i Pokrajinskog komiteta nijesu putovali van zemlje. O boljševizmu i SSSR-u su znali samo iz priča, dok su zločinački zanat učili u zemlji, na domaćem terenu i to od ljudi koje su najviše mrzjeli, od jugoslovenskih žandarma i njihovih pretpostavljenih. Komunisti su imali krajnje negativan stav prema sistemu Kraljevine Jugoslavije i njenim zvaničnicima, ali su u baštinu jugoslovenske Kompartije ušle neke bitne odrednice monarhističkog režima Jugoslavije, koje su ostavile prepoznatljiv uticaj u misli partijaca. Taj režim ih je mučio, proganjao, hapsio i zatvarao, ali im je kroz zatvore omogućio da pohađaju kurs koji nijesu mogli dobiti u Moskvi. Naučili su kako se vlada u jednom nedemokratskom sistemu i koliko je u takvom sistemu značajan moćan policijski aparat i kako sila nadvladava zakone. Komunisti su uočili način vladanja i manifestacije monarho-diktature i te obrasce su ugradili u komunistčku ideologiju. Najveći broj istaknutih jugoslovenskih komunista i rukovodilaca KPJ rođen je u prvoj deceniji XX vijeka, tako da su biološku i političku zrelost dostizali upravo u godinama kada je u Kraljevini Jugoslaviji na snazi bila diktatura. U toj državi je bilo dosta političkih ubistava tako da su komunisti stekli saznanje i uvjerenje da je to sasvim normalan način u rješavanju političkog konflikta. Kao što je boljševizam, po riječima Nikolaja Berđajeva, imao korijene u ruskom carizmu, tako su i jugoslovenski komunisti sazrijevali u uslovima jugoslovenske monarho-diktature i učili se na njenim primjerima vladanja, pri čemu se javila anomalija vezana za sva nedemokratska društva – robijaši su htjeli da preuzmu posao onima koji su ih zatvarali. Ideologija jugoslovenskih komunista je bila primitivna mješavina parola boljševizma, slabog razumijevanja komunizma, niskih političkih strasti i kulturne zaostalosti. Ona je bila varvarska, van civilzacijskog opusa, i predstavljala je diskontinuitet u razvoju društva. U okviru nje sve se svodilo na jednostavne poluge. Ukoliko neko nije politički podoban – primijeniti torturu, ukoliko masa komunističku vlast ne prihvata milom – primijeniti silu. Ispravno je samo ono što oni (komunisti) kažu, ukoliko se neko protivi – likvidacija po kratkom postupku. To su bili komunizam i njegovi zločini koje je KPJ smatrala najljepšim i najboljim primjerom “narodne demokratije i pravde”.

        http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_2_svj_ratu/lijeve_greske_drugo_ime_za_zlocin.htm

  22. Odgovore za tu dimenziju je najbolje potraziti u psihologiji Dinaraca i/li Crnogoraca u Srpskom ogledalu kroz “istragu poturica”.

  23. Nije bilo medjusobnog klanja u Crnoj Gori, nego su u Crnoj Gori klali i ubijali iskljucivo komunisticki jamari a cetnici su se branili koliko su mogli.

    Prvo su crveni jamari, pod direktnom komandom judejskog klana u komunistickoj partiji Jugoslavije (Moso Pijade, Ambroz-takozvani Tito, Marija Kos i neki crvendac iz Zagreba po prezimenu Fiser) pobili elitu crnogorskoh naroda a kasnije uz pomoc Britanaca skratili za glavu jos oko 30000 Crnogoraca koji su pokusavali da prebjegnu iz komunisticke Jugoslavije.

    Sto se tice Jugoslavije, koja je, kako kazete, bila dobra ideja. Pa ako je Jugoslavija bila dobra ideja, sto su onu predratnu Jugoslaviju, crvendaci u koaliciji sa ustasama i ostalim smecem rusili.
    Bjese li ono Jugoslavija tamnica naroda, kako su komunisticke propalice prije rata propagirali

    A te price o nesvrstanima, to su bajke za malu djecu, isto kao i price o strasnom zivotnom standardu i o nevjerovatnoj ljubavi izmedju Srba, Hrvata, muslimana i postenih Albanaca.

