Konsenzualna podrška globalne ljevice novoizabranom predsjedniku Brazila Luli je fakat koji zaslužuje pažnju. Pogotovo kad se sagleda iz ugla opravdane sumnje da ljevica uopšte ne postoji osim kod onih koji sopstvene ideje tako doživljavaju. Empirijski, ljevica je umrla u momentu kad je postala sterilna alternativa rastu desnog populizma, time se pretvarajući u lijevi populizam koji nije mogao da ponudi više od: glasajte nas jer nismo kao oni. A što u stvari jesmo, to je već malo teže za definisati. Tako je ljevica podržala Makrona, klasičnog igrača establišmenta čija politika prijeti da ozbiljno uzdrma temelje poslijeratne Evrope, o čemu ćemo veoma uskoro naširoko pisati. Ljevica je podržala Šolca, najgoreg političkog činioca za Njemačku i njenu međunarodnu ulogu u ovom trenutku… Ne moramo dalje da bi se uviđeo obrazac glasanja protiv ekstremne Le Pen ili ekstremne grupacije AfD. I umjesto da na vlast zaista dođe ljevica, na kraju se dođe ili ponovo do populista u blažem obliku ili do radikalnog centra koji generiše haos. Uglavnom, pogotovo u Evropi, ljevica nije ozbiljan politički faktor pa je stoga i ne treba posmatrati ozbiljno, već je bolje rekalibrirati prevaziđenu ideološku skalu koja trenutno ide od centra do desnice.
Uglavnom, u Brazilu je izbor bio između Žaira Bolsonara, Trampovog malog od palube, u političkom smislu idiota, igrača na najniže afektivne instinkte slabo pismenog biračkog tijela. Takva mu je i kampanja, takvi su mu i javni nastupi. Sve je puno kratkoročnih obećanja, boljeg životnog standarda, Brazil na prvom mjestu. Unosi se nemir najavama nepriznavanja rezultata u slučaju eventualnog poraza. Identično kao i u nesrećnoj kampanji u SAD 2020. godine. Sa druge strane Lula da Silva je nekadašnji lider radničkih pokreta, čovjek iz naroda, energični neobrijani starac koji obećava dugoročni ekonomski prosperitet i jednakost u društvu. Takođe, on je osuđeni kriminalac i čovjek koji je u svojih jedanaest godina mandata ostavio Brazil u tako očajnom stanju da se narod 2018. okrenuo Bolsonaru. I jedan i drugi kandidat su teški populisti i obojica polarizuju društvo do maksimuma po staroj Šmitovoj maksimi nas i njih, kreiranja sopstvenog identiteta na bazi stvaranje neprijatelja od drugog bloka. Na primjer, Lula je Bolsonarove glasače uporedio sa pripadnicima Kju Kluks klana, a Bolsonaro Luline glasače nazvao kretenima. U takvom ozračju, potpuno je svejedno ko je pobijedio na izborima.
Ovoga puta, visak je pao na Lulu i zbilja je više od te relativno očekivane pobjede, rastužila je globalna podrška navodno progresivnih snaga. Tri su glavna razloga za to.
Prvo, Lula nije neka nova struja brazilske politike, grassroot, neokaljani potencijal koji može ujediniti društvo. On je izraubovani lik koji je imao priliku za više od deceniju sa iste pozicije da pokaže šta umije uraditi na državničkoj poziciji i demonstrirao je samo da ne zna apsolutno ništa. Po svim ekonomskim parametrima, strateškoj autonomiji, stepenu regionalnih integracija, Brazil je u svojoj istoriji najgore stojao u doba Lule. Čak je i davni Vargasov režim imao određenih pozitivnih tendencija. Dakle, Lula je potrošena priča jednako kao i primjerice ekonomska vizija Janisa Varufakisa i glasati danas za nju u Grčkoj značilo bi vraćati se u prošlost. Brazil se vratio u prošlost i polarizovao društvo do maksimuma te je za očekivati da se u nadolazećem periodu tamo jave velike društvene nestabilnosti.
Drugo, u skladu sa argumentom polarizacije društva, prisutan je potpun nestanak umjerene političke struje, centra, partija koje bi blago naginjale ka ljevici ili desnici. Ekstremizacija politike nikad i ni u jednoj državi nije prosperitetno završila pa neće ni u Brazilu. Stoga, potpuno je svejedno da li su Lula ili Bolsonaro dobili priliku da vode državu kada je skup progresivnih snaga doveden do nestajanja. U ovakvoj situaciji, Lula je bukvalno stečajni upravnik države. Međutim, to je arena u kojoj on ima iskustva, makar sudeći po pravosnažnim sudskim presudama protiv njega.
Treće, globalno idealizovanje Lule je znak da ljevica čak ni sa pozicije potpune propasti nema ideju za sopstveni preporod. Kriza identiteta i mnogo moćna populistička mašinerija doprinose da na svako pitanje ljevice, postoji već unaprijed spremljen odgovor. Pokušaji da se sa formalnih političkih angažmana pređe u pokrete kao Occupy, Indignados i slično propali su u začetku jer su ili prešli u političke partije ili pokazali da im je jedina ideja anti-sistemsko djelovanje kroz konačni cilj uklapanja u postojeći sistem, samo sa povećanom relativnom distribucijom sopstvenog uticaja. Stoga, lijeva podrška Luli jeste jednako podrška sablastima Marksa, onima koji se prema Žaku Deridi stalno vraćaju a nikad nisu tu.
Dok se istorija definitivno dvaputa ponavlja, prvi put kao Bolsonaro, drugi put kao Lula.