Dejan Pejović: Izvod iz crnogorske batinarnice

0.02.01.22c85c5b0dadae6600f158db98ad20d6d8d1e47fecbf15d47cfb74c79fbf5710_fullPretucanje građana od strane crnogorske policije nije neka novost, ali ipak sve češće u javnosti čujemo za neki novi slučaj. Da li je u pitanju povećanje broja premlaćivanja ljudi koji su odveć poznati javnosti, a onda samim tim i za čije se slučajeve lakše sazna ili je povećanje u ukupnom broju veće, to ne znam. Ipak, kroz moj slučaj mogu pretpostaviti da ima veliki broj sličnih primjera za koje se uopšte ne zna, jer nisu rezultirali tužbom ili jednostavno i pored svoje ispravnosti nisu željeli da na taj način izađu u javnost.
S tim u vezi, nalazim za shodno da se i ja oglasim osvrtom na ovu temu i takođe svojim “izuzetkom” potvrdim pravilo i kontinuitet crnogorske batinarnice.
Naime, u avgustu ove godine će biti tačno 10. godina od mog premlaćivanja koje može da služi kao jedan od prvih primjera čojstva i junaštva crnogorske specijalne policije u nezavisnoj Crnoj Gori.
Kao ni te 2006. kada sam se razmišljao o tužbi, tako i ove 2016. smatram da prava satisfakcija za običnog „anonimus”građanina nije moguća kroz dobijanje sudskog spora.
Ukoliko se ispravni „anonimus“ odluči za tužbu desiće se iscrpljujuća ročišta, nakon kojih će sistem spornog batinaša zamijeniti novim nespornim batinašem, dok starog nakon određenog vremena vrate na posao ili čak dobije i unapređenje.Onima koji dobiju spor se eventualno bači nešto para iz budžeta da se primire i tako do novog slučaja.
Ipak, prije nego što sam izbijen, da se moj slučaj desio nekome koga ja poznajem, odmah bih ga savjetovao da podigne tužbu! Međutim, kada sam se ja obreo u koži izbijenog koji treba da tuži, zapitao sam se koga da tužim? Batinaše ili batinaški sistem? Tada sam u punom smislu osjetio što znači obični građanin.
Kao i tada, tako i danas smatram da za običnog građanina satisfakcija može doći tek onog trenutka kada se demontira sistem koji tunelima podzemlja batinašima daje vjetar u leđa da biju i mlate.
Demontaža je proces koji je nezamisliv bez obaranja Partije koja suvereno vlada polugama, naslijeđenim još od 1945. godine kako u javnoj i specijalnoj, tako i u tajnoj policiji. Mijenjala su se i modernizovala imena i oprema, ali suština je ostala ista.
Zato sam se tada odlučio da sebe i porodicu poštedim sudskih procesa u kojima se ja dokazujem sa batinašima u batinaškom sistemu.
Odlučio sam takođe da sebe poštedim objašnjavanja, kao i da poštedim znane i neznane ljude nagađanja da li sam ja bar za nešto tu kriv i čuvene:„Ne bi ga izbili da baš ništa nije kriv“.
Takođe, nije me zanimala ni milostinja nakon sudskog procesa, kao ni u sličnim slučajevima prenemaganja raznih sistemskih NVO-a.
Za mene lično, ništa od pobrojanog mi ne bi bila satisfakcija, već još jedan mučni i gorki susret sa licemjernim sistemom.
Osim toga mi je bilo bitno da se moj slučaj ne poteže po novinama koje zarađuju na takvim vijestima i da se moj slučaj ne pojavljuje na sajtovima koji zarađuju od banera i klikova.
Posebno tada, te 2006. mi je bilo jako gadno, kada sam razmišljao da ću osvanuti u ND Vijesti, koje su bile gradivni dio sistema, danas poznatog pod sloganom „DPS – Daevječna”
Pošto je danas 25. rođendan sistemu poznatom pod sloganom „DPS – Daevječna” ovaj blog posvećujem svima onima koji su izbijeni i umrtvljeni od ovog sistema, ne samo fizički, već i psihički, ali koji iznova i iznova nalaze snagu da se bore i šire slobodnu misao u svom okruženju!

