Na današnji dan 1908. rođen Simon Vizental, lovac na naciste

Kultura

Na današnji dan 1908. rođen je Simon Vizental (Simon Wiesenthal), građevinski inžinjer, arhitekta, istraživač najpoznatiji po prikupljanju informacija o nacističkim ratnim zločinima u cilju donošenja pravičnih presuda.

Tim povodom prenosimo tekst Dr Efraima Zuroffa objavljenog u čast stogodišnjice rođenja Simona Vizentala:


Život i djelo Simona Vizentala

Simon Vizental, čuveni lovac na naciste, rođen je 31. decembra 1908. u mjestu Bučač u Galiciji.

Ne želim mnogo da govorim o životu Simona Vizentala prije Holokausta, samo nekoliko činjenica. U svojoj rodnoj Poljskoj nije mogao da se upiše na univerzitet i zbog toga je otišao na studije u Prag, gdje je na tehničkom fakultetu stekao diplomu arhitekte. Poslje studija se vratio u Lvov, da radi kao arhitekta. Oženio se. Još nisu imali djece kada su nacisti okupirali Lvov u junu 1941. godine. Za vrijeme rata g. Vizental je bio u 9 raznih logora, koncentracionih, radnih i priča o njegovom preživljavanju je zaista interesantna, ali ono na šta bih se fokusirao je pitanje zašto je donio odluku da svoj život posveti privođenju nacista pravdi a ne onome za šta se školovao ‒ karijeri arhitekte. Jedna od stvari koja ga je proganjala bila je zašto je baš on bio predodređen da preživi i zašto je baš on preživio Holokaust a ne neko drugi, možda bolji, možda pametniji, moralniji od njega. Bar četiri puta tokom rata mogao da bude ubijen, a opet je nekim čudesnim sticajem okolnosti bio pošteđen. Zbog toga je osjećao da je toliko važno da svoj život posveti naporu da svijet postane bolje mjesto.

Prvi slučaj kada je čudom preživio desio se već prvih dana rata, kada je ukrajinska policija odvela g. Vizentala sa oko 40 drugih Jevreja u Brigitki zatvor u Lvovu. Na centralnom platou zatvora ukrajinski čuvari su počeli da strijeljaju zarobljenike, jednog po jednog, a kad je g. Vizental stigao na red zazvonila su crkvena zvona, kao znak da je vrijeme za večernju molitvu. Ukrajinski policajci su prestali sa strijeljanjem i odlučili da ostatak grupe ubiju sjutradan ujutru. Te večeri u zatvor je došao Vizentalov poznanik, Ukrajinac Bodnar, vidio ga i raspitao o okolnostima. Uspio je da prevari zatvorske vlasti i da mu omogući da napusti zatvor i tako mu spase život. Drugi događaj kada je Vizental bio spašen desio se 20. aprila 1943. takođe u Lvovu. Vizental je odveden sa grupom Jevreja iz radnog logora u koncentracioni logor, gdje je trebalo da sa još 49 Jevreja bude ubijen povodom rođendana Adolfa Hitlera. Jevreji su odvedeni na stratište, počelo je strijeljanje, ali je odjednom SS oficir naredio da ubijanje prestane. Naime, dva Njemca, Ginter i Kolrac, koji su vodili radni logor, i bili u relativno dobrim odnosima sa g. Vizentalom, pokušala su da ga spasu, a kao razlog su naveli da im je potreban da naslika mural u radnom logoru povodom Hitlerovog rođendana, u čast firera. Tako je Vizental ponovo čudom bio spašen. Juna 1944. Vizental se skrivao i sarađivao sa poljskim pokretom otpora. Njemci su ga uhapsili i pod tim okolnostima, zbog ilegalnog rada odmah bi ga ubili, ali su ga odveli u koncentracioni logor. Međutim, umjesto da ga odmah strijeljaju, upravnik logora, zloglasni Valke, odlučio je da ga lično temeljno ispita i to je bilo treći put kako je spašen. Četvrti put se spasenje desilo na kraju rata, kada je komandant logora Janovska, razmišljajući kako da pri povlačenju u Njemačku spase sam sebe, odlučio da umjesto da ih ubije, poslednje logoraše povede sa sobom u namjeri da ih koristi kao živi štit.

