Piše: Miloš Babić, molekularni biolog i neurobiolog sa Univerziteta Arizone
Foto: vecteezy.com
Epidemija se nastavlja, ponovo se pričaju razne priče po socijalnim mrežama, i nesigurnost raste. Vreme je za još jedan pregled situacije, sa izvorima i objašnjenjima. Tekst koji sledi ide u četiri dela, i svaki može nezavisno da se čita ako vam je cela stvar predugačka:
- Podaci o virusu i vakcinaciji iz sveta, sumacija “opšte slike.”
- Priče i mitovi sa društvenih mreža kojima nas trenutno zastrašuju.
- Konkretno o Sinofarm vakcini: provera antitela, dodatne doze, šta se tu događa.
- Pogled u budućnost: koji su pravci kojima se sve ovo može završiti.
Podaci
Vesti iz sveta izgledaju jako dobro. U Izraelu, gde je više od polovine stanovništva vakcinisano, epidemija prestaje, bolnice polako zatvaraju COVID odeljenja, i počinje otvaranje društva i ekonomije. Američki centar za kontrolu bolesti (CDC) je obavio da su susreti među vakcinsanim ljudima bez mera zaštite dozvoljeni, počevši od dve nedelje nakon druge doze – početak kraja epidemije u državi koja je do sada predvodila svet po broju mrtvih i bolesnih.
Snažna kampanja vakcinacije u UK je preokrenula epidemiju izrazito zaraznog B.1.1.7 soja, i mada infekcije i dalje ima, teške bolesti i hospitalizacije su postale retke. Kina je epidemiološkim merama skoro potpuno uklonila virus iz cirkulacije, ali sada vakciniše oko 10 miliona ljudi nedeljno da bi sprečila da se virus vrati, sa planiranim ubrzanjima tokom sledećih meseci.
Ukupan broj vakcinisanih u svetu je nedavno pre pisanja ovog teksta prešao preko pola milijarde, sa jako dobrim nivoima efektivnosti, i bez izveštaja o značajnim nuspojavama. Radi poređenja, pola milijarde obolelih od COVID-19 bi značilo 3.5 miliona mrtvih ljudi, i oko 35 miliona sa značajnim nivoima trajnih posledica bolesti.
Gigantske studije polako izlaze i pokazuju da vakcine drastično smanjuju šansu smrti i teške bolesti generalno (osim kod baš najstarijih i najslabijih), i da – najvažnije od svega – smanjuju šansu prenosa virusa.
Studija iz Škotske (na 5.4 miliona ljudi) pokazuje da tri nedelje nakon prve doze Fajzer vakcine, verovatnoća da vakcinisani završi na bolničkom lečenju opada za 85% u poređenju sa nevakcinisanima. Za AstraZeneca vakcinu, i pored svih sumnji, ta cifra je još bolja, 95% smanjenje.
Iz Izraela, poređenje milion ljudi (pola miliona vakcinisanih Fajzer vakcinom, pola miliona nevakcinisanih) pokazuje da dve nedelje nako druge doze vakcinisani imaju 92% manju verovatnoću dobijanja teških oblika bolesti. Kod zdravih ljudi između 16 i 39 godina, vakcinacija praktično eliminiše bolest (99% smanjenje infekcija). Čak i među ljudima sa tri i više faktora rizika (astma, srčane bolesti, dijabetes, rak…) smanjenje simptomatične bolesti je visoko, čitavih 86%.
Ovaj nivo otpornosti važi iako je u obe države dominantan novi Britanski B.1.1.7 soj. O sojevima smo već pričali u prethodnim tekstovima, više puta, sa nadom da će vakcine uspeti da se održe. Dobra vest je da za sada sve vakcine zadržavaju značajan nivo efektivnosti protiv novih sojeva, uključujući tu i Sinofarm vakcinu.
Strahom protiv razuma
To su podaci iz sveta. Ali ako čitate naše društvene mreže, ne bi vam tako dobro izgledalo. Kod nas je fino krenulo sa vakcinacijom, pogotovo u Srbiji, ali napredak sada usporava. Britanski B.1.1.7 soj je uleteo u naše krajeve i proizveo novi talas epidemije, ignorišući otpornost mnogih ljudi koji su već preležali (kao što smo i znali i upozorili da će se desiti). U Srbiji je oko petina stanovništva do sada primila jednu dozu vakcine (manje od 15% je primilo obe), kolektivni imunitet nije ni blizu nivou na kome bi mogao da ovo zaustavi. Jedini način kontrole epidemije je da se održe mere dok se ne odgura dalje sa vakcinacijom.