Opis događaja koji je sadržan u donjem tekstu je prožet mojim razmišljanjima i digresijama, a gro teksta je napisan kao podsjetnik istog dana kada sam i premlaćen, 15-og Avgusta 2006.

 

*** ***

Jutros oko 1:30h počela je racija u prepunoj diskoteci Maksimus.
Po slobodnoj procjeni ušlo je 70-ak specijalaca u opremi kakvu sam do tada gledao jedino u igrici „Counter Strike” i tek nekoliko američkih filmova.
Kao i obično kod sebe nisam imao ništa što bi bilo sporno, a to bi pretpostavljam podrazumijevalo, kakvo hladno/vatreno oružje/oruđe, zatim drogu ili neki sporni X predmet.

Ukratko, imao sam ličnu kartu i 20 eura.

Mirno i naoružan jedino strpljenjem dočekao sam policiju da uradi svoj posao i naivno u sebi pomislio da je meta stvarno neko iz „kriminalnog miljea“.

Šire slike radi, u diskoteku sam ušao oko 01:00h, pošto mi se nije pilo pivo, koje kadkad popijem od dozvoljenih susptanci, naručio sam vodu, koju ispostaviće se zbog gužve koju su imali konobari, i kasnije još veće gužve koja je povod mog pisanja nisam dočekao.
Umjesto vod(e) sam dočekao vod specijalaca raspoloženih, da baš mene izmlate.
Nisam konzument nedozvoljenih supstanci, a svakako nisam ni diler, niti lakih niti teških droga, oružja ili nekih X predmeta.
Naprosto, sve pobrojano je u suprotnosti sa mojim životnim stilom i filozofijom.

Sa prijateljem sa kojim sam bio u diskoteci stojao sam mirno i čekao da se ta opeRacija završi.
Na nekih petnaestak minuta od početka racije, oko 1:45h jedan od pripadnika interventnog voda je izašao na binu i putem razglasa naredio da se masa što prije uputi prema izlazu iz diskoteke.
Istovremeno sa naredbom policija počinje sa sporadičnim guranjem prema stepeništu.

Na samom izlasku iz „arene“ se napravio kolaps, metež, svojevrsna vrša. Pošto sam bio malo dalje od izlaznog stepeništa, sačekao sam da prvo krenu oni koji su bliže, pa da zatim krenem i ja. Desetak sekundi od naredbe da narod krene vani, jedna dvometrica od specijalca mi je prišao sa leđa, odgurnuo me i razdrao se:”Ajde i ti, što čekaš!?“. Istovremeno sam krenuo prema izlazu i smirenim tonom rekao. „Idem prema izlazu, ali molim vas nemojte da me gurate“. U tom momentu sam vidio kako prilazi drugi specijalac, neđe duboko i naivno vjerujujući da je došao da smiri kolegu, međutim pridošli robokap me udara šakom u pleksus i tehnikom čišćenja me baca na pod, a zatim me uzimaju pod ruke i unose u hodnik „backstage-a“. Tu me je u hodniku „backstage“ sačekalo pet ili šest policajca, koji počinju da me tuku. Ja sam refleksno stavio ruke preko ušiju i malog mozga i zauzeo polučučeći stav tako da sam udarce uglavnom primao preko leđa. Nemam pojma koliko je ta junačka bitka trajala, za mene je to bila vječnost, iako se sve odigralo munjevitom brzinom.