Ovi događaji i ova čudesna spasenja su navela Vizentala da prouči sopstveni opstanak i preživljavanje i da posveti svoj život privođenju nacista pravdi. Postoje dva ključna događaja koja su mu se desila nakon oslobođenja i koja su ga gurnula u pravcu traganja za istinom i ostvarivanjem pravde. Prvi događaj se desio odmah nakon oslobođenja. Vizental je slobodu dočekao u logoru Mathauzen, koji su oslobodile američke trupe u proljeće 1945. godine. Bio je u strašnom stanju, imao je samo 45-50 kg. Jedva živ. Naravno, logorašima je bilo dozvoljeno da se slobodno kreću unaokolo i napuste logor. Prva stvar koju su Amerikanci uradili je prikupljanje podataka, jer su mnogi od zatočenih bili u teškom stanju. Odredili su jednu osobu koja je popisivala logoraše i davala im dozvole da napuste logor. Osoba koja je izabrana za ovaj zadatak bila je nažalost, kako se ispostavilo, zloglasni kapo. Poljak, poznat po antisemitizmu i po okrutnosti prema jevrejskim logorašima. Nekoliko dana nakon što je logor oslobođen Vizental je želio da ga napusti. Otišao je u kancelariju tog Poljaka, Kazimira Ruseka, koji je bio zadužen za popis logoraša i, umjesto da samo izvrši neophodne formalnosti, Rusek je rekao da je šteta što ga Hitler nije ubio i tada ga je udario. Iako je rat završen, logor oslobođen, nacisti u bjekstvu, odjednom se desi ovakva situacija da Rusek tretira Jevreje na isti antisemitski način kao za vrijeme trajanja rata i rada logora. Ovo je bio strašan šok i razočaranje za Vizentala. Nije bio siguran šta da radi. Bio je još uvijek slab i bolestan. Desilo se da se upoznao i sprijateljio sa jednim američkim vojnikom, Jevrejinom, Abi Menom (Abby Mann), koji je kasnije postao poznati holivudski televizijski producent. On mu je rekao da ne smije da pređe preko ovog incidenta, već da ode kod komandanta logora, američkog oficira koji je i oslobodio logor i zvanično prijavi incident. Vizental je podnio prijavu, sprovedena je istraga i Rusek je morao da se javno izvini Vizentalu pred ostalim logorašima, a potom je otpušten. Ovaj incident je ostavio strašan utisak na Vizentala, jer je vidio da treba mnogo da se traga za pravdom kako bi se stari rasistički svijet mržnje, zla i patnje razgraničio od novog društva, za koji su se nadali da će biti izgrađen nakon Holokausta, i koji bi bio zaista društvo pravde i mira.

Početak Vizentalove karijere u traganju za pravdom bio je kada je prisustvovao suđenjima čuvarima logora u Mathauzenu. On je tada bio fizički suviše slab da uzme punog učešća, ali kasnije, kada je malo ojačao, tražio je dozvolu da učestvuje sa američkim timom u istražnim radnjama i prikupljanju dokumentacije za suđenje nacističkim ratnim zločincima. Još jedan događaj, nešto kasnije, puno je uticao na njega. Sreo se sa grupom američkih rabina koji su čuli da su Njemci imali vrijednu kolekciju rijetkih jevrejskih knjiga ukradenih iz jevrejskih biblioteka, sinagoga, kuća itd., koje se nalaze u jednom dvorcu u Koruškoj blizu grada Filaha. Rabini su željeli da vide te knjige, da vide da li među njima ima knjiga od velike kulturne vrijednosti za jevrejski narod, da bi ih vratili jevrejskim bibliotekama, školama i institucijama po svijetu. Vizental je otišao sa rabinima i dok su pregledali knjige ugledao je molitvenik (Sidur) sa sljedećim natpisom: Ko god nađe ovaj Sidur neka ga preda mom bratu Jošui Sajgmanu. Ubice su među nama, ubrzo će doći, ne zaboravite ni nas ni naše ubice. Ispostavilo se da je jedan rabin iz ove grupe bio baš Jošua Sajgman. Sidur je pripadao njegovoj sestri koja je ubijena u poljskom getu, a knjiga je nekako dospjela u ovu kolekciju. Poruka Jošuine sestre, cio ovaj događaj, snažno su uticali na Vizentala.

