Skip to main content

Dostojan?

Objavio: 27 Maja, 2021KolUMnična Borba

Piše: Dopisnik iz Kominterne

Kada se kaže da crkva nije ništa drugo do zemaljska administracija boga, onda se to misli doslovno. Arhijerejski sabor SPC koji ovih dana zaokuplja pažnju izbezumljene pastve na preliminarnim obodima srpskog sveta, zapanjujuće liči na plenarna zasijedanja zakonodavnih tijela. Tako, sabor ima kriptu kao sigurnu prostoriju, poslovnik o radu, dnevni red, tijela, organe, zavode, saopštenja za javnost… Porfirije tu dođe kao Svetozar Marović sa skiptrom, a Kiril, Irinej i Metodije kao Medo, Manda i Luiđ Ljubo. Čak ni opseg tema nije mnogo drugačiji: podnosi se izvještaj o radu, bira se novo rukovodstvo, glasa se o regulativnim aktima. Ono što će proći ispod radara je snažna podrška predsedniku Vučiću, kao i otvaranje rumunskog pitanja, šta god to značilo.

Centralno pitanje ovoga sabora je ipak izbor mitropolita u srpskoj pravoslavnoj sabornoj i dostojnoj guberniji još uvijek poznatoj kao Crna Gora. To pitanje tangira političare, vodoinstalatere, usiđelice, šofere na privremenom radu u politici, udbaše na privremenom radu u raznim sferama, kao i cjelokupnog smjernog vjernog naroda koji samo čeka novog mitropolita pa da opet nahrupi u velikom broju da žglocne delić tela Isusovog. Da podsjetimo one koji ne znaju, samo par decenija unazad, ista ta srpska pravoslavna saborna gubernija je dostojno imala najveći broj kako zatvorenika informbiroovaca tako i starješina na Golom otoku. Biće da su spoznali boga sa padom Berlinskog zida.

Kakvo god bilo stanje u vaskolikom pravoslavnom organizmu, jedan čovjek je okupio “intelektualne” snage klero-ekspozitura na svim nivoima: Jovan Mićović od milošte zvan Joanikije. Samo par godina stariji od Mila Đukanovića, zamonašio se na početku ratnih dejstava devedesetih godina, neposredno nakon što je AB revolucija dovela srpske popove na čelo raznih mitinga solidarnosti. Reklo bi se, sjajno vrijeme za početak karijere na SPC estradi.

Za ime Jovana Mićovića ne vežu se nikakve afere ili ekstremne izjave. Međutim, za njegovo ime veže se mnogo drugih imena i ćutanje na strahovite zločine ove crkve, kako faktičke tako i ideološke. Postavlja se opravdano pitanje kako jedan ponizni božji čovjek može da gleda blagosiljanje tenkova, ratne zločince u sopstvenoj svetinji, uriniranje po moštima svetaca, svoje kolege u službi bilo koje politike, proganjanje vjernika drugih vjera, negiranje nacija, država, jezika, identiteta, materijalno blagostanje kolega koji su se zavjetovali na asketizam, dokazanu pedofiliju velikodostojnika i malodostojnika, beatifikaciju ubica… Samo su dva moguća razloga zašto je Jovan ćutao na sve to. Prvo, da bi napredovao u hijerarhiji. Drugo, jer je saglasan.   

Postavlja se onda pitanje koja je razlika između Jovana koji je ćutao i Ajhmana koji je ćutao pa se kasnije pozivao na kategorički imperativ kao razlog sopstvene ćutnje. Dostojnom čovjeku ne priliči da kaže: samo sam slušao naređenja.

Što reče sveti Pavle: Ako jezike čovečije i anđeoske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči. Kako danas gordo zvone zvona i zveče praporci dostojnih na saboru…
Dostojnih samo prezrenja.

One Comment

  • Ivan kaže:

    Ako si ustaša ili balija, tvoje pisanje ima smisla. Ako je ovo napisao čovek, bilo koje vere ili nacije…to nikako nije dobro i verujem da ti je mentalno zdravlje podobro ugroženo!

Ostavite komentar