Stav redakcije portala Insajder

Da su se građani 5. oktobra 2000. borili za bankomate, benzinske pumpe, kredite, strane investitore, mogućnost putovanja u inostranstvo… moglo bi se reći i da su poneke od ciljeva uspeli da ostvare. Ipak, iako je za glasanje stasala i generacija rođena te pa i kasnijih godina, dve decenije kasnije ono što je bio razlog za pobunu i dalje postoji. Bolje reći i dalje ga nema. Slobodni izbori, institucije, demokratija… po svim parametrima i izveštajima sve su udaljeniji i sve ih je manje.

5. oktobar 2000. Foto: Srđan Ilić
5. oktobar 2000. Foto: Srđan Ilić

Godine koje su usledile bile su više ili manje tapkanje u magli i vrludanje između kompromisa, konformizma, ulizištva i propagiranja ciljeva koji su građanina/građane sve više udaljavali od istinske slobode.

Neki građani – zapravo isti oni koji su se 2000. borili za izborne uslove i prave rezultate, ponovo su na istim (o)pozicijama. Slobodni mediji, javni Javni servis, ravnopravni izborni uslovi, jake i nezavisne insitucije kao brana raznim samovoljama i dalje se ne podrazumevaju. Učestalo poistovećivanje države s njenim rukovodstvom, nerazumevanje podele vlasti, prekoračenje ovlašćenja, partijski kadrovi, netransparentnost, raspolućena spoljna politika, umesto obećanih evropskih integracija, ono su s čime se susrećemo i 20 godina nakon dana koji je vratio nadu Srbiji.

Dan kasnije počelo je da biva jasno do koje je mere država devastirana, a žilavi pipci mafije u sprezi sa službama upleteni u sve njene pore – korupcija, borba za nastavak upliva u vlast, ali i za poziciju koja bi obezbedila nekažnjivost, zakulisni dogovori i nastavak rada kriminalizovanih službi činili su sve da se ponovo dokopaju svojih nedodirljivih pozicija. Upravo u to vreme urađeni su najhrabriji pomaci ka raščišćavanju nasleđenog. Istinski pokušaj obračuna s kriminalom rezultirao je ubistvom prvog demokratski izabranog premijera koji je na vlasti bio svega dve godine. Stradao je upravo od onih koji su odbijali da prihvate demokratske promene i tekovine demokratije.

Usledile su godine stagniranja pa i nazadovanja kada je u pitanju stvaranje pravne države, nespremnosti da se izvedu suštinske promene, da se depolitizuju službe, kompromisi i partijske trgovine, povlađivanje Crkvi…

Među onima koji su došli na talasu opozicije sklepane s koca i konopca, ispostavilo se, mnogi nisu verovali u društvo vladavine prava i institucija, već su prosto samo videli svoju šansu da napreduju, ne zahvaljujući sposobnostima, već zahvaljujući pripadnosti i odanosti partiji. Ili partijama – ma koja da je u pitanju.

I dok se, zahvaljujući otvaranju svetu, situacija kada je život građana u pitanju ipak popravljala, kada su u pitanju slobode ona je stagnirala, a kada su u pitanju evropske integracije varirala – korak naprad, pa koji pomak unazad. Umesto evropskih vrednosti svoj prostor ponovo je osvajala desnica spremna na huškanje i govor mržnje, Crkva je dobijala i tražila sve više i više dok se nije došlo do situacije da je o nekim stvarima – poput pregovora s Prištinom, obaveštavana i pitana i pre parlamenta, huligani su postajali sve glasniji, a strani biznismeni postali važniji od zaštite prava domaćih radnika. Medijima se gleda kroz prste za najskarednije izgrede, sve dok je ton kada je u pitanju politika muzika za uši vlasti.

Voz koji je krenuo u tom pravcu samo je ubrzavao, sa sve manje šansi da se kurs promeni.

Za to vreme, podgrevane su sve vrste podela i rovovi produbljivani. Čak i oni koji su zajedno slavili pobedu 5. oktobra danas su na različitim stranama. Oni koji su za Evropu sad su odavno već tamo, a oni koji su ostali sve se manje bave pitanjima evropskih vrednost. Podele na naše i njihove ili njihove i naše među kojima nema razumevanja, nema komunikacije, ali ima provokacija, prozivki pa i čarki istinski sprečavaju građane da se pozabave pitanjem vlastite slobode.

Želje i potrebe građana 2000. i 2020. nisu iste, ali je jednaka potreba za pravnom sigurnošću, borbom protiv korupcije, jakim i nezavisnim institucijama, dobrim obrazovanjem, socijalnom zaštitom, promocijom evropskih vrednosti, slobodom govora, slobodnim medijima… To se ne vidi iz „njihovih“ i „naših“ rovova. Odatle se najbolje vide „oni drugi“ na koje je najlakše svaliti krivnju što svima nama nije mnogo bolje.

Izvor: insajder.net

Ostavite komentar