Marko Dražić | Izvor: Screenshot/YouTube Njuz Net

Marko Dražić: Jedna od najvažnijih uloga satire je da sruši mit oko vladara

Razgovor

Marko Dražić je jedan od urednika satiričnog sajta Njuz.net i dio scenarističkog tima emisije 24 minuta sa Zoranom Kesićem.

🅹🆂: Nakon prethodnih “mračnih” izbora, bez opozicije, koji su održani usred jedne globalne krize, novi izbori će se održati usred druge globalne krize. Ipak, ovog puta opozicija učestvuje, pa se čini da građani Srbije mogu da vide malo više svjetla. Koji misliš da je najbolji mogući ishod? Koji broj mjesta u skupštini bi mogao biti označen kao relativno dobar rezultat, ima li Ponoš i teoretske šanse i koliko nade polažeš u “oslobađanje” Beograda?

Nikad nisam bio dobar prognozer, štaviše na poslednjim predsedničkim izborima pre pet godina odigrao sam tiket u kladionici da će tadašnji Vučićev suparnik Saša Janković ući u drugi krug. Nije mi prošao tiket, tako da mi je jedina uteha bila da nisam mnogo novca stavio na Jankovića. Zbog tog iskustva, ne bi mi palo na pamet da se kladim i ovog puta. Ipak, svako ko iole prati politiku, vidi određenu nadu u Beogradu. I tokom devedesetih je pad Beograda bio uvod u pad Miloševića, pa se svi najviše nadaju da će se ispostaviti da je Beograd najslabija naprednjačka karika. Kad je reč o parlamentarnim i predsedničkim izborima, zaista ne bih mogao nešto da prognoziram. Ponoš mi je tolika misterija da se ne bih iznenadio ni da uđe u drugi krug, kao ni da završi na trećem mestu. U svakom slučaju, ono što je sigurno je da će opozicije će biti u Skupštini, i to će biti veliko osveženje nakon poslednjeg saziva, gde je bilo pomalo groteskno gledati jednog za drugim naprednjačke poslanike kako se svađaju sa Đilasom i ljudima oko njega, kojih nema u parlamentu. Interno smo komentarisali, možda čak i u emisiji kod Kesića, da bi možda mogli da postave kartonskog Đilasa u prirodnoj veličini, makar da imaju u koga da gledaju kad ga napadaju. 

🅹🆂: U Crnoj Gori smo dugo imali opoziciju zahvaljujući čijem karakteru je DPS parazitirao toliko dugo. Karakter o kom govorim je potpuno ogoljen nakon godinu dana njihovog preuzimanja izvršne vlasti. Da li je put otvorene podrške lošoj opoziciji, koji ste odabrali i u okviru 24 minuta, zaista dobar izbor?

Ne bih se složio da u emisiji imamo otvorenu podršku opoziciji, barem ne nekoj konkretno stranci ili koaliciji. Naravno, redovnim gledaocima emisije jasno je da ljudi koji je stvaraju 24 minuta nisu glasači SNS, ali se i u emisiji i na Njuzu trudimo da sve dokačimo. U poslednje vreme to možda najbolje radimo na našem podkastu, gde preletimo skoro sve važne događaje iz prethodne nedelje, pa onda komentarišemo i ljude iz opozicije kad nam za to daju povoda. Ipak, da ne ispadne da protivurečim pitanju, ono jeste donekle na mestu, ali takav utisak si stekao iz dva razloga. Prvi je objektivne prirode – uvek će satira više gađati vlast nego opoziciju. Nekako je i logično da se više baviš ljudima čije odluke direktno utiču na tvoj život, da kritikuješ njihove gluposti čije ćeš posledice lično trpeti, nego ono što rade njihovi politički protivnici bez ikakvog uticaja na naše živote. Drugi razlog je posledica života u Vučićevoj Srbiji, gde je opozicija potisnuta iz svih medija, odnosno, svakodnevno je prisutna u medijima samo u cilju njenog blaćenja. Naša realnost je takva da po nekoliko godina ne možete da vidite opozicione lidere na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Da bismo u emisiji kritikovali neku glupost koju je rekao Đilas, Jeremić ili neko treći, mi moramo da te ljude gledamo na televiziji, ne bismo li tu glupost ulovili, a to je u Srbiji skoro pa nemoguće. Poslednjih nedelja, u želji da vlast stvori sliku medijskih sloboda i političkog pluralizma, malo su opoziciji odškrinuli vrata televizija, tako da je i nama koji se bavimo satirom to odmah zanimljvije.

🅹🆂: Popis u Hrvatskoj je pokazao da se ta zemlja vratila na 1948. godinu. Ove godine nam (valjda) slijede popisi u Srbiji i Crnoj Gori koji će, pretpostavljamo, pokazati slične rezultate. Kakvu budućnost ovim našim državicama predviđaš? 

