(Ovaj tekst nije namijenjen da vrijeđa dr Leposavića na bilo koji način, već da prikaže naučne ili kvazinaučne stavove osobe koja obnaša značajnu funkciju u državnoj administraciji.)
Doktorska disertacija pod nazivom “МЕЂУНАРОДНОПРАВНА ЗАШТИТА МАЊИНА СA ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА ПОЛОЖАЈ СРБА У ЗЕМЉАМА БИВШЕ СФРЈ” datirana na 2016. godinu je rad na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu kojim je Vladimir Leposavić pod mentorstvom dr Ivane Krstić stekao titulu doktora pravnih nauka. Čak i letimičnim pregledom rada, očigledno je da on obiluje formalnim i esencijalnim nedostacima, što nije notirano u izvještaju komisije za odbranu rada od 22. aprila 2016. godine. Međutim, predmet interesa ovog testa nije meritum doktorske disertacije koja je nesumnjivo bila dovoljno dobra da dr Leposavić svoju akademsku titulu zasluži čestito i kompetentno.
Sastavni dio naslova disertacije i posljednje poglavlje iste će biti u fokusu ovoga kratkog preglednog teksta. Naime, ono je naslovljeno “ОЦЕНА ПОЛОЖАЈА СРБА У ЗЕМЉАМА БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ”. U metodološkom smislu niz intrinzičnih studija slučaja, ođe njih pet, morao bi u disertaciji da zauzme mnogo više mjesta nego li je urađeno (svega 10 posto rada) zbog faktografske potrebe da se u svaki slučaj uđe podjednako duboko i izvuku podjednako vrijedni zaključci. Metodološki nedostaci su maskirani inverzijom kauzaliteta, a time što su vrijednosni i apodiktički sudovi većinski predstavljeni kao asertorički opasno je narušena kako interna tako i eksterna validnost poglavlja. Laičkim rječnikom rečeno, interpretacija je kod dr Leposavića postala činjenica, a posljedice uzroci.
Sada možemo navesti par stavova iznešenih u poglavlju, počevši od tumačenja crnogorske nacije preko položaja Srba na Balkanu uopšte pa do sudova o pojedinačnim slučajevima.
Pozivajući se na Smilju Avramov i njenu teoriju kako su moderne nacije nastale kao konsenzus političkih faktora (dr Leposavić nekritički uzima jedan izvor ne konsultujući čak ni abecedu modernih shvatanja nacije poput Entoni Smita, Agneš Heler ili Ernesta Gelnera) autor kaže: “На сличан начин је у Црној Гори готово целокупном становништву српска национална припадност замењена „црногорском народношћу“ – од чега је, по нестанку Југославије, половична већина дообразована у, данас, посебну нацију” (str. 303, fusnota 956). Dakle, autor je prema sopstvenom sudu stariji od crnogorske nacije što je svakako identifikacija sa stavovima crkvenih lica koja su mu kasnije posredno služila kao izdavačka kuća za redundantne knjige lokalnog dometa.
Kada se to tiče položaja Srba na Balkanu, autor ulazi u domen ezoteričnih sudova bez ikakvog literarnog ili faktičkog utemeljenja: “Што се положаја Срба на Балкану тиче, он је у новијој историји неповољан утолико што се, било намерно било из незнања, његова бројчаност и распрострањеност, уместо као биолошко-историјска датост, тумачи као некаква идеолошка конспиративност, док се јединствена државотворност српског народа узима као политичка инвазивност, иако иста траје од Средњег века” (str. 306). Prema dr Leposaviću jedinstvo panslavenske države srpskog naroda traje od Srednjeg vijeka i kao takvo ne postoji isključivo zahvaljujući političkim faktorima što je nonsens na više nivoa za koji se ni u istoriografiji moderne Srbije ne može naći plodno tlo liše opskurnih revizionističkih kružoka.
U skladu sa predmetnim stavovima od dr Leposavića ne možemo očekivati ni više ni manje nego ugroženo srpstvo u svim trenutno postojećim državama. Tako on kaže da je položaj Srba u BiH nepovoljan, nesiguran i privremen (str. 314); u Sloveniji je ugrožen opstanak Srba zato što nisu priznati kao manjina (str. 326); u Makedoniji su getoizirani zato što ne postoje materijalna sredstva da se sprovode njihova prava (str. 323); u Hrvatskoj im opstanak ugrožava politička klima netrpeljivosti, diskriminacije, govora mržnje i zastrašivanja (str. 334); dok ćemo za položaj Srba u Crnoj Gori dati zaseban citat: “Укупно узев, у Црној Гори влада атмосфера националне и, поготово, политичке гетоизације српског народа и апартхејдизације већинске, српске језичке заједнице, где је будућност положаја Српске православне цркве и права њених верника још увек неизвесна” (str. 347).
Kada se sve sabere, ovo poglavlje doktorske disertacije dr Leposavića je pseudonaučni, neakademski, pamfletistički, šovinistički, na momente klerikalistički prilog bogatoj istoriji krajnje desnice u Srbiji. U tom smislu, vjerni je odraz politike panslavenstva, Načertanija, doktrine da svi Srbi moraju biti u jednoj državi, te kao takav predstavlja idealan pogovor memorandumu SANU koji je na jednako lukav način u naučni ogrtač sakrio goli (ide)ološki program velikodržavnog integralizma.