Vladimir Visocki je zajedno sa Jurijem Gagarinom bio najveća ličnost Rusije 20. veka. Pevač, pesnik, glumac, ruski Bob Dilan, bez konkurencije bio je najomiljeniji ruski umetnik. Nasuprot vlasti narod ga je obožavao. Pre tačno 40 godina, bio je deveti dan Olimpijskih igara u Moskvi kada su tribine bile poluprazne, uprkos tome što mediji skoro da nisu spomenuli vest da je preminuo veliki umetnik, dva dana nakon njegove smrti na sahrani je bio red od 10 kilometara. Zašto ga je država ignorisala? Prvo zbog uličnog žargona koji je koristio u pesmama, a potom zato što je pevao – između ostalog – o kriminalcima, prostitutkama i antisemitizmu, ali i zbog stihova koje vlast naprosto nije mogla tolerisati. Na primer – „Mi smo obične lutke. Navikli su nas da budemo ćutljivi modeli bez krvi i kože. Imamo glave, ali naši su mozgovi od vate“. Zbog svega toga postavlja se pitanje da li je stvarno uzrok njegove smrti alkohol i droga. Bio je oženjen s francuskom glumicom Marinom Vladi. Zbog veze s Marinom, Visocki je proputovao svet, što je za ono sovjetsko doba bilo nerealno, postao je svetski poznat umetnik, a u Francuskoj su mu snimili tri albuma u vrhunskim studijskim uslovima. Posle smrti proglasili su ga „zaslužnim umetnikom“ Sovjetskog Saveza, 1989. je dobio muzej u Moskvi.

BIO SAM DUŠA LOŠEG DRUŠTVA

Bio sam duša lošeg društva
I mogu ti reći ovo:
Moje ime i prezime
Odlično su znali u KGB-u.

U mene je bila zaljubljena cela ulica
I cela Savelovska stanica
Znao sam da je tako
Ali nisam obraćao pažnju na to.

Bio sam svoj čovek kod uličnih razbojnika
Kao i kod džeparoša,
I načelnik milicije Tokarev
Noćima nije spavao zbog mene.

Nikad u životu nisam se mučio
I dosađivao u besposlici –
Ali jednom je neka kurva, cinkaroš,
Dojavio pa su me ukebali.

Načelnik je bio sasvim fin,
Samo što me je stalno zvao na ispitivanja,
A ja sam mu uvek ljubazno
I vrlo skromno govorio:

„Ne nosim nikoga na duši,
Nisam iskušavao sudbinu,
Spavao sam uvek spokojno –
I sve vas iz milicije sanjao u grobu!“

I nije bilo nikakvog odlaganja,
I izrekli su mi presudu,
I dobio sam sve po zakonu –
Plus još pet godina mi je izradio tužilac.

Moj advokat je molio da se sažale
Ukazujući na moju veselu narav,
Ali je tužilac tražio najstrože
I mislim da nije bio u pravu.

Otad se ugasila moja aktivnost
I moj život je postao dosadan –
Zašto da budem duša društva
Kad ono uopšte nema dušu!

1961.

Vladimir Visocki (1938-1980)

Izvor: Radioaktivni Komarac (Facebook)

Ostavite komentar