Shodno nalazu, osim podliva iznad bubrega i nekoliko hematoma u predjelu leđa nemam ozbiljniju povredu ili prelom, te mogu zakjučiti da ili su me izbili školski, profesionalno i da dobro poznaju anatomiju ili više je vjerovatno da sam ja, a i oni na neki način, imali sreće da me u polumraku hodnika ozbiljnije ne oštete.
Prije nego što su me iz backstage-a izbacili na pod „arene“, jedan od policajaca me je stisnuo za vrat i pribio pri kamenom zidu u hodniku, i doslovce rekao:„Ako ovo nekome ispričaš, ubićemo te!“.
Kada sam se ponovo obreo na „pod“ arene, malo sam se sabrao i pomislio da je sa policijom završeno.

Kontao sam, izbili su me, idem sad pomalo, ali nisam ni završio misao, dvojica specijalaca me ponovo uzimaju jedan pod jednu, drugi pod drugu ruku, i praktično me vertikalno nose. Iako sam rastom visok, nisam dodirivao zemlju. Naočigled velikog broja prisutnih na izlazu iz diskoteke sam predat drugoj dvojici specijalaca koji su me tokom nošenja preko Trga od Oružja pitali što se dogodilo, a na moj odgovor da sam izbijen „na pravdu boga“, dlanom udaren nekoliko puta po potiljku.
Tako su me nosili do filmskog ubacivanja u vozilo MUP-a, koje je bilo parkirano na rivi, nakon čega sam priveden u SUP. Naglašavam “filmskog”, jer je marica sa rotacijom čekala na rivi, dok su policajci brzinski otvarali zadnja vrata i uguravali me na zadnji sic. Tokom vožnje suvozač u civilu je na moje pitanje, „što slijedi dalje” rekao da će u SUP-u tek da ubiju boga u mene.

U prostorijama SUP-a sam prisustvovao drugom dijelu predstave, u kojoj nijesam tučen, ali ni za trenutak se nijesam ni osjetio sigurnim, ni prije, ni nakon pisanja moje izjave.

U izjavi sam se na jedan sarkastičan način osvrnuo na intervenciju specijalaca, tretirajući njihovo ponašanje do granice jauka korektnim, te u istom stilu napisao kako sam zahvalan na njihovoj intervenciji jer mi je tu noć i konačno stavljeno do znanja da u ovoj državi nemam svoja elementarna prava koja su propisana zakonom.

Naravno da ta ironija nije prepoznata niti kod jednog od desetak “običnih” policajaca kojima sam je naglas čitao vidno izmlaćen i iscijepan.
Oko 3:30h mi je prišao neki čovjek u civilu koji se nije predstavio.
Samo je izgovorio da neće pisati prekršajnu prijavu protiv mene, da on razumije i da bih ja trebao razumjeti situaciju.
Rekao sam im da oni bolje od mene znaju koliko im je valjana rabota, da što god kažem ni ja ni oni neće promijeniti to što sam bez razloga izbijen i priveden, i da njihova sramota može biti samo veća, nikako manja.
Oko 4:30h sam pušten SUP-a bez prekršajne prijave.

*** ***

Naknadno sam saznao da mi je slobodna procjena o broju specijalnih policijaca bila dobra i da je u Maximusu bio kao neki „beta test” hercegnovske specijalne jedinice.
Tu noć je priveden samo još jedan građanin, ljekar iz Beograda sa kojim sam zajedno napustio SUP.
O učinkovitosti i rezultatima njihovog testiranja u Kotoru je danas suvišno i govoriti.
O tome govori zvanična statistika o broju pucnjava i obračuna na ulicama Kotora zadnjih godina.
Milo Đukanović može slobodno u narednom obraćanju Kotoranima, da umjesto dragi građani, kaže dragi klanovi.
Još nekoliko jakih slika koji opisuju sistem kakvog sam na svojoj koži doživio te noći pokušaću da opišem u jednom od sljedećih blogova…

0.02.01.07fdcb0f9e5af4984420dbb1c1b65cb90b80e09ccc97f8a3aab7782be0418082_full

Advertisements

Comments

  1. Dejo , podrska!

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s