Ali mi umesto toga ulazimo u sve ozbiljniju svađu povodom nepoverenja u vakcine, zasnovanu na jako lošim informacijama koje se nekritički prihvataju.
Najveći deo trenutnog straha u Srbiji se vodi oko dvostruko vakcinisanih koji su se zarazili ili umrli, iz čega se vodi priča kako vakcine (pogotovo Sinofarm) eto “ne rade posao.”
Pogledajmo gornje podatke za Pfizer vakcinu iz Izraela: 92% smanjenje teških oblika bolesti. Ova cifra je merenje. Nije neka teorija, već je pažljivo brojano koliko ima bolesnih među vakcinisanima, a koliko među nevakcinisanima. I izbrojano je da se među vakcinisanima Fajzerovom vakcinom teško razboli jedna osoba za svakih 12-13 koji se razbole među nevakcinisanima.
Ili, drugim rečima: moguće je dobiti vakcinu pa se opet zaraziti i teško razboleti. Ako imate 94 godine, kao pokojni Vlasta Velisavljević, može se desiti da vas taj teži oblik bolesti i ubije.
Ali 92% zaštite! Jedan bolestan umesto trinaest! To nije ništa? Nije bitno, mora da bude apsolutno 100% inače se ne broji?
Sinofarm je u početku navodio 86% cifru efikasnosti, novije izjave iz UAE daju nešto nižu cifru od oko 79% (sa novim sojevima koji i tamo udaraju). Znači za svakih pet bolesnih među nevakcinisanima, možemo očekivati otprilike jednu bolesnu osobu među vakcinisanim. Manji je nivo zaštite nego Fajzer, za nekih 10-15%. Ali Fajzerovih vakcina nema ni blizu dovoljno u našim krajevima. Šta da radimo? Nećemo 79% zaštite, insistiramo na 92%, a do tada ćemo da ostanemo na okrugloj nuli?
I ne možete me ubediti da su naši ljudi glupi pa da ne razumeju to, i da ne znaju da je 79% bolje od 0%. Ali neprestano, neumorno, slepo bombardovanje strašnim pričama sa društvenih mreža i YouTube nas je potpuno sludilo.
Dodatnu nesigurnost je uvela cela priča oko AstraZeneca vakcine. Primećena je grupa slučajeva tromboze, pauzirano je davanje na nekoliko dana dok se nije proverilo da li je to posledica vakcine. Nađeno je da se sličan (ili veći) broj tromboza dešava u toj populaciji (stariji ljudi) i bez vakcine. I cela Evropa je sada nastavila da daje vakcinu kao i ranije. Ali u društvenim medijima – panika!
Kada neko pokušava da vas uplaši, dobro pravilo je da uvek pogledate tačne cifre, i da ih uporedite sa nečim za šta imate lično iskustvo.
Recimo, aspirin kod otprilike dve osobe na svakih milion izazove strašnu nuspojavu zvanu Stivens-Džonson Sindrom, u kojoj koža počne da se ljušti i odumire po velikim površinama tela; situacija zahteva bolničko lečenje, i opasna je po život. Koliko dugo razmišljate i strahujete pre nego što uzmete aspirin?
Ili možemo i nešto van medicine. Na svakih milion ljudi koji svake godine u Srbiji sednu u automobil, 280 pogine u saobraćajnim nesrećama. Koliko dana, nedelja, meseci vi sedite i razmišljate da li vredi rizika sesti u kola i odvesti se negde? Svaki put pre nego što sednete da se negde vozite?
U slučaju AstraZeneca vakcine, primećena su 22 slučaja tromboze na 17 miliona vakcinisanih. Kao što je rečeno, ovo je isto kao i bez vakcine. Ali zamislimo za trenutak da je ovo zaista bila nuspojava! Šta bi bilo da vakcina zaista proizvodi 22 tromboze na svakih 17 miliona ljudi koji je prime? To bi i dalje bio manji rizik nego aspirin, daleko manji nego vožnja u automobilu po Balkanskim putevima. Ako nas ovako retke stvari plaše, zaboga – pa nikada nećemo smeti da izađemo na ulicu, jer tamo ima mnogo većih pretnji!
