Polovina Srbije je u svetu neđelju navijala za Mila – i to gorljivije nego Milove pristalice u CG – druga pak polovina je priželjkivala Đukanovićev strmopizd, takođe gorljivije od Milovih izbornih protivnika.
U tome su, kao i obično, prednjačili viđeniji Srbi iz Crne gore koji su guzice instalirali u Beograd, ali im je srce zauvek ostalo razapeto na Lovćen. Bila je, međutim, upadljiva napadna uzdržanost zvaničnog Beograda koji je sve smo ne uzdržan.
Ako mene pitate, umesto da navija za ove ili one, Srbija je trebalo džumle da se postidi od za nju nedostižne političke zrelosti Crnogoraca (oba pola i obe narodnosti) koji su na parlamentarne izbore izašli u postotku od preko 75.
Kada je izlaznost tako velika, tu niko ne može ni preterano pobediti niti previše izgubiti, što se videlo čim su počeli da pristižu rezultati. Rezultat je, kako novindžije vole da kažu – tesan; DPS & Co jesu pojedinačno osvojili najviše glasova, ali je u konačnom zbiru CG opozicija – koja za razliku od srpske ne traći energiju na međusobna prepičkavanja – dobila najviše mandata, tako da joj se – ako se drugačije ne naredi odnekud „odozgo“ – smeši Vlada.
„Tesne“ pobede su u principu velika blagodat za demokratiju jer u korenu sasecaju cezarističke ambicije koje u manjoj ii većoj meri tinjaju u svakom političaru, čak i u državama od kojih se to ne bi očekivalo. Ne kaže se zalud „ne vavedi me vo iskušenije“. E sad, ako u skupštini imaš samo dva glasa više od protivnika (takođe podložna vavedeniju vo razna iskušenija) ako pritom imaš i nekoliko samosvesnih koalicionih partnera, onda nema ni teoretske šanse da „otmeš državu“. Prvi će te – po principu što ti, a ne ja – u tome sprečiti koalicioni partneri.
Pisac hoće da kaže da se majušna Crna Gora pokazala neuporedivo zrelijom, organizovanijom i uljuđenijom od Pijemonta, koji ispod žita ne odustaje od (pre)uređivanja Crne Gore i Brda.
Šta će iz svega toga ispasti, ostaje da se vidi. Čisto sumnjam da će vodeća ličnost crnogorske opozicije, odmereni Krivokapić, dugo ostati na vodećoj poziciji; čovek očigledno nije alamunja i pokvarenjak, što će reći da nema političku budućnost. Takav kakav je, ne bi je imao nigde na svetu. Stvar će po svemu sudeći – opet ako se drugačije ne naredi – preuzeti neki Dodik, koji će ipak biti mnogo manje Dodik, opet ne zato što možda ne bi hteo da bude i veći Dodik od Dodika, nego zato što mu to neće dozvoliti ni opozicija ni deo koalicionih partnera, od kojih su neki suverenisti.
Šta crnogorski novopobednici (svih boja) sanjaju i šta će im se događati, za mene je to velika nepoznanica, a bojim se da je i za njih. To je i inače problem svih koalicija okupljenih oko programa rušenja (bilo koga), a ne oko projekta izgradnje (bilo čega). To je, uostalom, unutrašnja stvar Crne Gore. Mi te brige nemamo. Pred nama su još dvadeset dve godine Visoke Vladavine.