    U stvarnosti Ambroz, takozvani Tito je bio visokorangirani agent judeo masonske kominterne sa sjedistem u Njujorku i taj cuveni nesvrstani pokret je bio dio plana judeo masonerije i njihove kominterne sa ciljem da se komuniziraju sve te zemlje koje su ulazile u taj pokret.

    Taj straubalni zivotni standard, koji je bio maniji od standarda najmanje razvijenih zemalja slobodne demokratije, je bio plod davanja ogromne kolicine novca iz USA, sa kojom su tito i crveni jamari podmitivali i kupovali ovdasnje domorodacko stanovnistvo, koje je u ogromnom broju to amortizovalo spijunskim radom za udbu.

  24. Dok se svetom Sjati isplatilo da bude clan komunisticke partije bio je komunista, stim vise jer je komunisticka partija vodila ekstremno antisrpsku politiku.

    Kada je u komunistickoj partiji Jugoslavije doslo do ozivljavanje klana srpskih komunista, onda se Slavko Perovic stavio na stranu ustasko komunistickog klana, jer je taj klan u bivsoj SFRJ bio veoma jak, pa je on mislio da se treba prikljuciti jacem.

    Kada je ustasko komunisticki klan u Crnoj Gori postao slab, zahvaljujuci prije svega dogadjajima naroda iz 1988 godine, nastupio je na jugoslovensku i svetsku scenu veoma jaki judejsko soroski antisrpski i toboze antiratni pokret za mir u kojem je sveti Sjata vidio sansu svog zivota, pogotovo je tu sansu vidio u koaliciji sa ustasko vatikanskim klanom.

    Tako je sveti Sjata postao kompozitor a njegova nacivenija poltonska “arija” glasi
    “sa Lovcena vila klice, oprosti nam Dubrovnice”.

    Medjutim ustase iz Hrvatske nisu pokazale preveliko odusevljenje za ovu vrstu podanicke muzike, sta vise, vise su sa prezrenjem gledali na tako bijedno iskazivanje podanosti.

    I evo sada nastupa novo doba, doba Vodolije i sveti Sjata se sada sjetio da je dobro biti antikomunista, jer nije dobro da pravi antikomunisti pocnu da vode tu borbu, a i kakva bi to borba bila, ako sveti Sjata ne bi bio njen kolovodja.

    I evo vidimo, sveti Sjata sada kritikuje 13 Jul.

    Dodje mi da se pocnem smijati kao sveti Sjata na njegovom blogu, prije moje dobronamjerne kritike.
    A smijao se sveti Sjata ovako: hahaaaaaahhhhhhhhahaaaaaa.

    Onda sam mu ja poslao jedan mejl u kojem sam mu rekao:”nemoj sjata tako da se smijes, pomislice ljudi da si poludio”.

    Od tada se on smije ovako: hahahahaha.

    O sveti Sjata dubrovacki, moli se za nas gresne.

    • мајстор рајо says:

      Пошто су комунисти постали нацисти (фашисти,неолиберали) антикомунисти треба да буду прије свега антифашисти и нормални људи – никако екстремисти. Да накнадно покажу да нијесу (ни били) тако лоши како их је оцрнила побједничка пропаганда.
      Иначе мрка капа.

  25. I ja mislim da su yu komunisti krivi za 3 balkanski rat, agresije, genocid. Nijesu 45e-dovoljno savjesno potamanili cetnike, ustashe, handzarevce, krilashe, nedicevce, ljoticevce, baliste. Njihovi fizicki i ideoloshki pomci su 90-ih glatko porazili komunisticke kosture i fosile, i doshli na vlast uz opshti aplauz cie, kgb, m15,sigurimi…dzaba se trudite, prije cete ostati trudni nego cete se svidjeti CIA-i…
    U kojoj bshoj republiki sfrj su 90-ih pobijedile gradjanske snage?
    Hajde da vas vidim, napravite neshto bolje nego su uradili yu komunisti od 45- 81.!
    Hajde predlozite neshto bolje, neki bolji sistem u kome ce bolje biti rijesheno etnicko, religijsko, socijalno pitanje apsolutne vecine stanovnishtva!