Ali od svake stvari koja se pomene moramo da napravimo bauka, ako se u rečenici pominje reč “vakcina.” Verovatnoće rizika koje nas ne zanimaju u svakodnevnom životu odjednom postaju predmet nesanice i ogromnih tekstova po medijima.
Što me dovodi do možda najviše iritirajućeg dela: gornje situacije su bar zasnovane na stvarnim situacijama, i ozbiljnim pitanjima. Ali mnoge priče koje kolaju po društvenim mrežama nemaju nikakvo pokriće. Recimo, dva čoveka iz Nemačke su izmislila da vakcina izaziva neplodnost. Ne koristim tu reč otprilike: ovo je čista mašta, bez ikakvog naučnog pokrića, podataka, razloga. Isti nivo izmišljanja kao kada dete priča kako u ćošku sobe u mraku živi veštica koja će da ga pojede.
Hiljade žena su do sada zatrudnele nakon vakcine, na stotine beba su već rođene od majki koje su primile vakcinu, nema nikakvog traga efekta na plodnost, niti se vidi bilo kakav razlog da se uopšte brine o tome. Nijedna vakcina koja ne sadrži žive viruse u istoriji sveta nije imala značajne posledice na plodnost. Ali ta bajka je kroz naše krajeve proletela kao oluja, i sada svi lekari i epidemiolozi moraju kao papagaji da ponavljaju da to nije istina, a ljudi i dalje sumnjaju.
Sinofarm i “ljudi koji nemaju antitela”
Dok Kineske firme vuku noge i nećkaju se oko objavljivanja jasnih rezultata (stvar za koje ih, nezavisno od kvaliteta vakcine, treba intenzivno kritikovati), rasprava u javnosti se vodi na osnovu anegdota. U naučnim grupama možete naći gomilu ljudi sa jedne strane, koji viču o pojedinačnim slučajevima zaraženih ili teško bolesnih ljudi, bez obzira na dve doze Sinofarm vakcine. S druge strane imate argumente lekara koji ukazuju na činjenicu da su dvostruko vakcinisani Sinofarmom jako mala manjina u COVID bolnicama, i koji navode slučajeve izloženih ljudi koji su potpuno izbegli infekciju dok su se nevakcinisani oko njih razboleli.
Za čoveka koji se vakcinisao Sinofarm vakcinom, potpuno je razumno biti zbunjen u ovoj situaciji, i sumnjičav prema anegdotalnim podacima. Gornja cifra od 79% nije baš utešna – svakome padne na pamet misao “šta ako sam ja taj jedan u pet koji nisu otporni na infekciju?” Da li se testirati za antitela ili ne? Šta raditi ako je test negativan? Onda na to možemo dodati vesti da neke države, pre svega Ujedinjeni Arapski Emirati, sada kontrolišu antitela i daju treću dozu onima koji pokažu loše rezultate.
Trenutni zvanični savet je da se ne testira. Ja se sa time neću potpuno složiti, ali pre nego što krenemo u tom pravcu: jako je važno razumeti zašto je zvanični savet takav kakav je.
Naime, vama kao pojedincu je važno da budete lično zaštićeni. Ali i vama i epidemiolozima je još važnije da se što više ljudi vakciniše što pre. Jer ako vakcinišemo široko i efikasno, potisnućemo virus kao što su to uradili Izrael i UK. Ako potisnemo virus iz cirkulacije, vaša verovatnoća da se zarazite takođe pada, bez obzira da li je vaš lični nivo antitela visok ili nizak.
Vaš rizik da se razbolite možete da dobijete tako što pomnožite verovatnoću da budete izloženi virusu sa verovatnoćom da vas vakcina nije zaštitila. U toj jednačini, ako smanjite verovatnoću izlaganja – to je jednako bitno kao i smanjiti verovatnoću teškog oblika bolesti. Ili, direktnije: osoba vakcinisana Fajzerom u širokoj epidemiji ima veću šansu bolesti nego osoba vakcinisana Sinofarmom ako je nivo infekcije nizak. Niko nema garanciju sigurnosti, ali šansa lošeg ishoda je drastično drugačija.
