Piše: Marija Jovanović [FB]
Jedna od interesantnijih stvari u Norveškoj je kulturološki pristup književnom jeziku. Književni jezik se uči u školi i govori na tv i na radiju. SVUĐE ostalo se priča, piše – narodski. Norveška ima ogroman broj dijalekata i razlike su ogromne. Ja ne mogu da razumijem čovjeka iz srednjeg dijela države, onaj iz Osla (Norvežanin) ima problema da razumije nekoga sa sjevera. Te razlike su veće od razlika u balkanskim jezicima. U parlamentu svaka partija ima predstavnike iz cijele Norveške i svi oni se obraćaju na svom dijalektu. U državnim institucijama radnici pričaju svoje dijalekte u zavisnosti iz kojih djelova države dolaze. I veoma, veoma su ponosni na svoje dijalekte i raznolikosti. I niko se nikome ne “sprda” što govori ovako ili onako već su ponosni na to. To je, između ostaloga, veoma otežalo i moje učenje jezika, ali to je druga tema. I dalje se u firmi šale, kad imamo sastanak, kako sad “moramo da pričamo književni zbog Marije, ostavite dijalekte ispred vrata”.
Što je potpuno suprotno Crnoj Gori. Npr. broj puta u životu kad sam izgovorila istjerali ili djeca ili sjutra je 0. Ukupno 0. Nikad u životu to nisam iskoristila u svakodnevnom govoru već govorim išćerali, đeca, śutra. Padeže u svakodnevnom govoru ne koristim pravilno. I to npr. prestaje ako se javno obraćam, ako pišem mejl, ako sam na tv itd itd, s tim što zadržim neku autentičnost.
Statuse pišem shodno raspoloženju.
I ja volim te različitosti. Ali je ogromna razlika u tome između Norveške i CG, jer je ovđe to normalizovano, a u CG je to ‘regulisano’, narodski jezik ostaje u narodu.
Ali, ono što je takođe istina, svaki Norvežanin ZNA književni jezik (zato mene svako razumije iz svih krajeva, nego ja njih ne) iako ga ne koristi, dok je u CG, možda, potpuno suprotno. Većina ljudi ne poznaje gramatiku i pravopis svog jezika u mjeri u kojoj bi trebalo.
Šta i kako je bolje, svako sam neka cijeni.