    Pitanje: zashto je demokratija, humanost, ravnopravnost u kapitalizmu samo pusti san?

  26. Jedini ANTIFASHISTI kod nas su bili Komumisti i Partizani. Tzv. crnogorski “gradjanski politicari” u 2 sv. ratu su prishli “narodnoj slogi” kolaboracionista Popovica i Djukanovica.

  27. Odakle su nastale današnje regionalne udbe, odakle je nastala regionalna mafija, ko to evo dvadeset godina, vodi regionalnu politiku, odnosno politiku svake države nastale raspadom Jugoslavije? Vodi mafija preko udbe i niko drugi. Sve sadašnje udbe su nastale iz bivše udbe, ogroman broj stranaka osnovala je udba, sve mafije regionalne nastale su iz udbe, udba je postala desna ruka mafije, a mafija drži vlast na čitavom jugoslovenskom prostoru, a sve je to rezultat želje i prakse američke politike, svako drugo shvatanje predstavlja najobičnije podmetanje koje je najbolje nazvati: trice i kučine.Sve balkanske poltike svode se na želju da se sačuva privilegovan i zločinački status svake pojedine mafije koje, imali smo bezbroj prilika da se uvjerimo u to, sarađuju izvanredno, gradi to nohovo zajedništvo samo njihov zločinački duh i zle pare! – Slavko Perovic

  28. Koliko je Tito bio mek?

    O tome ne možemo pitati mahom nevine žrtve takozvanih “lijevih skretanja” u Crnoj Gori, na primjer. Ne možemo pitati ni onih dvije stotine hiljada izručenih Titu od strane Britanaca, a onda mahom pobijenih, počev od Blajburga, Kočevskog Roga, Zidanog Mosta i ko zna koliko još masovnih stratišta o kojima ništa ne znamo. Mnogi su počinili ratne zločine koji su ostali prikriveni pripadništvom antifašističkoj koaliciji čiji je Tito bio član, ali to ne umanjuje i ne može relativizovati Titovu odgovrnost.

    Smatram da je rat devedestih, to nezamislivo apsurdno, novo međusobno poklanje balkanskih naroda, velikim dijelom proizašlo iz politikantski propagandne komunističke “interpretacije” međusobnih obračuna za vrijeme Drugog svejtskog rata, a posebno iz jezive tišine koja je nastupila nakon onog stravičnog poslijeratnog masakra civila i ratnih zarobljenika, sve pod izgovorom definitivnog obračuna sa kvislinškim snagama. Tačno, bilo je tamo kvislinga i velikih zločinaca, ali najviše je bilo onih koji se nijesu mogli pomiriti sa perspektivom života pod komunističkom vlašću. Najveći broj je sigurno bio zbjeg koji se kretao u skladu sa inertnom dinamikom takvih događaja: neko bježi, pa ću i ja!

    Tačno je da je Titova spoljna politika imala jednu atraktivnu dimenziju koja se mogla iskoristiti za demokratski preobražaj cijele zmelje, ali ta šansa nije iskorišćena. Unutrašnji mrakovi sofisticirano podržani spolja progutali su čitavi prostor, vratili ga bezdan. Ja bih rekao: komunistički zločin i laž progutali su sami sebe. – Slavko Perovic

  29. Tito je do smrti ostao samozadovoljni diktator, talog hladnog rata, poltički fosil u jednom potpuno promijenjenom svijetu, muzejska atrakcija međunarodne politike. Zašto se tako desilo? Možda se dio odgovora može naći u Velebitovoj (Vladimir) definiciji Titove ličnosti koja glasi: Tito je imao ogromnih znanja, ali nije imao obrazovanja da shvati procese.