Za razliku od UAE, gde je Sinofarm jedina široko dostupna vakcina, u našim krajevima postoji više raznih pristupa imunitetu. Našoj epidemiološkoj službi bi bila noćna mora ako bi se sada svi ljudi koji su primili Sinofarmove vakcine nacrtali da primaju dodatne doze zbog te razlike od 10-15% u efikasnosti u poređenju sa Fajzerom. Povrh toga, testovi nisu savršeni, i imaju svoju šansu greške, koja samo komplikuje situaciju. Ako pažljivo pratite, naćićete ljude koji su imali slabe ili negativne rezultate, a koji su ostali nezaraženi nakon izlaganja. Otud i savet: nemojte se testirati, samo će vas nervirati ako je cifra mala.
No, ljudi koji su primili vakcinu su već pokazali da mogu da razumeju naučne informacije, i otud mislim da im se može dati poverenje da razumeju sve prethodno rečeno, i da ne postanu paničari zbog cifre na papiru.
Otud, moj pogled je sledeći: slobodno se testirajte, ali nemojte da se uzbuđujete suviše oko rezultata. Pozitivan test je dobra stvar, ali nije jasno koliko dugo će trajati, i ne treba da to koristite kao dozvolu da ignorišete mere. Jer čak i ako ste vi lično zaštićeni od teške bolesti, i dalje možete da zakačite virus. I vi onda imate samo prehladu ili čak ni ne znate da ste se zarazili, a pritom inficirate nekoga ko nije stekao antitela, ili nekoga ko još nije došao na red da se vakciniše.
Negativan test takođe nije kraj sveta. Nastavite da se držite mera, i nadajte se da ste stekli neku osnovu zaštite. I gurajte da se ljudi oko vas vakcinišu i revakcinišu, da bi nivo virusa pao što pre. Onda kada se prvi talas vakcinacije završi, i kada dođemo do stadijuma u kojima ima više vakcina nego primalaca, tu onda postaju dostupne dodatne opcije: treća doza, ili možda revakcinacija dozom drugih vakcina da se pokrene ćelijski imunitet (koga Sinofarm slabo proizvodi). Rade se studije i vode se diskusije među imunolozima; za mesec-dva, više će se znati, i epidemiolozi i imunolozi koji vode našu kampanju vakcinacije će moći da daju bolje i direktnije savete na osnovu čvršćih podataka.
Smireno, polako, bez straha. Preživeli smo ratove, bombardovanja, sankcije, proćićemo i kroz ovo.
Pogled u budućnost
Virus je postao endemski: sada je u tako širokoj cirkulaciji da neće moći da bude potpuno potisnut. Od sada pa nadalje, SARS-CoV-2 će biti jedan od virusa sa kojima ćemo mi i naši potomci morati da se rvemo. Postoji mnogo raznih mogućnosti kako će ta borba možda izgledati, ali u ovom trenutku možemo da ih sve grubo klasifikujemo u dva osnovna pravca. Te pravce možemo da nazovemo, u iznenađujuće dobroj analogiji sa Marvelovim filmovima, “Kraj Igre” i “Rat Beskraja.”
Da bi smo razumeli šta ovo znači, pogledajmo šta se tokom celih naših života događalo sa četiri “standardne” vrste koronavirusa koje već vekovima cirkulišu kroz čovečanstvo. Ovi virusi su sve nas zarazili prvi put negde tokom detinjstva. Mada vrlo male bebe mogu da postanu ozbiljno bolesne, i poneko dete čak i umre od ove infekcije, ogromna većina dece prođe samo sa prehladom i kašljem. Kroz detinjstvo, različiti sojevi ove četiri vrste koronavirusa nas ponovo zaražavaju, i mi kroz te korake stičemo sve bolji i bolji imunitet. Kad dođemo u tinejdžerske godine, mi već imamo vrlo raznovrsna antitela i T-ćelije protiv tih virusa, i postajemo dobro zaštićeni. U kasnijem životu neki ovih virusa uspe da nas zakači tu i tamo… ali pošto imamo tu zalihu imune memorije iz detinjstva, oni izazovu samo običnu prehladu. Ponovo postajemo ranjivi prema njima tek ako postanemo baš teško imunokompromitovani, ili u kasnoj starosti. Zapaljenja pluća su jedan od najčešćih uzroka smrti među starim ljudima, a ove četiri “uspostavljene” vrste koronavirusa se često nalaze među uzročnicima.