U svojoj dugogodišnjoj karijeri (Vizental je preminuo 2005. godine) radio je na mnogim istraživanjima i slučajevima ratnih zločinaca, ali bih se fokusirao na tri.

Prvi je slučaj Adolfa Ajhmana koji je vodio odjeljenje IV B 4 ministarstva za bezbjednost Trećeg Rajha, kancelarije zadužene za neprijatelje Rajha i bio osoba zadužena za primjenu konačnog rešenja ‒ nacističkog plana za ubijanje evropskih Jevreja. Ironija je da je gospodin Vizental postao poznat zahvaljujući nacistima koje u stvari nije uhvatio. Jer Ajhmana je kidnapovala izraelska tajna služba Mosad i dovela u Izrael na suđenje. Zbog njegove uloge bilo je jasno od početka da se Ajhman mora uhvatiti i Vizental je posvetio dosta energije i vremena istraživanju i njegovom traženju, prije svega pronalaženju njegove fotografije, što nije bilo lako. Četrdesetih godina Ajhmanova žena Vera pokušala je da ga proglasi mrtvim i dovela je njegovog brata da potvrdi da je Ajhman poginuo u Pragu marta 1944. Vizental je došao na sud i dokazao da je postupak namješten, da se radi o Ajhmanovom rođaku i da nema dokaza da je Ajhman ubijen. Time je spriječio Ajhmanovu ženu da ga skine sa liste najtraženijih zločinaca. Simon Vizental je prvi dobio informaciju da se Ajhman nalazi u Argentini. Naime, Vizental je noću loše spavao zbog noćnih mora koje su ga mučile i zbog toga je otišao kod doktora. Doktor ga je pitao da li ima neki hobi, a Vizental je odgovorio da nema vremena za hobije jer mu posao, traganje za nacistima, oduzima svo vrijeme. Doktor ga je savjetovao da nađe neki hobi koji bi mu skrenuo misli sa njegove misije. Tako je Vizental počeo da skuplja marke. Imao je poznanika Njemca, takode filatelistu, barona. Igrali su i šah zajedno. Jednog dana je otišao njegovoj kući i usred šahovske partije baron je ponudio da mu pokaže marku i razglednicu koju je dobio od poznanika iz Vermahta koji je otišao u Argentinu poslije rata. Ovaj mu je pisao da je sreo nezgodnog Ajhmana i da ne zna kako da ga se otarasi. Ironija je da u to vrijeme Vizental nije imao 1.500 dolara za avionsku kartu do Južne Amerike kako bi provjerio ovu informaciju. Obratio se Svetskom jevrejskom kongresu u želji da dobije sredstva, ali niko nije reagovao.