    Bilo kako bilo u Velebitovoj definicji nalazimo potvrdu za mišljenje da se u Titovom slučaju radilo o bravuroznom imrpovizatoru, spremnom da taktički odgovori na svaki izazov. Ta ogromna inspiracija i nadahnuće za bravuru nalazila se u jednostavnoj želji da se lična vlast i centralna pozicija u bilo kakvim uslovima i po svaku cijenu očuva. Tu leže uzroci istine da Jugoslovenska politika, nakon obračuna sa Staljinom, nije imala druge ideje osim da održavanje Titove lične vlasti, po cijenu očiglednog zaostajanja i propadanja zemlje koje je nastupilo čim su zavrnuti jeftini zapadni krediti, prikaže kao “državničku i mudru politiku” našeg predsjednika.

    Svaki pokušaj reforme nužno je vodio preispitivanju sitema, a to je najdirektnije dovodilo u pitanje Titovu samodržačku poziciju u kojoj je on uživao. Ni jedna jugoslovenska “reforma” nije uspjela i nije ni mogla riješiti ovu kvadraturu kruga. Sve reforme su u početku redovno podržavane od strane Tita da bi u kritičnom trenutku sa istog mjesta bile sasječene u korijenu omogućivši mu novih desetak godina mira u kući. Svako takvo sasijecanje imalo je još jednu posljedicu: okupljanje poltronerije koja je, skandirajući mu, u njegovoj sjenci imala samo jedan cilj: sticanje i obezbjeđivanje što većih sinekura i privilegija. Vremenom, to će postati pravi brlog. Nego, mora se odmah reći: u odnosu na ovu današnju političku unučad, bijahu ono moralni “kolosi”, prave “poštenjačine” i “obzirni” ljudi…

    Nikad nijesam povjerovao u propagandnu namještaljku srpskih i hrvatskih nacionalista da se Tito specijalno obračunavao sa Srbima, ili sa Hrvatima. Tito se obračunavao sa svima koji su mogli ugroziti njegovu poziciju. Naša tragedija, žig Titov utisnut u naše debelo meso je, da se vrijeme njegove tridesetpetogodišnje lične vlasti opravdano smatra najboljim periodom u našim životima. Bilo kako bilo, neusporedivo gora, već dvadesetogodišnja diktatura njegove crnogorske političke unučadi, anonimnih junoša koji s ulice zasjedoše na već spremne fotelje, predstavlja najgori i najsramotniji period u našim životima. Ali i u životu našeg potomstva. Dozvolili smo da se našem potomstvu udari novi, mladi žig u debelo meso sa starom porukom: vi ste moja stoka! – Slavko Perovic

  30. Shta hoce ovaj ideoloshki potomak krilasha? krilo i krilici su bili talijanski kurton kojim su talijani karali crnogorski narod.

  31. Kako moze normalan covjek tvrditi da 3balkanski rat, agresije i genocid posljedica socijalizma, etnicke i socijalne pravde i ravnopravnosti, bratstva i jedinstva, negdje stvarno negdje hipoteticno,
    Valjda su rezultat budjenja i stavljanja u pogon ideologiija i snaga porazenih u 2 sv. ratu.
    Govori li sta rehabilitacija cetnika, ustasha, handzetevaca, SSovaca, balista…od 90-ih na ovamo.

  32. Neka Slavko Perovi nabroji koliko je Tito ubio svojih politickih protivnika.
    Nece se valjda u “poiticke protivnike” ubrajati monstrumi kojima je milije bilo priklati nejac, staricu, starca, ranjenika nego ljeba jesti? !
    Istina, dokumentovano je da su partizani sa essesovcima cetnicima, ustasama, balistima koji su ubijali zarobljene, ranjene partizane postupali isto.

  33. O livemo skretanjima…
    Opstinski tuzalac opstine Cetinje bi treba da zna da je “lijevo skrecanje” svojerucni uzum crnogorskih komunsta, za to je Djilas “popio” kritiku od Vrhovnog shtaba. Kao shto je dobio kritiku shto je u Sandzaku ostavio ranjenike i bolesne i prepustio ih cetnicima i muslimanskim milicijama da ih love i prodaju Talijanima.