SARS-CoV-2 je novi virus, mi ga nismo videli u detinjstvu. Današnja deca se razboljevaju od ovog novog virusa isto kao i od starih, i preleže ga slično (uglavnom bez težih posledica). Klinička slika je malo ozbiljnija, jer se virus još uvek “navikava” na ljude. Ali većina dece će preležati virus, zakačiti kasnije u nekom trenutku neki drugi soj, i onda ostati sa trajnim imunitetom.
Problem su odrasli. Mi za ovaj novi virus nemamo tu staru otpornost iz detinjstva, a kod nas je bolest mnogo ozbiljnija nego kod dece. Mi možemo da steknemo otpornost na dva načina – i koji način većina nas izabere će odlučiti i koja budućnost nam sledi.
Najbolji pravac je “Kraj Igre.” U ovom slučaju, većina odraslih će da stekne osnovnu otpornost kroz vakcinaciju, brzo, naglo, i masovno širom celog sveta. Onda će ta otpornost pre ili kasnije da opadne, ali ne na nulu, i ljudi će se zaraziti… ali zbog tog delimičnog imuniteta, bolest će biti samo prehlada, ili čak asimptomatična. Neko vreme će verovatno postojati opcione dodatne vakcine, za one koji su osetljivi, ili koji imaju slabiji imuni sistem. Bilo kroz dodatne vakcine, bilo kroz dalje izlaganje, ovakva ponovna stimulacija osnovne otpornosti stečene iz vakcina će proizvesti trajni imunitet prema SARS-CoV-2. Istu kao otpornost prema drugim koronavirusima koju smo stekli u detinjstvu.
Nije sve super: ovo znači da postoji još jedan virus u cirkulaciji od koga možemo da se razbolimo, i on postaje još jedna stavka na listi organizama koji mogu da nas ubije u starosti. Ali život će se vratiti u normalne tokove, delimično možda već i za nekoliko meseci; povratak do potpune normale zavisi od brzine i efikasnosti vakcinacije u celom svetu, uključujući tu i Afriku i Aziju.
Pretnja ovakvoj budućnosti su scenariji “Rata Beskraja.” U ovom slučaju, nećemo uspeti da vakcinišemo dovoljno brzo i dovoljno široko. Što znači da će ostati veliki broj zaraženih ljudi kod kojih virus nastavlja da mutira. Setimo se da su koronavirusi (u poređenju sa drugim virusima) sporo mutirajući: oni ne mogu da se prosto preurede u nove sojeve kao što to rade virusi gripa. Otud, broj zaraženih direktno određuje broj novih mutacija iz kojih zatim nastaju novi sojevi. Što veća populacija koja je istovremeno bolesna, to veća šansa da nastane nova opasna varijanta.
U ovom slučaju, većina ljudi će preležati koronavirus. Onda će da se zaraze ponovo nekoliko meseci kasnije. Onda će neki novi soj da ih zarazi opet. Pa će onda da nastane sledeći soj koji će da ih zarazi opet. Kroz vreme, ovo će dovesti do nakupljanja imuniteta isto kao i “Kraju Igre,” ali mnogo sporije, i mnogo više razvučeno kroz vreme. Prostim davanjem više šansi virusu da se razvija u više raznih pravaca, mi ćemo garantovati sebi najgori sklop mogućnosti. Može se čak i desiti da se virus podeli na čitave nove podvrste, od kojih svaka počne da izaziva nove epidemije.
Ceo proces “Rata Beskraja” bi i izgledao zaista kao beskrajna noćna mora: zatvaranja, pretrpavanja bolnica, kontrole na granicama, delimične vakcinacije i revakcinacije… sve bi trajalo godinama dok dok dovoljan broj odraslih u celom svetu ne stekne dovoljno širok imunitet da se odbrane protiv svih verzija i sojeva virusa, kroz niz ponovnih infekcija. Taj imunitet će, naravno, steći samo oni koji prežive sve to. A veliki broj preživelih će do kraja života nositi posledice tih ponovnih infekcija.
I to je izbor koga svi pravimo kada odlučujemo da li ćemo se vakcinisati ili ne. Na ličnom nivou, izbor je između vakcinacije i infekcije, nema trećeg. Na društvenom nivou, tom odlukom svako od nas glasa ili za “Kraj Igre,” ili za “Rat Beskraja.”
Izvor: milesbabbage.com