Da mi je da odem u pozorište; da mi je da se guram ispred bioskopa; da sam na žurci sa hiljadu ljudi đe svi su znojavi i dišu jedni drugima za vrat.
Da mi je da skinem masku, da se izgrlim i izljubim sa svijetom.
Da mi je da ne slušam razne gluposti i premišljanja predstavnika Vlade.
Da mi je da mi ne iskaču sponzorisani članci CDMa i Aktuelno.
Da mi je da Bratićka uđe u Ministarstvo kulture i time barem shvati da postojimo.
Da mi je da ne gledam Crnogorke kako u Armani trenerkama pjevaju himnu sa suzama u očima jer im neko otima državu.
Da mi je da ne gledam Srbe u trikmajcama sa pištoljima.
Da mi je da ne slusam Skupštinu.
Da mi je da se ne osjećam ovako bijedno.
Da mi je kukavici crnoj da živim normalno u normalnoj zemlji.
Mnogo li je?