Prvi slučaj kojim se Vizental direktno bavio je bio slučaj nacističkog ratnog zločinca Franca Štangla, koji je izgradio logor Sobibor, jedan od šest logora smrti u Poljskoj gde je ubijeno oko četvrt miliona Jevreja. Bio je i komandant logora smrti Treblinka, blizu Varšave, gde je za petnaest meseci ubijeno 875.000 Jevreja. Kao što je poznato, mnogi ratni zločinci su imali puteve bjekstva poslije Drugog svjetskog rata. Ti putevi su vodili ili na Bliski Istok, u Egipat i Siriju, ili u Južnu Ameriku. Štangl je bio među njima. On je bio Austrijanac, pobjegao je u Italiju, odatle je poslat prvo u Egipat, zatim Siriju, a nakon toga u Južnu Ameriku. Jednog dana, sredinom šezdesetih godina, u kancelariju Simona Vizentala u Beču je došao jedan čovjek i rekao mu da zna gdje živi Franc Stangl i da je voljan da mu proda informaciju za 25.000 dolara. Vizental se suočio sa dva problema. Prvi je bio moralni problem: Vizental je smatrao da ne treba plaćati informacije ovakve vrste i nagrađivati one koji imaju nekakve podatke, a drugi je bio materijalne prirode. Naime, i da je Vizental želio da mu da taj novac, on ga nije imao. Ali Vizental je, i tu se pokazuje njegova veličina, shvatio značaj ovog slučaja. Franc Stangl nije počeo svoju karijeru kao masovni ubica već kao dio nacističkog T4 programa eutanazije ‒ milosrdnog ubijanja koji je Rajh započeo 1. septembra 1939. Ovaj program je obuhvatao masovna ubijanja svih mentalnih bolesnika, fizički hendikepiranih ili na drugi način teško oboljelih ljudi Rajha. Program eutanazije se obavljao u šest namjenski osnovanih institucija, sa medicinskim osobljem ‒ ljekarima i bolničarima koji su sprovodili ubijanja ovih ljudi. Postojanje bolesnih i hendikepiranih ljudi bilo je u suprotnosti sa nacističkom idejom o superiornoj arijevskoj rasi i trebalo je da budu uklonjeni zato, a i da ne bi bili teret za ekonomiju. U jednom od ovih instituta, u mjestu zvanom Hartajm koje se nalazilo u Austriji, zamjenik direktora bio je Franc Stangl. Malo ko je u Njemačkoj protestvovao zbog ubijanja Jevreja, samo žene onih koji su odvedeni u logore, ali protiv eutanazije se javnost u Njemačkoj pobunila, te je ona službeno zaustavljena. Nema tačnih podataka koliko je ljudi ubijeno, riječ je o 100.000, možda i 200.000 ljudi. Kada se prestalo sa eutanazijama, javio se problem viška osoblja koje je vodilo program T4. Mnogi od njih su poslati u logore smrti, u Poljsku, da sprovedu masovna ubijanja Jevreja. Znači, u slučaju Franca Štangla govorimo o osobi koja je četiri godine učestvovala u programu cjelodnevnog ubijanja, prvo hendikepiranih, a poslije toga Jevreja. Vizental je shvatio da je jako važno da Štangl bude uhvaćen i da se na sudu prikaže, ne samo njegov rad u Poljskoj u logorima smrti, već i ono što je manje poznato, a to su masovna ubijanja Njemaca i Austrijanaca od strane nacista. Zato je pregovarao i postigao dogovor da, ako je informacija o Štanglu tačna i ako on bude izveden pred sud, da će Vizental uplatiti 7.000 dolara na bankovni račun informatora. To je bio Vizentalov manevarski potez, jer u tom trenutku taj novac nije imao. Ispostavilo se da je informacija tačna i da ju je dao jedan poznanik Štanglove porodice koji je sa njima imao razmirice i zbog toga ga potkazao. Štangl je otkriven i uhapšen i Njemačka je tražila njegovu ekstradiciju. Osuđen je na doživotnu robiju i umro je u zatvoru. Vizentalova je zasluga što je uhvaćen i priveden pravdi. Vizental je zaslužan i za pronalaženje i hvatanje gestapovca koji je uhapsio Anu Frank i njenu porodicu.
Tri su glavna elementa, ideološke pozicije sa kojih je radio Simon Vizental. Prvo, bio je protiv osvete i smatrao je da je važnije dovesti ljude pred sud i tu dokazati njihovu krivicu nego uzeti pravdu u svoje ruke. Drugi princip po kom se ravnao jeste da nacionalnost nije bitna (dokaz je i njegov primjer iz života kada su ga uhvatili ukrajinski policajci i odveli na strijeljanje, a spasio ga njegov ukrajinski poznanik) nego je važno kakav je ko čovjek. I treće, nisu samo Jevreji ubijani od nacista već i nejevreji i u okviru Centra „Simon Vizental” mora se voditi računa o svim žrtvama rata.

Dr Efraim Zuroff

Iz: Seminar o Holokaustu – Zbornik radova, Novi Sad, 20-22. I 2009, Izdavač: Jevrejska opština Novi sad, Urednik. Dr Ana Frenkel, Saradnik: Gordana Todorić, ISBN 978-86-912225-2-9

Tekst preuzet sa portala El Mundo Sefarad

Tagged

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.