    A kad je na kraju ratu doshao obracun za svakog ubijenog ili prodatog ranjenog ili bolesnog partizana onda kuku-lele. Nije, nego!

  34. Tko je to odjednom nazvao Milanovića i rekao mu da promijeni mišljenje i da se krene u pisanje tog lexa?

    Težak zadatak. Ne samo za Milanovića, već i za domaću inteligenciju. Kako, zadržimo se na domaćoj javnosti, shvatiti Milanovićevu dilemu, sve konverzije (a dvije su, ne jedna), omrazu na udbaše a zaštitu Perkovića, kad se kao i on svi ponašaju kao akteri Harryja Pottera: svi nešto trkeljaju, a nitko ne smije spomenuti ime onoga koji je, na primjer, inicirao “lex Perković”! Kako to mislim? A kako bi mislio, licemjeri, da ne velim: glupani!, kako bi mislio nego tako kako sam kazao – recite, da čujem, tko je to odjednom, obnoć, nazvao Milanovića i rekao mu da promijeni mišljenje i da se krene u pisanje tog lexa? Cui bono? Za čije je dobro Milanović konvertirao? I tko to uopće može? Tko je taj autoritet?

    Kad je na Vladi tu materiju ministar iznosio nitko nije ni primijetio tu začkoljicu s 2002. godinom, no sad je postala fatalna, s Perkovićem se sve zakompliciralo, odjednom postalo stav Milanovićeve tvrdoglavosti, ali nitko u Vladi, a ni šire, ne razumije zašto Zoran Milanović inzistira? Koga je on tu štitio, i kako je uopće mislio cijelu operaciju sprovesti? Jer, sve da Perković doživotno ostane u Hrvatskoj, pa i na slobodi, jedno je jasno: lex Perković središnji je događaj hrvatske povijesti od obnove državnosti do danas, jer tek s njime vidimo tko uistinu vlada državom – vidimo da je u 48 sati moguće podići na noge i fanatizirati sve političke snage kako bi se donio u Saboru zakon koji štiti bivše udbaše od izručenja sudovima Europske Unije, ergo, vidimo da zemljom vladaju isti ti bivši udbaši koji kroz provizorih hrvatske demokracije, bijedu bipartijnog karadžoza zvanog hrvatski parlamentarizam, u ovoj zemlji suvereno vladaju bez obzira na smjenu nomenklatura, režima, stranaka, partija, ideologija, politika ili milenijskih koncepata, kako je EU opisao onaj čije se ime ne smije spomenuti.

    Tko je taj koji suvereno vlada i lijevim i desnim krilom hrvatske politike?

    Težak zadatak za naše intelektualce, jer samim opisom stanja stvari i nazivanjem stvari pravim imenima, kako bi to htio Konfucije, raspada se ancient regime: nema više njihovoga svijeta, štoviše svijeta njihovog intelekta, svijeta koji počiva na softwareu u njihovim glavama, jer isti je to kurac, Perković i zadnja knjiga koju su pročitali, a to je svakako Um i revolucija, jer dalje se i nema kuda, budući da je revolucija izostala, a Um je zglajzao načet godinama, alkoholom i glupošću, endemičnom, autohtonom, provincijalnom, i sad nema ama baš nikoga pa da veli: Kome to u Hrvatskoj pada na pamet da od premijera traži da zaštiti Perkovića, da se u Saboru donese zakon koji nas izravno konfrontira s EU, i da se inzistira na zaštiti udbaša pa makar Hrvatska bila prvom zemljom koju će EU drastično sankcionirati netom kako je u tu zajednicu zemlja primljena, što je, btw. upravo ta udbaška ekipa, upravo iz ovih razloga, godinama u Hrvatskoj sabotirala i opstruirala? Kome?

    Cui bono?

    Tko je taj tko je doveo Milanovića na vlast u SDP-u?
    Tko je taj koji suvereno vlada i lijevim i desnim krilom hrvatske politike?
    Tko je taj koji i jednima i drugima svoju želju priopćava kao zapovijed?