Takvim predviđanjima je još teže baviti se, nego onima šta će se desiti na izborima u Srbiji. Jedino mogu da komentarišem sadašnjost, a ono što mi se ne sviđa u današnjoj Srbiji i Crnoj Gori su velike podele među narodom. U Srbiji je podela na simpatizere vlasti i opozicije, kao i na one koji bi da se Srbija više okrene Evropskoj uniji i druge bi da gledamo ka Moskvi ili Pekingu, dok mi se čini da su u Crnoj Gori te podele još veće, jer pored ovih naših, postoje podele i po nacionalnoj osnovi, odnosno prema crkvi u kojoj se moli. Zbog toga mi se čini da će te podele biti prisutne u Crnoj Gori i u godinama pred nama i voleo bih da grešim, jer volim Crnu Goru, znam neke divne ljude, od kojih su neki zakleti Crnogorci, drugi su veći Srbi od mene, i nadam se da čak i ako budu i dalje prisutne podele u društvu, da one nikada neće eskalirati.

🅹🆂: Putinofilija bolest najmilija. Djeluje da su Srbija i Crna Gora (iako im se zvanična politika donekle razlikuje po ovom pitanju) bastioni putinofilstva u Evropi. Koja je dijagnoza za ovu fascinaciju bivšim KGB-ovcem, sugar-daddyju ruskih oligarha od koji su nam neki popljačkali države? Koju je mentalnu gimnastiku potrebno izvršiti da se razvaljivanje ukrajinskih gradova prepozna kao odbrana pravoslavlja pred zlim Zapadom? 

Mnogi ljudi u Srbiji vekovima idealizuju Rusiju, poslednjih decenija, a pogotovu od devedesetih, mrze Zapad i sve ono što on predstavlja. Istovremeno, poštuju vladare sa čvrstom rukom, tako da je ovo bilo idealno tlo za ljubav prema Putinu. Godinama su mnogi u Putinu videli nekog mitskog spasioca, jer ljudi ovde vole da veruju u spasioce, zato verovatno i preferiraju vladare sa čvrstom rukom. Da je Putin napao neku Zapadnu zemlju, mogao bih negde da razumem komentare na koje svakodnevno nailazim, nikako ne bih mogao da ih opravdam, ali bilo bi mi jasnije zašto ga narod podržava čak i u takvom strašnom činu. Ipak, ono što nema nikakve logike je zbog čega ljubav prema Putinu mora da vuče sa sobom i mržnju prema Ukrajini? Šta je to nama Ukrajina zgrešila? Nikada sa njom nismo imali nikakav problem, Ukrajina je među prvima osudila napad na Jugoslaviju 1999, do dana današnjeg nije priznala Kosovo. Ako ljudi ovde Ruse gledaju kao slovensku pravoslavnu braću, kako je moguće da ni delić tog sentimenta nemaju prema Ukrajani? Ponovo je kod nas prisutna mantra “a šta su oni drugi radili”, koja je toliko puta ponavljana tokom svih ratova na ovim prostorima i za kojom se posegne svaki put kada je potrebno relativizovati neki zločin. 

Njuz Net podcast

🅹🆂: Moj utisak je da 24 minuta djeluje sve ozbiljnije, sumornije i ogorčenije. Koliko je redakciju i Zorana Kesića istrošilo svakodnevno trovanje ogavnim medijskim sadržajem i nastupima Velikog Vožda i njegovih podanika? Ima li i dalje duha i snage za smijeh? 

Nisam siguran da nas je to istrošilo, štaviše, mislim da se poslednjih godinu-dve dana mnogo bolje zabavljamo dok radimo na emisiji nego što je to nekada bio slučaj. Verovatno smo nakon toliko godina i mi malo opušteniji, znamo da radimo dobru stvar, pa nemamo tu neku vrstu sumnje ili nesigurnosti koju smo možda povremeno osećali na početku. Opet, tvoj komentar čujemo povremeno u poslednje vreme, i razumem da publici nije lako da već skoro deset godina gledaju fore na račun jednog čoveka. Ma koliko te fore bile dobre, u nekom momentu je normalno da se ljudi malo ozrače zbog cele situacije u društvu i da, čak i posle naših zabavnih komentara, imaju gorak ukus u ustima. I nama je nekad previše Vučića i jako se radujemo kad na površinu isplivaju neki drugi likovi. Oni su kao neki sporedni likovi u sitkomu, pojave se povremeno, skrenu fokus sa glavnog glumca i malo zabave publiku. Većina političara oko Vučića i deluje kao da je izašla iz sitkoma, tako da je i nama, a svakako i gledaocima, osveženje da njih malo gledamo. Ipak, naša pozicija je takva da radimo sa materijalom koji imamo i da probamo da iz njega izvučemo maksimum. Ako u poslednjih sedam dana Vučić četiri puta gostuje na televiziji i izgovori dosta gluposti, neminovno je da ćemo ga te nedelje dosta imati u našoj emisiji. Lično nemam preveliki problem sa tim, jer verujem da je jedna od najvažnijih uloga satire, pogotovu u društvima poput srpskog, da sruši mit oko vladara. Ne postoji bolji način da demisitifikuješ vladara nego da mu se smeješ u lice i staviš mu do znanja da ga se ne bojiš. Dugoročno gledano, ovo i kod ljudi koji prate naš rad može da stvori sličan osećaj, nekakvo dodatno ohrabrenje i svest da nisu sami u svom shvatanju života u Srbiji. To je mnogo važnija uloga 24 minuta i svih ostalih sličnih sadražja, nego to da li je neka pojedinačna epizoda bila više ili manje smešna.

Tagged

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.