Danas sam se ne baš planirano obreo u Beogradu (ne zbog protesta). Iako sam navijao da se poklope kockice, bedž #OdupriSe stavio sam u džep za slučaj da se trefim baš kad i đe treba, pa da ga okačim na rever.
Taj bedž nosi nostalgiju za energijom studenata koji su i na našim protestima bili i postojali – to podcrtavam još jednom.
Nakon razgovora sa nekim od studenata iz organizacije blokada, uvjerio sam se, pored emisija na N1 koje povremeno gledam, da se radi o izuzetnim ljudima. Mladi intelektualci koji znaju zašto protestuju i zašto su tu, ali očito i da hrabrije sanjaju od mnogih prethodnih generacija studenata. Ili je sada prosto došao momentum da se čuju i vide na pravi način.
Desetak dana nisam u Crnoj Gori, nisam ispratio protestne novitete u Podgorici u punom smislu, već sporadično. O tome sam već pisao, o konstrukciji vlasti koja smatra da je nekoliko hiljada ljudi mali skup. Nikad to u Crnoj Gori ne smije biti zanemariv broj.
Što se tiče suštine protesta u Crnoj Gori, iz moje perspektive želim vjerovati da su i naši aktuelni studenti svoji prije svega i da ih se ne može lako manipulisati kako to nemušto piše partija starmalih demokrata s pozicije vlasti.
Na jednom od videa iz Beograda koje sam snimio čuje se nedavno diplomirani student koji je došao na današnji protest. Podigao je mobilni u zrak, snimao transparente i rekao: „Oduševljava me kreativnost ispoljena na transparentima.‟
Saglasio sam se s njim u momentu, jer to je ono što se vidi kao autentično i dolazi iz svih sistema čovjeka: mozga, kičme i srca.
Tako želim da i naši studenti u Crnoj Gori donesu neki novum, ne radi nas, već radi sebe i svog izraza. Da se oduševimo kao što je Balkan iznenađen srpskom studentarijom. I nema veze što izgleda fenomenološki da se Crna Gora diže samo kad se Beograd ustaje.
Ne potpisujem se na najnovijim crnogorskim spiskovima podrške studentima.
Umjesto toga, dolaziću na proteste. Ako budem u Crnoj Gori, doći ću 16.01. Dolazio sam i na DF-ove proteste kada nas je bilo stotinu i kada su bile hiljade, kada smo gutali suzavac.
Daleko je paralela između srpskog i crnogorskog sistema trenutno, ali i mi koji nismo studenti treba da dignemo glas da ovi novi koji su zaśeli nikada ne pomisle da mogu stići tamo đe je bio 30-godišnji režim ili ovaj isto tako autokratski kakav je u Srbiji. Ako nema moralne odgovornosti, neće biti ni objektivne odgovornosti u budućnosti. To je tako.
Predlažem da svi oni koji su se potpisali na ovim peticijama podrške dođu, a ne samo njihovi potpisi, kao i oni koji se nisu potpisali da dođu i ne gledaju ko se sve potpisao. Jedino tako možemo zajedno uzviknuti:
Dolje starmalo crnogorsko rukovodstvo!
Moraju da vide da imaju ozbiljnije protivnike od DPS-a, koji još uvijek živi zahvaljujući njima.
Ostara se na protestima, ali srce je i dalje studentsko.
P.S.
Mud(r)ost dragi studenti!
Tada vam ni Milo ni Momo – ne mogu ništa.