    Prijatelji, Hrvati, građani, možete li mi pomoći?

    http://www.index.hr/vijesti/clanak/nije-zoki-tito-pa-da-kaze-povijesno-ne-jer-otkud-njemu-staljin-pa-da-se-kurci/700903.aspx

    • Fuck off! 90-ih je kompletni hrvacki narod preshao u ustashe. Ostalo je nekoliko njih u medijima da stvaraju privid protivljenja domoljubnom povijesnom uniscavanju srpskih i bosnjackih sela sa kompletnim stanovnistvom. Jebo ti Perkovic mater, koga boli qu…za ustashe?

      • Josip Perković (Ličko Novo Selo 17. svibnja 1945) bivši djelatnik UDBE, jugoslavenskih tajnih službi, i nekoliko hrvatskih tajnih službi. Njemačko pravosuđe tereti Perkovića za ubojstva Stjepana Đurekovića, emigranta u Njemačkoj koji se bavio pisanjem antijugoslavenskih i antikomunističkih pamfleta. Jedan je od najtraženijih osoba od strane Njemačkog saveznog kriminalističkog ureda (Bundeskriminalamt, BKA). Za njim je raspisana tjeralica s nagradom u visini 12.000 eura.

        Prvo je bio u Osijeku, gdje je bio operativac bivše Službe državne sigurnosti u Hrvatskoj zadužen za emigraciju[nedostaje izvor]. Napredovao je do šefa odjela za emigraciju u Osijeku te središnjici u Zagrebu. Na kraju bio je posljednji (do 1990.) šef tajne policije Udbe prije sloma komunizma[nedostaje izvor]. Za to vrijeme bio je i šef hrvatskog ogranka SDS-a (Državne službe sigurnosti), koji se uglavnom bavio hrvatskim disidentima u inozemstvu. Prema BKA tereti ga se za ubojstva Hrvata koji su živjeli u Njemačkoj.

        Za Josipom Perkovićem raspisana je od lipnja 2009. međunarodna tjeralica/ međunarodni uhidbeni nalog i za još nekoliko bivših suradnika Udbe, među ostalima njegovog ondašnjeg nadređenog, šefa bivše hrvatske i savezne Udbe Zdravka Mustača. Tjeralica je raspisana nakon suđenja u Münchenu Krunoslavu Pratesu zbog sudjelovanja u ubojstvu Stjepana Đurekovića, a koji je osuđen na doživotnu robiju.

        2011 godine Njemačka je zatražila od Hrvatske provjeriti putne isprave Josipa Perkovića, budući da su njemačke pravosudne vlasti sumnjale da Josip Perković planira bijeg iz Hrvatske, jer su pretpostavljale da možda ima više putovnica kojima bi uz pomoć svoje mreže mogao otići iz Hrvatske prije nego RH uđe u EU.

        Njegov sin Saša Perković bio je savjetnik bivšeg predsjednika Stjepana Mesića i savjetnik je i sadašnjeg predsjednika Ive Josipovića.

        Premda ulaskom u Europsku uniju više neće vrijediti zabrana izručivanja hrvatskih državljana drugim zemljama EU, temeljem europskim uhidbenim nalogom Njemačka je zatražila izručenje Perkovića (dvaput, drugi put navodeći i njegov ‘alias’ Tomo Novaković) i svih drugih osumnjičenih za sudjelovanje u ubojstvima hrvatskih emigranata.

