Politički momenat u Crnoj Gori je nakon dugo godina teške dosade zapravo postao interesentan. Kraj jula, pripreme za avgustovsko stranačko primirje i zakonodavnu (meno)pauzu, ipak prožet svakodnevnim trvenjima. Indikativno je što svakom majskom (ali julskom) zorom raste nezadovoljstvo radom Vlade i činiocima koji je tvore. Sporna imenovanja, nepostojanje javnih politika, ekonomski kolaps, odron od turističke sezone, amaterizam u svim sferama od PR-a do tehnokratskih zadataka… Podugačak je spisak osnova za izrugivanje i prezir spram takve vlasti. Sve upućuje na to da se neke, ako ne sve, od tih stvari rade namjerno. Odgovor na logično pitanje zašto možemo dati malim pregledom kategorija u kome ćemo uočiti obrazac ponašanja.
- Opozicija: ima osnova za brutalnu antikampanju, sa zadovoljstvom čeka naredne izbore
- Podržavaoci Vlade koji nemaju izvršne pozicije: u suštini kolaboriraju, ali igraju ulogu moralnih kolosa i govore kako su oni sve mane znali unaprijed, ali su dali podršku radi unaprjeđenja demokratije
- Nezavisni mediji: svakodnevno ljuljaju ka otkazivanju podrške Vladi dobijajući time na vrijednosti kao veto akter za svaku buduću
- Inostrani faktor: uz sve uočene propuste, ipak je to jedna stabilna i predvidljiva proevropska Vlada
- Razočarani glasači i apstinenti: *zbunjeni, na aparatima*
- Vlada: žrtve političke i medijske hajke u kojima nalaze opravdanje za nepostojanje kapaciteta u obavljanju posla koji im je povjeren; preživljava
Kao i u mnogim prethodnim situacijama u crnogorskoj političkoj istoriji, svi akteri su u konačnici zadovoljni razvojem događanja. Iako izgleda da nisu, iako se javno šalju ljutite i prijeteće reakcije, iako Vlada pada maltene svaki dan… U julu 2022. ne dešava se apsolutno ništa. Jer Vlada ne može pasti u julu iz prostog razloga što bi onda morao da se radi cijeli avgust. A izdržaće se i ta jesen, najnezadovoljniji će biti podmireni funkcijama i imenovanjima, opšte je poznato da će objedinjeni izbori biti u aprilu, a lažni bunt oko temeljnog ugovora će se amortizovati pričom o popisu i apokaliptičnom kampanjom koja će, sva je prilika, krenuti već u oktobru. Za tu kampanju svi su već spremni. Strateške pozicije su zauzete, partije prijete rastom, tako da možda ukupni procenat treba podići sa 100 na 700 posto, čisto da apetiti mogu biti zadovoljeni.
Ispod žita se često provuče misao od strane malobrojnih rezonera u opštem ludilu da permanentni ciklus izbora u kome se nalazimo onemogućava normalno funkcionisanje države iz razloga što se kod nas još uvijek smjena vlasti shvata isključivo u smislu smjene kadrova. I onda rukovodeće pozicije u javnoj upravi koje ne bi ni u snu smjele biti političke, postanu upražnjene i popunjene ljudima bez adekvatnog radnog iskustva za predmetnu okolinu, time suvereno blokirajući efikasnost rada. Ali o tome se ne priča jer je mehanizam partijskog zapošljavanja zajednički interes SVIH političkih partija do jedne, i stoga jedina poluga vlasti koja zapravo radi. Dok god bude tako, izbori nemaju nikakvog smisla. Zamislite na primjer da je Italija mijenjala izgled javne uprave svaki put nakon pada Vlade u zadnjih par godina, a takvih situacija je bilo tri. Bukvalno ne bi postojala teoretska šansa da se u zakonskom roku neko zaposli, a već bi došao novi kabinet. Venecija bi postala rupa poput Kotora, a Vatikan anektiran i pretvoren u eparhiju rimsko-napuljsku. Uprkos karikiranju iz prethodne rečenice, svoditi izbore na nivo borbe za kvote zapošljavanja zaista redefiniše značenje riječi politička prostitucija.
Tako, mi pričamo o temeljnom ugovoru, o imenovanjima, o popisu, o sudstvu i tužilaštvu, o komitskim skupovima i četničkim saborima… I u tim domenima tražimo razlog mogućeg pada Vlade. Dok malo ko ima hrabrosti da uđe u dublju analizu i pokaže kako samo goli interes (finansije, moć, često oboje oličeno u funkcijama) u ovakvom sistemu krije tajnu datuma narednih izbora.