Žarko od palube: Bolje Slavuj na grani, nego Obad u ruci

U tekstu iz 2009, „Iran na ivici“, Slavoj Žižek piše:

„Kada se autoritarni režim približi svojoj konačnoj krizi, njegov raspad se po pravilu odvija u dva koraka. Pre kolapsa, dolazi do misterioznog preloma. Odjednom, ljudi znaju da je igra gotova i više se ne plaše. Nije stvar samo u tome da režim gubi legitimitet, već i u tome da njegova upotreba moći počinje da se doživljava kao impotentna panična reakcija. Svi znamo onu klasičnu scenu iz crtanih filmova. Mačka dolazi do ivice provalije, ali nastavlja da hoda, nesvesna da više nema tlo pod nogama. Ona pada tek kada pogleda nadole i primeti ambis ispod sebe. Kada režim izgubi autoritet, on je poput mačke iznad provalije: da bi pao, treba ga samo podsetiti da pogleda nadole.

U knjizi o iranskoj revoluciji, Šah šahova, Rišard Kapušćinski precizno identifikuje tačan trenutak ovog preloma. Na jednoj teheranskoj raskrsnici, usamljeni demonstrant je odbio naređenje policajca da se pomeri, i posramljeni policajac se naprosto povukao. U roku od nekoliko sati, ceo Teheran je znao za ovaj incident. Iako su ulične borbe trajale nedeljama posle toga, svi su već tada znali da je sa šahom gotovo.“

Je li s našim šahom gotovo, procijenite sami. Simptomatičan je muk partijskih glavešina. Niko od “senatora” ga više ne brani. Pokušali su Simović, Gvozdenović i Brajović, pa su se opekli, tj. opekao ih DK. Ko se boji VuKeja još? Čije ruke nisu mani pulite? Niđe nema Obada Miša, zna li ko što je s tim čovjekom? Ko nosi njegova skupa odijela ovih dana? Predrag Tata Bošković, prvi vojnik Crne Gore, zinu nešto da izusti 2-3 puta, zatim to što zinu i izusti, iščita papagajski tekst koji stalno slušamo o “nema vlasti sa ulice, neka institucije posluju svoj rad, Milo nije ništa kriv, sliku mu u novčaniku nosim, sile mraka i podzemlja…”. I… sto je bilo? Laži… gola. Ni njega više nema, pokoj mu dušu prosti. Muk. Osim mladih “lavova”. Ima jedno pašče, ponekad laje, u stanu pored, sjetih se, niđe veze.

Što se mene tiče, (aj da se prozivamo) kad vidim “profesora” Smoga Fakultetlića na protestima znaću – gotov je, ne Fakultetlić, nego “jedan čovek”. Na protestima se postaje profesor. Nemojte, “profesore”, da crnogorska parafraza kragujevačkog osmijeha Ljuba Čupića postane: “Protestujte vi, ja i dalje samo držim čas(ove na fakultetu)”. Tako, ako je neko u kontaktu sa dotičnim gospodinom, neka iskoristi svoje ni u kom slučaju precijenjene sposobnosti ubjeđivanja i nagovori ga da nas udostoji u subotu, čisto da oposlimo ovu revoluciju i da idemo doma. Ne zanima me je li neko oponent u duši, zanimaju me samo oponenti na Trgu. Ergo, “profesore”, apelujem, budite dobri, indulge us. Vi ste naš crtani film, mačku li nam iznad provalije…

Uzgred, “profesori” su nam se često nametali s nepristojnim autoritetom i ničim zasluženim dostojanstvom zvanja, a mnoge od njih bi mnogi sa ulice mogli poučit koječemu, a najmanje dostojanstvu slobodnog građanina. Empty suits.

Comments

  1. Peti kolona izgleda ima svagdje ja mislio samo u Bosni

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Google photo

You are commenting using your Google account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.