        Protiv ubojica i nalogodavaca zločina metodama državnog terorizma iz doba bivše totalitarne SFRJ do danas u Hrvatskoj nije počeo sudski postupak.

        http://hr.wikipedia.org/wiki/Josip_Perkovi%C4%87

  35. Duboki, gdje ti je najnovije saopštenje obnovljenog LSCG? Slavko razotkrio plan Osmanlija o povratku na Balkan:

    “Održavanje sastanka u Beogradu je poruka Rusiji – Balkan je naš, sklanjajte ruke! Izbor Dačića je tvrda poruka dijelu Balkana koji još nije u EU: evo vam novog Miloševića, slušajte ga, mi smo njegovi šefovi. Prisustvovanje Dačića sastanku direktna je poruka Đukanoviću, Dodiku, Bakiru Izetbegoviću i Makedoniji ( buduća Mala Velika Srbija!) – idite smjerom koji vam Dačić sugeriše, jer to nije Dačićev, nego naš smjer! Poruka Tačiju je takođe jasna: sarađujte sa Dasčićem, tako će se i formalno stvoriti Velika Albanija ( projekat “Prirodna Albanija”) referendumskim ujedinjenjem Kosova i Albanije! Ovako se, zajedno sa Malom Velikom Srbijom i budućom autonomijom crnogorskog i srpskog Sandžaka, otvara koridor za prodor islamske Turske u srce Evrope! Nije slučajno da se najveća džamija na Balkanu gradi posred Ljubljane, đe Turaka nikad bilo nije! I nije slučajno da je zemljište za gradnju ustupio Srbin Zoran Janković, gradonačelnik Ljubljane!

    Ankara – Mala Velika Srbija (Sandžak) – kompletna, turskom okupacijom islamizirana Velika Albanija – Ljubljana i dalje na sve evropske muslimane! To je plan, zajedno sa vraćanjem i novoproglašenjem kalifa, najviše svešteničke pozicije u islamu, bez ikakvog obzira na državne granice, koje je, do Kemal-paše Ataturka, vjekovima pripadala turskom sultanu! Takođe, nikako nije slučajno da je reis Fejzić primljen na saudijskom dvoru, na najvišem nivou, on je rođeni brat i sa Saudijcima, niti je slučajno da je muftija novopazarski, Zukorlić, osnovao stranku!”

  36. Ne znam ko lumpuje…ali znam ko ce sve ovo platit.

  37. Sjekula, da kazesh pravo…predak Kara-Djordjev je bio Mrsha Klimenta, vodja u pobuni Kelmanda i brdskih plemena negdje polovinom 18. Vijeka, cini mi se…
    Mrsha je skraceno od Marash. Kad je pobuna Kelmanda ugushena veci dio njih je proceran na Peshter, odakle se veci dio vratio na Prokletije a neki nijesu. Od tih koji su ostali na Peshteri je Kara-Djordje. Tako ja mislim…

  38. Jeste, Mrša mu je prađed. Đed Jovo Mršin protjeran u Vasojeviće a njegov sin kasnije otišao na Pešter.

  39. Fala Sjekula, penicin si koji efikasno suzbija povijesne lazove i lazavine.

  40. Ko je vas optuzio za ANTIFASHIZAM oca mu kroz oca!

  41. da su vashe “gradjanske” snage pobijedile na ovom forumu nebi bilo mene a ni onog slavkg fagtera poturice shto klice sv. Vasiliju i slini po simbolima srpske kraljevine Broj 2 ks. Sve bi nase “Narodna sloga” pocistila, nebi ostalo nista za Karadzica i Mladica.
    Trebate da znate da je KPJ za ono vrijeme bila revolucionarna, jer je pravilno adresirala nacionalno i socijalno pitanje. Bashka to da nije cekala dri sami povuku natrag…

    Kad procitam “41. Kpj je malamala partija bez uticaja” dibjemdobijem namah dizenteriju. Dje l nko cuo za Diktaturu kralja Aleksandra Karadjordjevica? Jel neko cuo kakvu torturu je neko prolazio samo zbog piogreshnog imena?
    Idi, bre , duboki u sebi, odjebi i ne glumi majmuna!

  42. Ja odje pishem o fizickom, bioloshkom opstanku najmanje jednog naroda. Boli me cuna hocete li vi Istorijski, Drzavotvorni imati kucu na moru, vikendicu na planini, kuci zenu a vikendom ljubavnicu…mene za to boli ku…kao shto vas boli ku…shto bi pobjedom krilasha, cetnika i “gradjanskih” nestao Ja.
    Da ne bude zabune….

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s